SAKER: Разговор с Мајклом Хадсоном о Венецуели (ПРЕВОД: Србин.инфо)

0

Увод: Много је контроверзи око правог облика венецуеланске економије и да ли су реформа и политике Хуга Чавеза и Николе Мадура од кључног значаја за становништво Венецуеле или су пак потпуно погрешне и узрок поспешивања тренутне кризе. Изгледа као да баш свако, (било ко) има веома изграђене ставове о томе. Ја не. И то, не само зато што ми недостаје стручности да бих оформио такво своје мишљење.

 Одлучио сам зато да приупитам једног од најугледнијих независних економиста, Мајкла Хадсона (Michael Hudson), за кога имам огромно поштовање и чије су анализе (укључујући и оне као коаутор са Пол Крејг Робертсом) најверодостојније и најискреније до којих се може доћи. Заправо, Пол Крејг Робертс Хадсона сматра „најбољим економистом на свету“! Дубоко сам захвалан Мајклу на његовим одговорима који ће, надам се, допринети поштеном и објективном разумевању онога што се заиста догађа у Венецуели.

Степски: Можете ли да сумирате стање Венецуеланске економије у време када је Чавез 1999. дошао на власт? 

МАЈКЛ ХАДСОН: Венецуела је тада била монокултура нафте. Њени приходи од извоза били су углавном трошени на увоз хране и других потрепштина, а које је могла произвести код куће. Њена трговина је углавном била са Сједињеним Државама. Дакле, упркос нафтном богатству, дошло је ипак до спољног дуга.

Од самог почетка, америчке нафтне компаније су подозревале да ће Венецуела једног дана искористити своје приходе од нафте на корист и за бенефит своје целокупне популације, уместо што допуштају америчкој нафтној индустрији и локалној компрадорској аристократији да отимају њено богатство. Нафтна индустрија коју подржава америчка дипломатија – држала је Венецуелу таоцем на два начина.

Пре свега, рафинерије нафте нису изграђене у Венецуели, већ у Тринидаду (северно изнад Венецуеле) и у јужним америчким државама. То је омогућило америчким нафтним компанијама – или америчкој влади – да оставе Венецуелу без могућности да “сама крене” и да са својом нафтом води своју независну политику, будући да је требало да се та нафта рафинише. Ништа вам не помаже да имате резерве сирове нафте ако нисте у могућности да је прерадите, како би се могла користити.

Друго, венецуелански централни банкари су “пријатељски убеђени“ да заложе своје резерве нафте и сву имовину државног нафтног сектора (укључујући Citgo[i]) као хипотеку за свој спољни дуг. То је значило да ако Венецуела не испуни своје обавезе (или ако би их банке САД-а неблаговременим измиривањем дугова за испоручену робу гурнуле у банкрот), власници обвезница и америчке нафтне компаније би имали правни положај да преузму имовину венецуеланског нафтног сектора.

Оваква САД-у наклоњена политика је учинила Венецуелу типично поларизованом латиноамеричком олигархијом. Упркос томе што је номинално била богата приходима од нафте, њено богатство је било концентрисано у рукама проамеричке олигархије која опет, њен домаћи развој препушта на управљање Светској банци и ММФ-у. Аутохтоно становништво, посебно његова рурална расна мањина, једнако као и она урбана, били су искључени из поделе нафтног богатства земље. Арогантно одбијање олигархије да подели богатство, или чак да Венецуелу учини самоодрживом у основним потрепштинама, довело је тада до избора Хуга Чавеза као природни исход.

Можете ли да опишете различите реформе и промене које је увео Хуго Чавез? Шта је он урадио како треба, а где је погрешио?

Чавез је покушао да поврати мешовиту економију Венецуели, користећи владине приходе – углавном од нафте, наравно – да развије инфраструктуру и домаћу потрошњу, на здравствену заштиту, образовање, запошљавање ради подизања животног стандарда и продуктивности својег бирачког тела. Оно што није могао да уради, није могао очистити проневеру и системски уграђено разграбљивање прихода из нафтног сектора. И није могао да заустави одлив капитала од стране олигархије, која отима природно богатство Венецуеле и бежећи га премешта у иностранство. Ово се не може само једноставно назвати „погрешком“. Потребно је много времена да се среди тај поремећај у економији – док САД све време користе санкције и “прљаве трикове” ​​да бојкотују тај процес.

