Прочитај ми чланакПредстављамо истраживање које је спровела „Здружена акција Кров над главом”, а које садржи анализу свих изјава представника Коморе извршитеља и доказе да су јавни извршитељи учествовали у изради Закона о извршењу, што је позната информација од раније али се не истиче у медијима.
Ово је важно јер се извршитељи стално позивају да је закон лош, а у његовом писању, као и у каснијој обуци колега је управо учествовала извршитељка, која је 2016. године пријавила зараду од скоро 900.000 евра.
Прочитајте истраживање, па суд донесите сами, када је у питању рад јавних извршитеља у Србији:
Истраживање „Крова над главом”
Током прошле године имали смо прилике да пратимо све чешће извештавање медија о раду приватних извршитеља. Што је интересовање јавности за ову тему постајало интензивније, све више смо могли да гледамо и представнике Коморе јавних извршитеља, углавном Александру Трешњев и Светлану Манић у медијској кампањи на телевизијама (Прва, Пинк, Хаппy итд.), у покушају да објасне како они само раде по закону.
У овом истраживању ЗА Кров над главом бавимо се изјавама и објашњењима које смо могли да чујемо приликом ових гостовања, као и у другим обраћањима јавности, попут конференције за медије у Медија центру 27. децембра прошле године којој су присуствовали и наши активисти.
Из коморе извршитеља осуђују сензационалистичко писање медија о њиховом раду. Осуђујемо га и ми из разлога што такво извештавање скреће пажњу са криминалног карактера извршитељске делатности. Зато се у овом тексту бавимо чињеницама и настојимо да оборимо аргументацију Коморе извршитеља.
Приликом гостовања у разним емисијама поједини новинари су дозвољавали представницима Коморе да износе непотпуне информације и полуистине док су одговорност за своје поступање пребацивали на судове и на Закон о извршењу и обезбеђењу, у чијем су писању учествовали (о томе више касније у тексту).
Покушавајући да заташкају катастрофалне последице свог поступања, представници Коморе упорно пребацују одговорност на лош закон и покушавају да иза статистике сакрију конкретне људске трагедије које су прозивели, говорећи притом о свему осим о ономе што је у њиховом делокругу и њиховој моћи. Зато ћемо се у овом тексту усредсредити искључиво на проблеме који произилазе из њиховог рада, који су део њихове надлежности, у које измађу осталог спада и контрола рада јавних извршитеља коју треба да спроводи Комора. Ово не значи да мислимо да је Закон добар, напротив изнели смо бројне предлоге за његова побољшања, међутим важно је разумети да значајан део одговорности за трагедије које производи извршни поступак сносе сами извршитељи.
Нарочито апелујемо на јавност и на новинаре који прате рад извршитеља да не наседају на манипулације статистичким подацима. Сваки пут када су суочени са конкретним случајем злоупотребе од стране извршитеља, представници Коморе објашњења како је то један у мору наводно правилно спроведених извршења и да не представља правило. Недавно смо могли читати да је ухапшен председник једне општине због сумње да је налогодавац паљења куће новинара. Замислите да је у тој ситуацији неко рекао како је то занемарив проценат, када се узме у обзир број председника општина у Србији који нису покушали убиство новинара. Важно је дакле инсистирати на одговорности у конкретним случајевима злоупотребе, и не дозволити да се злоупотребе заташкавају причама о већини “добрих” извршитеља, или о лошем закону.
Сви јавни наступи председнице коморе и њене заменице се своде на неколико демагошких поенти које се бескрајно комбинују, а заснивају се на погрешним или непотпуним информацијама.
Приликом гостовања на ТВ Прва у емисији “Јутро са Наташом”, у којој је учествовао и наш активиста Алекса Петковић, који је споменуо нашу иницијативу да се законом забрани исељење из јединог дома, илити крова над главом, Александра Трешњев је изјавила:
„Шта се дешава у ситуацијама када неко живи у туђем стану? Шта се дешава када кров над главом није његов, него је кров неког другог повериоца, који је такође у тешкој материјалној ситуацији?“
Пре свега је важно приметити како сви извршитељи када их питате за конкретне злоупотребе против конкретних људи са именом и презименом, избегавају одговор тако што наводе некакве хипотетичке ситуације. Најчешће кажу: “Добро, а замислите рецимо ви одете на море, неко вам обије стан, промени браву и усели се и ви останете на улици. Зато постојимо ми да вас вратимо у ваш дом”. Омиљена мисаона конструкција Александре Трешњев укључује и да поверилац има болесну мајку, дете које школује и слично. Овакве ситуације, иако ретке, сигурно постоје. Међутим, како оне оправдавају кршење права људи које повериоци исељавају из јединог дома? Притом још нисмо чули да је неко од извршитеља рекао да се ситуација са одласком на море, или болесном мајком заиста десила у њиховој пракси. Са друге стране, Здруженој акцији Кров над главом се пре неколико месеци обратила једна самохрана мајка из Београда не да тражи помоћ, већ да са нама подели следеће искуство: купила је стан од инвеститора који је онда одбио да јој стан преда, већ се сам у њега уселио, па је ангажовала извршитеља да је уведе у њен дом; међутим од њега је месецима добијала само изговоре да извршење из овог или оног разлога није могуће. На крају је проблем решила тако што је узурпатора избацила уз помоћ пријатеља. Ова прича јасно илуструје оно што сви знамо и извршитељима – да су јаки само према немоћнима, док се истовремено пренемажу и клањају пред јакима.
