АНТОНИЋ За нацију Срба, а не „Београђана“, „Босанаца“, „Војвођана“, „Србијанаца“..

0

Како с леве стране Дрине, тако и са десне, има нас свакаквих, добрих и рђавих. Ширење негативних стереотипа о „Босанцима” и „Србијанцима” подрива узајамну солидарност која нам је неопходна како бисмо као нација могли да преживимо ова турбулентна времена

Осим другосрбијанаца који мрзе Српску (о којима сам писао овде) и публике у Србији која љуби ефбих-естраду, ма какве гадости да су њени припадници причали о нама деведесетих (о томе сам писао овде), феномен вредан пажње свакако су и српски регионал-шовинисти – попут Срба с десне стране Дрине који мрзе своје сународнике само зато што су пореклом с леве стране Дрине (о „Војвођанима” који мрзе „Србијанце”, писао сам раније овде).

Тако је редовни колумниста дневника Данас недавно објавио коментар „Додиков Београд” (овде).

„У процесу растурања и србијанског и босанског српског друштва”, пише овај аутор, „у Београд се, наједном, нафукљало неколико генерација писаца, песника, мислилаца, политичара, уметника, и ратних злочинаца, чија је једина сврха да се разарање наставља. Тих полуталената, и полусвета, пуни су их РТС, Политика и резервни буџети”. Такође, „премијерка (Жељка) Цвијановић брине о нашој културној посебности – да не заборавимо како да краву вучемо за реп”, а „Додик је претходница руске окупације”, па ће „Додикову Србију” красити „политичка убиства, прогони новинара и свих слободних људи, општа корупција и владавина организованог криминала” (исто).

Овај аутор је иначе познат по бизарним тврдњама да је „и Београд нација – та лична приврженост је снажна” (овде), да је „Други светски рат кренуо из Берлина и Москве” а да је „Совјетски Савез за иницијацију светског рата прошао некажњено” (овде), да „препуштање Републике Српске руском утицају даје легитимитет продору блискоисточног исламистичког фашизма и подстиче хрватски сепаратизам” у БиХ (овде), те да у Београду треба „сравнити зграду Железничке станице (1882−85) која је урбанистичка и естетска наказа” (овде).

Нетрпељивост према сународницима који су се „нафукљали у Београд” (Речник САНУ, том 14: „нафукљати – појавити се у великом броју, намножити се“) само је друга страна радикализма који је овај национал-београђанин показивао почетком деведесетих.

Он је тада о рату у БиХ писао: „…муслимански пролетаријат острвио се осетивши бруталну моћ и свевласт, избезумљена махалска сиротиња дигла се у једну од оних побуна какве је у Османском царству изазивала помама дроњаве и острвљене раје по мусавим касабама, када су летеле каурске главе и обешчашћиване хришћанске богомоље”; „Српски ослободилачки покрет, без обзира на свој насилан карактер, …почео је враћати онај исконски хришћански, заправо европејски изглед и дух пределима одавно запуштеним и насилно исламизованим” (мисли се, ваљда, на рушење џамија?); „Већ трећи пут у истом столећу подвргнути смишљеним погромима, Срби су стекли оно вишње право да прекораче поступке које им намеће најнужнија одбрана” (видети тачне изворе овде).

А о ЕУ и имигрантима наш аутор је писао: „Европа је отворила врата полудивљим Азијатима и Африканцима, неспремним, неспособним или невољним да се прилагоде цивилизацијским нормама свог новог поднебља. Пошто су француску и светску метрополу занавек, можда, загадили инвазијом најгрђе простоте, у последње време почели су се насељавати и у унутрашњости земље… У таквом контексту, поставља се питање шта конкретно нуди Европа, осим пуке бирократске демагогије и механизама капитулације пред удруженим силама прекоокеанске агресије новог поретка, наднационалног капитала, масонског зла, мојсијевске окрутности, ционистичког утилитаризма и неонацистичке идеологије заборава историје и укидања колективних, националних суверенитета и индивидуалних посебности” (извор: овде).

И тако, некада је овај аутор бљувао жуч на исламске имигранте и босанске муслимане, а сада је прешао на своје сународнике – одличан показатељ како конвертитски радикализам увек заврши у неком облику екстремизма. „Београдски шовинизам” је, као што сам опширније анализирао овде, саставни део другосрбијанске идеолошке матрице, а она је у својој тоталности – као што показује и цитирани аутор – типично екстремистичко мишљење.