Који су, по вашем мишљењу, узроци тренутне економске кризе у Венецуели – је ли то првенствено због грешака Чавеза и Мадура или су главни узрок саботаже, субверзије и санкције?

Нема шансе да су Чавез и Мадуро уопште и могли да воде про-Венецуеланску политику која има за циљ постизање економске независности, без првобитног изазивања беса, па затим субверзије и санкција Сједињених Држава. Америчка спољна политика остаје усредсређена на нафту као што је била и кад је напала Ирак под режимом Дика Чејнија. Политика САД-а је да третира Венецуелу као проширење америчке економије, која пласира трговински вишак нафте у Сједињене Америчке Државаме и преноси своју уштеђевину у америчке банке. Увођењем санкција које спречавају Венецуелу да добије приступ својим америчким банкарским депозитима и имовини свог државног Citgo-а, Сједињене Државе онемогућавају Венецуели да плаћа свој спољни дуг. То је присиљавање у банкрот, за шта се америчке дипломате надају да ће искористити као изговор за конфискацију нафтних ресурса Венецуеле и заплену њених страних средстава, на исти начин као што и хеџ фонд Пол Сингер покушава да уради са страним депозитима Аргентине. И, баш као што је америчка политика под Кисинџером требала изазвати чилеански „економски вапај“, тако и САД иду истим путем против Венецуеле. Сада користе ту земљу за “показни ефекат” којим ће да упозоре друге земље да на било који начин не покушавају да делују у свом сопственом интересу, који би спречавао да се њихови економски вишкови одузимају од стране америчких инвеститора.

Шта би, по вашем мишљењу, требало Мадуро да уради следеће (под претпоставком да он остане на власти и да га САД не оборе) да спаси венецуеланску економију?

Не могу да замислим ништа ново што би председник Мадуро могао да уради, а што он већ не ради. У најбољем случају, он може тражити страну подршку – и показати свету потребу за алтернативним међународним финансијским и економским системом.

Он је то већ почео да чини покушавши да повуче Венецуелско злато из Енглеске Банке и из америчких Федералних Резерви. Ово се претвара у „асиметрично ратовање“, претећи да “детронизује“ доларски стандард у међународним финансијама. Одбијање Енглеске и Сједињених Држава да одобре (омогуће) регуларно изабраној влади контролу над својим средствима у иностранству, показује читавом свету да само америчке дипломате и судови могу (и да ће) контролисати стране земље, третирајући их као пуко проширење америчког поседа.

Цена америчког економског напада на Венецуелу ће бити разбијање глобалног монетарног система. Мадуров одбрамбени потез указује другим земљама да морају да се заштите од могућности да постану „друга Венецуела“, тако што ће пронаћи ново “сигурно уточиште“ и платног агента[ii] за своје злато, девизне резерве и финансирање страног дуга; што даље од подручја долара, фунте и евра.

Једини начин на који се Мадуро може успешно борити је на институционалном нивоу, подижући улог кретања „изван оквира“. Његов план – наравно, то је дугорочнији план – је да помогне да се катализира нови међународни економски поредак независтан од стандарда САД долара. Кратког ће то рока бити ако поверује да Сједињене Државе из те борбе могу изаћи као поштен финансијски посредник, поштен банкарски систем и присталица демократски изабраних режима. Трампова администрација уништава такве илузије темељније него што би то могао учинити било који антимперијалистички критичар или економски ривал!

Током дужег периода, Мадуро такође мора да развије венецуеланску пољопривреду. На начин како су и Сједињене Државе развиле своју пољопривреду, у складу са новом законском регулативом (чувени Њу Дил) из 1930-их: услуге саветовања (сервисирања) руралног подручја, рурални кредити, савети за избор семена, државне трговинске организације за откуп усева и снабдевање механизацијом, и исту врсту подршке коју Сједињене Државе већ дуго користе за субвенционирање улагања у домаће фармере, за подизање продуктивности.

