НАЈСТАРИЈИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР Место на коме је Бог проговорио

0

У срцу Синаја налази се Света Катарина, најстарији од свих живих хришћанских манастира у коме се од оснивања није гасио живот, а припада Грчкој православној цркви. Већину калуђера чине Грци.

Синајско полуострво, по облику налик на зуб, налази се између Африке и Арабијског полуострва. Отуда вероватно и назив, који потиче од семитске речи сен – зуб. Пре двадесетак милиона година Синај је чинио целину са Африком и Арабијским полуострвом, али је услед тектонских поремећаја дошло до раздвајања. Тако је на западу одвојен од копна Суецким заливом, дубине до 95 метара, а на истоку Акабским, дубине до 1.800 метара. Синајско полуострво често је описивано као „хиљаду квадратних километара ничега”, пустиња из које се уздижу високе планине. Па ипак, у тој пустоши збили су се значајни библијски догађаји.

У Старом завету, у другој књизи Мојсијевој (Излазак), описано је како је Мојсије извео свој народ из Египта и њихово кретање Синајем. Али, један догађај у току тих четрдесетак година, колико је трајало ово лутање у сталној потрази за водом и оазама, веома је значајан за цео хришћански свет. На Синајској гори (данас Гебел Муса) Бог се јавио Мојсију и саопштио му своје заповести, заповести јединог Бога насупрот мноштва у које се дотад веровало. Због тога је ово место постало свето за три вере: јеврејску, хришћанску и ислам.
Задивљена овим светим местом, Јелена, мајка цара Константина, наредила је 330. године наше ере да се у малој оази, у подножју Синајске горе, подигне капела посвећена Пресветој Богородици.

Џамија у манастиру

Наредних година манастир је растао захваљујући дародавцима из целог хришћанског света. Због честих напада и пљачки номадских племена, цар Јустинијан I наложио је 530. године да се око манастира изграде праве тврђаве, мале по површини (8.574 метра), али са моћним зидинама дебелим 1,65 м и високим од 12 до 15 метара, ојачаним кулама на свим угловима. Јустинијан је подигао и већу цркву посвећену Христовом преображењу.

После арабљанског освајања Египта, 640. године, манастир је постао потпуно одсечен од хришћана, окружен бесконачним светом ислама. Међутим, Мухамед је, примивши калуђере изасланике, лично јамчио за безбедност манастира, а препис тог документа и данас се чува у манастиру.

Када је калиф Ал-Хаким око 1000. године запретио да ће уништити манастир, калуђери који су пошли на преговоре убедили су га да је то место свето и за исламски свет. Истовремено су у манастиру једну од зграда претворили у џамију и подигли минаре. Џамија и данас постоји и служи за госте и раднике муслиманске вероисповести из околине.

Са византијским царом Лавом Трећим (717–741) почиње раздобље иконоборства. Лав III забрањује 726. године поштовање слика светаца, њихову употребе у цркви и тражи да се оне уклоне. Међутим, ово доба се, срећом, није осетило у манастиру Света Катарина јер је тада био потпуно одсечен од хришћанског света. Захваљујући томе, сачувано је непроцењиво уметничко и историјско благо.
Посете манастиру почеле су још за време крсташких ратова и бивале све учесталије, а нарочито данас када постоји асфалтни пут и мали аеродром. Обично обухватају и обилазак светих планина непосредно изнад манастира: Синајске горе (Гебел Муса, 2.285 м) и Свете Катарине (Гебел Катарина, 2.642 м).

Млеко уместо крви

Успон на Синајску гору почиње непосредно иза манастира и чине га три хиљаде гранитних степеница које је по легенди саградио само један калуђер да би испунио свој завет. Да бисте се попели до врха потребно вам је око три сата. Цар Јустинијан I, који је подигао и тврђаву око манастира, наредио је да се на врху изгради капела. Она је више пута рушена и обнављана.

Манастир је посвећен светој Катарини, жртви прогона у раном хришћанству. Рођена је као Доротеја у угледној александријској породици 294. године. Прешла је у хришћанство и крштена као Катарина. Мада је више пута мучена, није хтела да се одрекне вере, па је погубљена 25. новембра 305. године. Предање каже да је из њених рана уместо крви потекло млеко. Сахрањена је у Александрији, апи су, по легенди, после пет векова анђели пренели њено тело на највишу планину Синаја, у близини манастира.

2.044 ИКОНЕ

Највеће уметничко благо манастира Света Катарина јесте збирка икона. По попису Курта Вајцмана са Универзитета Принстон у САД, који је дуго проучавао манастир, Света Катарина има 2.044 иконе из разних раздобља, од настанка манастира до данас. Иконе су великим делом биле на зидовима капела и црквица у околини манастира. Али, калуђери су схватили да су се времена променила, да већину посетилаца више не чине ходочасници и, забринути за сигурност слика, све вредније иконе сместили у једну од просторија библиотеке. Ту могу да се разгледају као музејске збирке, а у цркви су остале иконе које редовно служе у богослужењу.

Порекло им је двојако. Једне потичу од дарова пристиглих из разних делова хришћанског света и разних раздобља па се по томе и разликују. Другу групу чине оне које су стваране у самом манастиру. Израда икона није прекидана од настанка манастира до калуђера Пахомија (сахрањен 1958) који је последњи правио иконе, а посебно је заслужан за њихову обнову. И иконе израђиване у манастиру разликују се не само по раздобљу у коме су стваране већ и по различитим утицајима који су били плод историјских околности, али и по томе што су калуђери били из различитих крајева света: Грци, Сиријци, Словени, Грузини, а у време крсташких ратова било их је и из западних земаља.

Један од калуђера, по имену Симон, остао је седам година уз тело светице молећи се да му дâ део своје руке. Најзад, каже предање, три прста су се одвојила од њене шаке. Причу су преносили крсташи враћајући се из Свете земље и она се раширила по хришћанском свету учинивши свету Катарину једном од најзначајнијих светица.

Калуђери су тело пренели у манастир, украсили га златом и драгим камењем и положили у саркофаг уз олтар Цркве Преображења. Сваког 25. новембра, на дан њеног мучеништва, саркофаг се носи око цркве. Манастир се од тада назива именом Свете Катарине. Планина на коју су, по легенди, анђели донели тело светице такође од тада носи њено име, а на врху, највишем на Синају, саграђена је капела посвећена Светој Катарини.

Пламени грм

Унутар манастирских зидина налазе се Црква Преображења и двадесет капела посвећених Пресветој Богородици и свецима заштитницима манастира. Све оне, са својим иконостасима, мозаицима, сликама, украсима, канделабрима, прави су музеји од изузетног верског и историјског значаја. Посебан драгуљ је библиотека која по старости, обиму и значају својих верских и историјских списа долази одмах иза Ватиканске. Поред тога, манастир има више од 2.000 икона, од којих су најзначајније оне настале између 5. и 7. века. Ово уметничко благо одлично је очувано захваљујући сувој клими, али и издвојености манастира у време иконобораца.

Једна од капела у манастиру посвећена је „пламеном грму”. По Старом завету (Излазак), на том месту Мојсије је видео „…а то купина огњем гори а не сагоријева…” Данашње објашњење за овај догађај јесте постојање биљке Lorantus acaciae која цвета тако црвеним цветовима да изгледа као да је у пламену.

У капели Светог Трифуна чувају се лобање и кости свих калуђера који су ту живели, молили се и умрли. Стотине лобања и хиљаде костију на својеврстан начин говори о дугој, непрекидној историји овог манастира.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!