Други коментатор, карактеристичан по одвратности коју испољава према „Босанцима”, долази нам из патриотског табора. Он пише често за портале Србијански глас (овде) и Српски културни клуб (овде). По њему, први „неприкосновени критеријум за успех у Србији” је „да си са брда. Мајка Динара. Опћенито из Аустроугарске” (овде). Жали се на „дјецу личких, кордунашких, босанских, дезертера који преплавише в Србију”, богоради како су ти „борци” добили у Србији посао по „Нафтагасима и опћинама” (овде), и да због „босанчероса” и осталих дођоша не може да се у Србији обнови краљевина: „Имали смо Краља, и можемо опет имати Краља, какав је да је, наш је. Ко Србију спречава да направи тај корак повратка себи, него они што се јављају и гласају као Срби, а уједају као бесна аустроугарска пашчад” (овде).

И главне псеудопатриоте у Србији, по овом аутору, такође припадају „босанчероском несвету… – Вучић и Шешељ су Босанци” (овде). „Шешељ патолошки мрзи Србијанце”, тврди овај аутор. „Ја сам га јасно чуо са раздаљине од 15 метара, како урла: `Ј…ћу вам мајку србијанску! Ј…ћу вам мајку циганску!`” (овде). А када је српско судство на Косову „интегрисано” у косоварско (2017), уследио је коментар: „Јуче је чипуљичка к…..а Вучић предао судство свом коалиционом партнеру, Харадинају. Здраво сванули босанчероси, ј…о вас Фрањо Јосиф. Коју сте псину данас за Србију, која вас тако наказне љебом рани, смислили?” (овде).

„Треба правити разлику између Босанца, што је одредница завичаја, и босанчероса, што је карактерно-ментално-васпитни сустав у човека”, тврди овај аутор. „То је онај сој људи који Србију доживљавају као окупирану или непријатељску територију. На жалост, много је таквих (…) и немам намере да мишљење мењам, док сами Босанци се не дистанцирају од њих” (исто).

„Често се са те стране може чути да је Република Српска данас стожер српства”, наставља своја размишљања овај аутор. „То је хвалисање људи који слабо шта разумеју, а државотворног потенцијала немају. (…) Не може Република Српска да буде ишта друго до БиХ нахија, ако су највећи босански градови Нови Сад и Београд” (овде). Изругујући се „јадним босанским бауштелцима” (baustellen је на немачком грађевина, а „Босанци”, по стереотипу овог аутора, махом раде на грађевини), он поручује: „јеб’ло вас весло!” (овде).

Овај аутор, иначе, сматра да је мржња добра људска особина која може да излечи друштво какво је наше: „Само уистину чврсто глуп човек може да не мрзи, или да не мрзи дубоко и постојано. Јер, чиста мржња је само човеку дато осећање (…) Само коренита терапија мржњом, ампутација, изопштење, може заједницу да исцели од урнисања који учини и чини одрешена фукара” (овде).

Један критичар овог аутора написао је да је „трагедија његова мржња – јер досељеници у Србију понекад добију посао. Кад троше новце, кад зараде, кад их донесу, кад купе гориво, кад плате порез, то не смета. Али кад треба да раде у Нафтагасу или опћини, то смета. (…) Промиче говор мржње према `неподобним` Србима и ствара непријатности живим људима, имао сам прилике да наиђем на то. Крајње је време да се томе посвети пажња и да се понешто поради на том `говору мржње` који наноси зло људима што су већ прошли многе трауме” (овде).

Ово је прилично тачно. Сви смо не мало фрустрирани због онога што нам се дешавало протеклих деценија, али није решење да фрустрације лечимо српско-српском мржњом и поделама. Како с леве стране Дрине, тако и са десне, има нас свакаквих, добрих и рђавих. Ширење негативних стереотипа о „Босанцима” и „Србијанцима” подрива узајамну солидарност која нам је неопходна како бисмо као нација могли да преживимо ова турбулентна времена.

Да преживимо као нација Срба – не као нација „Београђана”, „Босанаца”, „Војвођана“ или „Србијанаца”.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!