Шта је са планом за увођење крипто валуте на бази нафте? Да ли ће то бити ефикасна алтернатива одумирућем Венецуеланском Боливару?

Само национална влада може издавати валуте. „Крипто“ валута везана за цену нафте постала би средство заштите, склоно манипулацијама и варирању цена од стране продаваца и купаца. Национална валута мора бити заснована на способности опорезивања, а главни извор пореза у Венецуели је приход од нафте, који се блокира из Сједињених Држава. Тако да је положај Венецуеле сличан положају немачке марке која излази из њене хиперинфлације раних 1920-их. Једино решење је подршка платном билансу. Изгледа да ће једина подршка бити изван сфере долара. Решење за сваку хиперинфлацију мора се преговарати дипломатски и мора бити подржавано од стране других страних влада. Моја књига која обрађује историју међународне трговине и финансијске теорије: Трговина, развој и спољни дуг, описује проблем немачких репарација и како је Рентенмарк решио њену хиперинфлацију.

 Порез на економску ренту у Венецуели ће пасти на нафту и луксузне локације, као и монополске цене, и на високе приходе (углавном финансијске и монополске приходе). За то је потребна логика да се одреди таква пореска и монетарна политика. У протеклих пола века сам покушао да објасним како да се постигне монетарна, а тиме и политичка независност. Кина најефикасније примењује такву политику. Она је у стању да то чини зато што је она велика и самоодржива економија у основним потрепштинама; остварује довољно велики извозни вишак којим плаћа свој увоз хране. Венецуела није у таквом положају. Због тога се у овом тренутку и тражи подршка Кине.

Колику помоћ пружају Кина, Русија и Иран и колико могу да помогну? Мислите ли да ове три земље заједно могу помоћи у супротстављању америчкој саботажи, субверзији и санкцијама?

 Ниједна од ових земаља тренутно нема капацитета за рафинисање венецуеланске нафте. То им отежава плаћање венецуеланском нафтом. Само би дугорочни (плаћен унапред) уговор о снабдевању био изводљив. Чак и у том случају, шта би Кина и Русија учиниле ако би Сједињене Државе једноставно приграбиле њихову имовину у Венецуели, или ако не прихвате да руска нафтна компанија преузме Citgo? У том случају, једини одговор би био да се америчке инвестиције у њиховој земљи присвоје као компензација.

Кина и Русија барем могу да пруже алтернативни механизам банкарског клиринга SWIFT-у, тако да Венецуела може да заобиђе амерички финансијски систем и сачува своју имовину од америчких власти или власника обвезница. И наравно, они могу приуштити чување онолико злата колико Венецуела успе извући из Њујорка и Лондона.

Гледајући унапред, Кина, Русија, Иран и друге земље морају да оснују нови међународни суд који ће пресуђивати у предстојећој дипломатској кризи и њеним финансијским и војним последицама. Такавом суду – и његовој придруженој међународној банци као алтернативи ММФ-у и Светској банци (који су под контролом САД-а) – потребна је јасна идеологија како би обликовала скуп принципа по питању националних и међународних права са способношћу да примени и спроведе своје пресуде.

То би супротстављање америчким финансијским стратезима оставило избор: ако наставе да користе ММФ, Светску банку, СТО и НАТО као продужетак све агресивније спољне политике САД-а, ризиковаће изолацију Сједињених Држава. Европа ће морати да се одлучи: да ли ће остати економски и војни сателит САД-а, или ће свој део удружити са Евроазијом.

 Данијел Јергин међутим, у Вол Стрит Журнал-у (7. фебруар) извештава како Кина покушава да се заштити преговорајући са Гуаидовом (пучистичком) страном, очигледно да би сачували договор који је испреговаран са Мадуровом владом. Међутим, чини се да ниједан такав договор неће бити испоштован у пракси, с обзиром на америчко непријатељство према Кини и потпуно ослањање Гуаидо-а на тајну подршку САД-а.

Венецуела је држала много злата у Великој Британији и новца у САД. Како су Чавез и Мадуро могли веровати тим земљама?! Или нису имали другог избора? Постоје ли одрживе алтернативе за Њујорк и Лондон или су централне банке света и даље “једине у игри“?

