СРПСКИ НАРОД МОРА КОНАЧНО да попише своје жртве

07:45 18.02.2019.

Упркос иницијативи, још нема списка ратних страдалника у 20. веку. У Јасеновцу је прекројена историја јер није било пописа

Жртве из редова српског народа у катастрофалном 20. веку још нису почеле да се броје, иако је то још пре пет година најављено са састанка 28 представника културних и научних институција, невладиних организација и удружења из Србије и Републике Српске. Иницијатор подухвата био је Музеј жртава геноцида, са предлогом да учесници састанка заједнички направе јединствену базу података са именима и презименима, до којих се може доћи, страдалника у ратовима прошлог века: два балканска, два светска, једном југословенском – грађанском и у НАТО агресији.

– Познато ми је да је Војни архив радио попис припадника војске Краљевине Србије страдалих у рату 1914-1918. године. Музеј жртава геноцида иницирао је и објавио неколико вредних радова о ратним жртвама на малим просторима и на тај начин понудио основне темеље методологије истраживања – каже проф. др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида.

То значи да бисмо „покривањем“ територије Србије оваквим радовима, на крају могли да говоримо о приближним подацима о ратним жртвама, без обзира на то о ком је рату реч.

„КРШКО“

По договору немачког канцелара Вилија Бранта и Јосипа Броза Тита, ратна репарација за српске жртве дата је у форми банкарског зајма, а тај новац је највећим делом уложен у изградњу система Нуклеарне електране „Кршко“ у Словенији. Тако је југословенска нуклеарка постала највећи споменик српским жртвама које су оне саме финансирале. Срби после тога нису могли да траже одштету од Немачке, за разлику од осталих југословенских грађана.

– Постоји, додуше, и други начин: требало би формирати тим стручњака (историчара, статистичара, програмера…), обезбедити им финансије, канцеларије, рачунарску технику… После четири године видели би се први резултати! – истиче др Ђурић.

Историчари наглашавају да пребројавање ратних жртава није митоманија, нити су га измислили Срби, нити је реч само о цивилизацијском чину указивања поштовања мртвима. Те евиденције користе се веома прагматично – од процеса за накнаду ратне штете, до спречавања ревизије историје. Без утемељене статистике жртава једног народа, често су и мртви и живи накнадно понижавани и дискредитовани.

Ни српске жртве у НДХ нису поименце побројане, већ су изношене паушалне оцене. Тако је с временом дошло до ревизије историје. Одлучујући искорак у том правцу направио је баш Фрањо Туђман, који је војну каријеру заменио улогом „историчара од ауторитета“. У књигама и јавним наступима, он је негирао холокауст у НДХ и драстично смањивао број убијених Срба и Јевреја у логорима, јер пописа жртва није било.

– После успостављања нове власти маја 1945, све истражне радње и судске процесе против усташа водили су Хрвати, а не Срби! Готово сви који су писали о Јасеновцу и Независној Држави Хрватској били су Хрвати. Прве процене о броју страдалника у Јасеновцу 1945. године саопштила је хрватска Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача! Први Србин који је јасно проговорио о Јасеновцу био је Владимир Дедијер и то 1984. године – изричит је др Ђурић.

Он подсећа да југословенске послератне власти из више разлога нису дозвољавала научноистраживачке пројекте о ратним жртвама 1941-1945. ни њихов стручни попис.

– Разлог је био у неспорној чињеници да би се тим пописом утврдило да је највећи број страдалих припадао српском народу, да је највећи број убица потекао из хрватског народа, а то би било погубно за комунистичку идеологију братства и јединства – каже др Ђурић.

Вељко Ђурић Мишина

Он сматра да се тачан број жртава у Јасеновцу никада неће утврдити из више разлога, од којих је најважнији непостојање и недоступност релевантних историјских извора.

– Усташком режиму није било у интересу да води евиденцију о заточеницима и злочинима који су припадници његовог покрета чинили. Приближавањем краја рата, оно мало документације која је настајала у логору, систематски је уништавано. Можемо се ослонити само на изворе другог реда, на пример, сведочанства преживелих логораша, документе централних и локалних органа власти и оружаних формација НДХ, штампу, изворе партизанске, немачке, италијанске провенијенције, закључке комисија и пресуде које је стварала власт нове Југославије, мемоаре… На основу њих је могуће казати приближан број страдалих – обајшњава др Ђурић.

Највећи број ових извора је доступан и коришћен је, али научних резултата, око којих би се сагласили водећи историчари из Србије и Хрватске, нема, каже др Ђурић. Један од разлога је и то што је један број аутора своје резултате истраживања прилагодио унапред изнетој хипотези, за коју чврсто верују да је истинита.

ГЕНОЦИД У ХРВАТСКОМ ЗАКОНУ

Геноцид над Србима у НДХ утемељен је и записан у законима, а спроводиле су га институције на свим нивоима.

– Јасеновац подразумева државни злочин над српским народом у НДХ и то је дубоки и непрелазни ров између Срба и Хрвата. Јасеновац је највеће стратиште у Независној Држави Хрватској, али не треба заборавити ни остала, а њих је било готово у сваком делу НДХ. Немци нису имали никакве ингеренције у Јасеновцу, све је било у хрватским рукама – каже др Вељко Ђурић Мишина.