МИГРАЦИЈЕ и РУСИЈА у великој сеоби народа

0

Како се продубљивала светска криза, цели је свет почео да мигрира. Просечан становник жели побећи чак из Њемачке, Сједињених Држава, Француске или Русије, сви на место “где ће им бити боље”. Али не могу побећи од себе.

 

На пример, Русији постоје читаве заједнице на друштвеним мрежама под именима попут “Крива су времена”, где се расправља “како су тамо ствари лоше” и “колико су добре у другим земљама”.

Међутим, анкете показују да се број становника Русије који желе ићи у иностранство, како би се тамо стално настанили или на привремени рад, креће у распону од 13 до 17%.

Међутим, према анкети проведеној међу становницима Берлина коју је недавно обавио Дојче веле, око 55% становништва жели напустити Немачку, од који 33% заувек. А Берлин је успешна европске престолница, што значи да у другим регионима слика може бити још гора.

Ипак треба рећи како говоримо о људима који су изразили “жељу да би отишли”, не о онима “који ће сигурно отићи”.

Чак ни у Трамповим “сјајним” Сједињеним Државама није све тако слајно, јер осим масе имиграната, укључујући илегалне, велики број људи одлази из земље. Процењује се да је САД протеклих година трајно напустило 7 милиона људи.

Коначно, лидер у броју оних који желе побећи из своје демократизоване и европеизиране земље су, наравно, Украјинци. У новој и “слободној” Украјини постотак оних који желе напустити земљу према најновијим подацима досеже 75%. Опет кажемо “желе”, јер је према најскромнијим проценама из Украјине у последњих пет година, након преврата, побегло од 7 до 9 милиона људи.

Латиноамериканци масовно беже у Сједињене Државе. Становници Северне Африке и Блиског истока масовно беже у Европску унију, и тако даље.

Ми смо сведоци неке нове велике миграције народа. Али ако боље погледате, видећете да то није један феномен, него унутар тих миграција постоји неколико различитих група.

Прва категорија су стварне избеглице које беже из подручја која је опустошио рат и / или хуманитарне катастрофе. Они беже јер су им домови уништени и немају никаквих могућности да преживе у њиховој домовини, укључујући и недостатак посла.

Друга категорија су мигранти из Африке и бројних земаља на ширем Блиском истоку које нису биле погођене ратом, а беже у Европу како би тамо живели релативном благостању. Многи се докопају Европе и живе од хуманитарне помоћи и социјалних накнада.

У ова два случаја смо ипак лицемерни. Први су избеглице којима смо ми разорили домове, укључујући Хрватску, која је само с првим пошиљкама откривеним почетком 2013. у Сирију исламистичким милитантима послала преко 3000 тона оружја. Тачно је да је оружје платила Саудијска Арабија која није примила ниједног избеглицу из Сирије и Ирака, али то нема никакве везе.

Друга група су економске избеглице, чије земље не могу напредовати у условима неоколонијализма, којима Париз сише крв кроз провизију на њихову валуту ЦФА франак, којег користе 12 бивших француских колонија и део су монетарног система којима управља француско министарство финансија. На крају имамо земље које су у власништву мултинационалних корпорација, тако да је биља бити избеглица у шатору у предграђу Париза него по цели дан напорно радити у руднику колтана негде у Конгу.

Слично је с Латиноамериканцима који у колонама избијају на мексичку границу Сједињених Држава. Живот у многим земљама Латинске Америке је далеко од бајке, али у Сједињеним Државама се већина тих илегалних имиграната суочава се с тешким, слабо плаћеним послом, животом у гету или суделовањем у криминалним активностима латиноамеричких бандама као што је Мара Салватруха, што обично завршава затвором и депортацијом. То сигурно није остварење животног сна.

Имамо и трећу категорију, а то су људи који заправо никуда не иду. Они би то жељели, али су преплашени и негде подсвесно схваћају да их у иностранству нито не треба.

Будимо искрени, међу њима је мноштво оних без талента и звања, трутови који своју бескорисност оправдавају мантрама “рад није за мене, ја сам талентован и у свакој нормалној земљи бих добио новац на руке само због чињенице моје јединствености и генијалности”.

У руском случају, којег описује Александар Роџерс, за чињеницу што живе на грбачи родитеља, раде као уредски планктон или “оутсоурсинг” послове за западне фирме, наравно, криве руски “режим” и лично Владимира Путина. Не њихову личну неспремност и неспособност да уче, да се развијају и раде, већ “Русију, земљу у којој ништа не ваља”.

Недавно је, успут речено, било модерно правдати своју беспосленост “левим уверењима”. Као “Нећу радити за проклету буржоазију”, тако се радије жале колико је лоше бити паразит и за то оптуживати капиталистичке тлачитеље.

“Упознао само више таквих људи, а да нису прочитали један једини редак којег су написали Маркс или Лењин. Ипак, имали су чврста идеолошка уверења”, пише млади руски економист, пореклом из Виница у Украјини.

Но, како се испоставило, таквих “подцењених особа” које “нису одустале” има у Русији, али и у западним земљама. И то прилично пуно.

Неки сањају о напуштању Русије како би отишли у Француску, Немачку, Велику Британију или Сједињене Државе. Становници Немачке у овом тренутку гледају на Русију, Французи проклињу своје високе порезе, амерички ВАСП-овци желе побећи из земље због доминације миграната и сексуалних девијација, Британце плаши Брегзит, и тако даље.

Сви су сигурни да ће им негде у другим земљама бити боље, иако на једну причу о успеху миграната иде 999 прича о неуспеху, али се о потоњима не пише у новинама и не праве се филмови.

Изузевши у овој причи ратне избеглице и добар део економских миграната, што је посебна прича, за остале се може рећи да ако се не могу остварити тамо где јесу, неће се остварити нигде. Јер можете отићи било где, али не можете побећи од себе.

У трећем случају, ти ће људи увек остати сами, јер ако је нетко љен и незналица, онда ће остати љена незналица и у Њемачкој, Сједињеним Државама и Аустралији.

“Стога, или идите или се дозовите памети. Али не цвилите. Не морате бити још један “подцењени гениј који би свима показао што јест, али се нашао на кривом планету на којем Богом дана чаролија не функционише.” Трчи, Лола, трчи…”, насловом познатог филма из 1998. је своје виђење феномена међу делом руске младежи закључио Александар Роџерс.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

1 комент на “МИГРАЦИЈЕ и РУСИЈА у великој сеоби народа

  1. Милутин каже:

    Ђе ћеш марво, ђе си кренула, од своје куће.

Оставите одговор