Никада и није било стварног поверења у Енглеску Банку или америчке Федералне Резерве, али се ипак чинило незамисливим да исти одбију званичном депоненту да повуче своје злато. Уобичајени мото је: „Веруј, али и провери.“ Али, изгледа да је сада дошло до некада незамисливог. Сада се суочавамо са неспремношћу (или неспособношћу) Енглеске Банке да потврди: да ли су ово злато из пост-Лондононског Голд Пул-а (London Gold Pool[iii]) те централне банке унапред продале, са све његовим наслеђеним тржиштем, у настојању да му одрже цену како би задржале привид солвентног америчког долара.

Пол Крејг Робертс је описао како ради овај систем. Постоје тржишта за валуте, акције и обвезнице. Федералне резерве могу најавити куповину деоница кроз три месеца, рецимо, и то ће бити 10% изнад тренутне цене. Шпекуланти ће купити деонице, лицитирајући цену како би искористили прилику да зараде на препродаји деоница. Тако да ће, због увећане тражње, до истека три месеца цена порасти. То је у великој мери начин како амерички “Тим за заштиту од потонућа” подржава америчко тржиште акција.

Када је злато у питању, како би му задржао цену, систем ради обрнуто. Централне банке које држе злато могу се окупити и понудити да продају злато по нижој од тренутне цени, опет кроз три месеца. „Тржиште“ ће схватити да следи продаја јефтинијег злата, и да тренутно нема смисла куповати га и лицитирати му цену. Тако да, унапред договорено тржиште очигледно обликује данашњу трговину.

Питање је да ли су купци злата (као што су руска и кинеска влада) откупили толико злата да су амерички ФЕД и Банка Енглеске заиста приморане “да надокнаде” својом “продајом унапред“, и да су на тај начин постепено “осиромашиле“ своје злато? У овом случају, они би „живели  тренутно“, задржавајући цене злата колико год су могли, знајући да када се једном свет врати на стандард размене злата који је важио до 1971. за регулисање дефицита у платном билансу између влада, САД ће остати без злата и неће бити у могућности да поднесу своје прекоморске војне издатке (а да не спомињемо њен трговински дефицит и дезинвестирање странаца на америчким тржиштима акција и обвезница). Моја књига о Супер-Империјализму објашњава зашто је крај залиха злата довео до краја Вијетнамског рата. Иста логика би се данас примењивала на огромну мрежу америчких војних база широм света.

Одбијање Енглеске и Сједињених Држава да депонованим златом Венецуеле плате дуговања исте према другим земљама показује да се званичне златне резерве других земаља могу држати као таоци америчке спољне политике. Па чак и да се пресудама америчких судова ово злато може додељивати страним повериоцима или онима који поднесу тужбу против ових земаља, у складу са америчким законом.

Ово “узимање талаца“ сада приморава друге земље да под хитно развију нову, одрживу алтернативу, посебно када се свет де-дедоларизује и стандард заснован на размени злата остаје једини начин да се ограничи војно-индукован дефицит платног биланса Сједињених Држава или било које друге земље које спремају војни напад. Војна империја је веома скупа за одржавање – и злато је “миран начин” ограничавања платног дефицита изазваног војном интервенцијом. (Детаљна разрада у мом Супер Империјализму: Економска стратегија америчке Империје (1972), ажурирана на немачком језику као Finanzimperium (2017)).

САД су се “преиграле“ уништавањем темеља досадашњег глобалног финансијског поретка који је усмерен на долар. Тај поредак је омогућавао Сједињеним Државама да буду „изузетна нација“ која је у стању да управља платнобилансним дефицитима и вањским дугом, а који иначе нема намеру (или могућност) да плати, тврдећи при том да “бачени“ долари на војне издатке у иностранству „снабдевају“ резерве централне банке друге земље. Оне се држе у облику зајмова америчком трезору – обвезнице и рачуни трезора – за финансирање буџетског дефицита САД-а и војну потрошњу, као и (понајвише војно индуковани) дефицит платног биланса САД-а.

 С обзиром на чињеницу да ЕУ делује као огранак НАТО-а и америчког банкарског система, та алтернатива би морала бити повезана са Шангајском организацијом за сарадњу, а злато би тебало бити држано у Русији и / или Кини.

