Прочитај ми чланакКад размишљаш да једног дана и код нас смањимо сиромаштво и изађемо из малодушности и одвратног осећања беспомоћности – замислиш и како ћемо да останемо без врућих заједничких тема
Један од првих културних шокова које сам освестио у земљи испод мора, је то да људи овде немају никакве битне заједничке теме!
Не значи да кад се нађу ништа не причају. Делују нормално, труде се да буду расположени, углавном немају разлога да праве загонетна мрачна лица и циничне опаске. Пара углавном имају колико им треба, или макар да нису у посебним финансијским проблемима као што смо ми у Србији. Жале се и они да су раније била боља времена, и толико. Шта је ко купио, опрема станова кућа…
Али они немају заједничке теме. Ако се не дај Боже о нечем поведе иоле жучнија дискусија, нађе се неко ко затражи промену теме! Наши се углавном прилагођавају томе, мада чим се негде нађемо, па и у цркви после литургије одмах имамо заједничке теме. Не неке носталгичне, сентименталне него вруће, тренутне. И политичке и остале. Увек постоје теме које нас све занимају и сви имамо шта о њима да кажемо. И одмах почнемо сви у глас и прети опасност од прегревања.
И онда човек гледа и мисли – благо овом народу овде. Нема изливања жучи, вређања, непотребног трошења енергије. Али Србин мисли и – куку, како ћу овде да се прилагодим, кад нема заједничких тема. Прича о времену, о ценама, о сређивању стана и – свако си гледа своја посла. Толерантност до равнодушности. Често ни завесе на прозорима немају. Ваљда им је без везе и да оговарају. Може ли тако да се живи?
Одмори се овде човек нагрижен од жучи која се код нас излила у било коју дискусију о било чему, вероватно због превише нагомиланих а нерешених заједничких проблема, због већинског сиромаштва и осећања беспомоћности, угрожености. А с друге стране кад размишљаш о жељеном СФ-у да једног дана и код нас смањимо сиромаштво и изађемо из малодушности и одвратног осећања беспомоћности – замислиш и како ћемо да останемо без врућих заједничких тема на које смо се тако навикли.
Да ли бисмо постали љубазно незаинтересовани једни за друге, толерантни до равнодушности – да ли је то уопште могуће?
Од кад је код нас макар формално пао комунизам и почео назови плурализам, омиљени текст у јавном говору ми је: „Молим вас да ме не прекидате. Ни ја вас нисам прекидао док сте ви говорили“. Не знам зашто, то ме увек засмеје. А није да је то нешто посебно глупо, него тако…
ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: Издаја https://t.co/S0zYm2AZ8U
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 7, 2019
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
