САСВИМ ДРУГАЧИЈА ИСПОВЕСТ РАДНИКА ИЗ НЕМАЧКЕ: Месецима сам спавао у камиону …

07:45 17.02.2019.

"Колега ме је само питао: 'Је л' би ти возио у Немачкој?' и ја сам у глави одмах то видео као добру опцију, нарочито након што ми је испричао услове. А онда сам отишао и ствари нису биле ни изблиза тако сјајне...", овако своју причу о одласку, животу и раду у Немачкој прича М.М. возач камиона чије је искуство у најмању руку турбулентно.

– Када сам добио понуду прво што су ми рекли је да се ради девет до десет сати дневно, да су камиони добри и да ћу за прву руку долазити у фирму на недељу дана док не нађу стан сваком од нас, пошто сам са собом повео још два пријатеља. Међутим, од тога није било баш ништа – прича овај возач камиона за сајт Клик до посла и додаје да је убрзо схватио да људи који препоручују и налазе људе који ће да раде за сваки долазак добијају провизију како од газде, тако и врло често од радника самих, па све услове морају да прикажу врло идеално.

Foto: Thinkstock

Од идеалних услова до много мање идеалне стварности

Он објашњава да пре него што возач дође у Немачку мора да полаже кодове и модуле који важе за њихов саобраћај и након што доставе то и лекарско уверење могу да почну да возе.

Од целе почетне приче готово да није остало ништа. Како он тако и његове колеге нису добили стан већ су све време живели на точковима, а спавали у камиону.

– Како смо живели? Па лепо. Сваки камион има бар један кревет, а најчешће два и онда се свака пауза користи за паркирање на некој од бензинских пумпи и спава се. То и није баш по законима, али полиција ми никада није направила проблем – прича он и додаје да највећи проблем настаје када треба наћи паркинг место и то су често називали лутријом, јер је све ствар среће, па на крају се неретко дешавало да је завршавао у индустријској зони. Осим кревета, камиони су најчешће опремљени грејањем и климом, па како каже имали су основне услове за какав такав живот.

Највећи проблем – одржавање личне хигијене

Највећи проблем им је било одржавање личне хигијене. М.М. објашњава да већина пумпи у Немачкој има место за туширање, али да су он и његове колеге најчешће радили по 15 сати дневно од чега је девет било у путу, а за остало време обављали су утовар и истовар, па се дешавало да немају времена ни за те најосновније потребе.

– Газда види наше кретање, па чим станемо негде почињу позиви. Тај притисак треба издржати. Доста су нас застрашивали, говорили су да ако дамо отказ морамо да напустимо земљу за 24 сата, што није нормално – објашњава овај возач и додаје да су се често шириле такве дезинформације како би људе што дуже задржали, макар и на такав начин.

Штедео око 1.500 евра, али тешком муком

Он објашњава да је његов основни мотив за одлазак био наравно зарада и да га је највише то и држало у Немачкој да издржи.

– Плата ми је била 2.100 евра нето, а пошто сам живео у камиону могао сам доста да уштедим. На храну ми није одлазило више од 200 евра. Наравно, живео сам на конзервама и таквој храни, јер су ресторани значајан луксуз који већина нас нема ни кад ни како себи да приушти – наводи возач.

Што се тиче других трошкова, он каже да је на цигарете дневно давао по десет евра, то значи месечно 300, кафу ако попије на бензинској пумпи она је 3,5 евра и то је било све, остало је могао да уштеди и шаље кући.

Два пријатеља сам видео за шест месеци три пута

На питање да ли се осећао усамљено и да ли је имао времена за било какав друштвени живот, он скромно одговара, врло ретко.

– Сваког дана сам се чуо само са супругом преко интернета, а два пријатеља која сам довео видео сам за шест месеци три пута, када имамо паузу од 45 сати без вожње и случајно се нађемо на некој пумпи па ту заједно будемо и дружимо се. Остало време сам проводио сам или са људима са којима се срећемо чисто пословно – објашњава и додаје му је у свему томе најбоља ствар што у Немачкој нема поделе на Србе, Хрвате, Босанце, већ је свако ту да помогне како коме треба у ком тренутку.