Шта друге латиноамеричке земље, као што су Боливија, Никарагва, Куба и, можда, Уругвај и Мексико могу учинити да помогну Венецуели?

Најбоље што суседне латиноамеричке земље могу учинити је да се придруже стварању механизма за спровођење де-доларизације и, уз то, једне међународне институције која ће надзирати отпис дугова који су изван могућности земаља да буду плаћени без наметања ригорозно строгих мера које резултирају уништавањем њихове економије.

Потребна је и алтернатива Светској банци која би давала кредите у домаћој валути. Пре свега за субвенционирано улагање у домаћу производњу хране, како би се економија заштитила од страних санкција на храну – што је једнако средњевековној војној опсади да се наметне предаја услед глади. Ова Светска банка за економско убрзање најпре би потакла развој самодовољности својих чланова, уместо да промовише извозну конкуренцију која клијенте затрпава спољним дугом, а који их чини подложнијима некој врсти финансијске уцене попут ове коју коју проживљава Венецуела.

Као римокатоличка земља, Венецуела би могла да затражи папинску подршку за отпис дуга и међународну институцију која би надгледала способност плаћања задужених земаља без наметања строгости, емиграције, депопулације и принудне приватизације јавног домена.

 Потребна су два међународна принципа. Прво, ниједна земља не би требала бити обавезна да плаћа спољни дуг у валути (као што је долар или његови сателити) чији банкарски систем све чини како би спречио плаћање.

Друго, ниједна земља не би требало бити обавезна да плаћа спољни дуг по цену губитка аутономије своје државе: права да одређује своју спољну политику, да опорезује и ствара властити новац. И да не буде у обавези да приватизује јавна добра зарад исплате страних кредитора. Сваки такав дуг је „рђав кредит“ који одражава властиту неодговорност кредитора или, још горе, немилосрдно отимање имовине, што је у ствари била поента давања таквог кредита    [мене ово аутоматски асоцира на књигу “Исповест економског убице“[iv]  Џона Перкинса – Радо Мир].

Хвала вам што сте одвојили време да одговорите на моја питања!

Са енглеског превео и приредио за Србин.инфо Радо Мир

ФУСНОТЕ

[i] Citgo Petroleum Corporation (или Citgo) је прерађивач, транспортер и трговац транспортних горива, мазива, петрохемикалија и других индустријских производа у САД. Са седиштем у области енергетског коридора у Хјустону, она је у већинском власништву компаније ПДВСА, државне компаније венецуеланске владе. 
[ii] paying agent  платни агент који прихвата исплате од издаваоца хартије од вредности и затим дистрибуира исплате носиоцима хартија од вредности
[iii] London Gold Pool Лондон Голд Пул био је удружење златних резерви групе од осам централних банака из Сједињених Држава и седам европских земаља које су се 1. новембра 1961. договориле да сарађују у одржавању Бретон Вудс система фиксних конвертибилних валута и одбране цене злата од 35 УСД по унци, интервенцијама на тржишту злата у Лондону. Централне банке су координисале усклађене методе продаје злата како би уравнотежиле скокове тржишне цене злата, што је одређено лондонским јутарњим фиксирањем цене злата, док би куповало злато када су цене ниске. Сједињене Државе су обезбедиле 50% потребне златне понуде за продају. Контрола цена је била успешна шест година док систем није престао да функционише. Фиксирана цена злата је била сувише ниска, а након што је дошло до утрке за златом, британском фунтом и америчким доларом, Француска је одлучила да се повуче из фонда. “Лондонски Златни Пул“ пао је у марту 1968. године.
Контроле Лондон Голд Поол-а праћене су напором да се потисне цена злата са системом (у два нивоа) званичних трансакција: на берзи и отвореном тржишту, али овај златни прозор се срушио 1971. године са Никсоновим Шоком, што је резултирало почетком јуриша на тржишта злата, где је цена злата нагло порасла на 850 УСД по унци, у 1980. години.
[iv] “Исповест економског убице“ Џона Перкинса Како ММФ убија мале земље (Србију)

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!