Ипак, и у поменутој емисији на ТВ Прва Александра Трешњев каже: “Не прикажете повериоца и његову децу, чији је то можда стан и има болесну мајку”. Можда се и то догађа, али занимљиво је да је ово изговорено као контрааргумент након прилога о Бранки Хаватми, чији је стан од 90.000 евра продат због дуга од 6.500 евра. Стан је продат на јавној лицитацији 30. децембра 2016. године у кланици у Бечмену (село код Сурчина), на којој је присуствовало 5 понуђача. Продат је по почетној цени од 26.000 евра и само један понуђач (адвокатска канцеларија) је прихватио почетну цену, остали су се дан уочи Нове године провозали до Бечмена забаве ради. Осврнимо се на још неке случајеве познате јавности:
Мирјана Ристић, Миријево – уредно плаћеног и укњиженог стана коју као “треће лице” избацују људи који су се судили са претходним инвеститором на локацији на којој је изграђена њена зграда, о том суђењу Мирјана није била обавештена док је оно трајало; исти проблема имају и друге породице које су купиле стан у истој згради.
Породица Узелац, Земун – поверилац Еуробанка, продаје се стан због предаторских камата и “банкарских производа”, иако је дуг практочно отплаћен.
Добрила Петровић, Врачар – 45 година била заштићени подстанар, кажњена да након исељења плаћа милионске трошкове исељења (више касније у тексту, као и о трошковима исељења).
Породица Вуксановић, Аутокоманда – породица у кући од 1930-их, кућа из пресуде којом је одређено исељање не постоји од 2000. године.
Саша Бубњевић, Земун – поверилац Еуробанка, стан продат због дуга од 4.000 евра.
Јулијана Терек, Дедиње – поверилац градска општина Савски венац, самохрана мајка која је у тим просторијама живела 25 година.
Татјана Аничић, Дорћол – такође самохрана мајка, још једно “треће лице” које исељавају из стана који је уредно платила, на основу пресуде у процесу за који није знала, а суд одбио да поступи по налогу Апелације да је укључи у процес.
Породица Шаулић, Сремска Митровица – продати им стан и кућа због дуга који је могао да се наплати на други начин, исељава се трудница у шестом месецу трудноће.
Драгана Милисављевић, Звездара – уредно платила и укњижила стан, сада је исељавају због раније преваре са којом нема ништа.
Силвана Маурер, Булевар Краља Александра – жртва фалсификата на основу ког је подигнут кредит код Еуробанке, исељена по захтеву Еуробанке иако је доказала фалсификат.
Као што можемо видети, у јавности најпознатијим случајевима, нема ни једна ситуација повериоца у чијем једином крову над главом живи неки бахати дужник, а најболеснију мајку у Србији очигледно има Еуробанка. Људи који се исељавају су у већини случајева жртве превара или им се продају станови због несразмерно малих дугова.
Због сличних проблема, у Словенији су промењени прописи о извршењу и заштићено право на кров над главом, али тек након што је Европски суд за људска права донео пресуду у корист Зорана Васкрсића против државе Словеније у којој обавезује државу да му уплати 85.000 евра, јер му је одузет једини кров над главом због дуга за комуналије у износу од 124 евра. Да ли ће Србија учити на туђим грешкама, или ће чекати да почну да пљуште пресуде из Стразбура и одштете због бахатости извршитеља које ће пасти на терет свих нас?
Наравно, најважније питање јавног интереса у овој ствари је да ли хоћемо да живимо у система који производи бескућнике? На почетку 16. века смо имали ситуацију, о којој је писао Томас Мур, да су људи масовно остајали бескућници због индустријске револуције, када су велепоседници и први капиталисти одлучили да на месту њихових имања праве пашњаке за овце како би увећали своје богатство. Пола миленијума касније проживљавамо сличну фарсу у Србији – држава увећава број бескућника, а да од тога корист има само повлашћена мањина која купује обезвређене некретнине. Станови људи које избацују на улицу одлазе банкама и преварантима, производе се социјални случајеви и ништа осим тога. Описана ситуација у 16. веку је довела до пораста криминала, пљачки и убистава, јер су људи завршавали у градовима без куће и новца, осуђени на голо преживљавање. Друштвени интерес је опет стављен иза интереса мањине.
Анализирајмо још две реченице, које је госпођа Трешњев изговорила у поменутој емисији:
“Банке одобравају кредите, уколико се прихвати ово решење… да ли мислите да ће банке одобравати кредите”
Без посебне дубље анализе, констатујемо да банке постоје и у Словенији, и наравно да дају кредите. Претпоставка да ће грађани масовно престати да отплаћују кредите ако им се заштити право на једини дом је једноставно нереална. Могуће је да ће у незнатном обиму порасти број људи који варају банке, али ће се у много већем обиму смањити број људи које варају банке, што је, сложићемо се, много већи друштвени проблем, јер банка као јача страна увек има много више могућности на располагању да се заштити од превараната. На крају крајева, о ком броју стварних људи који варају банке заиста говоримо? Замислите обичну породицу која до свог крова над главом долази тако што себи за сва времена загорчава живот у рату са банком, која ће и након што се заштити кров над главом моћи да се извршава на другим стварима, попут покретности, плате или пензије.
Још једна изјава Александре Трешњев:
“У земљама у региону и у упоредном праву постоје електронске аукције као платформа за продају” и “предлажемо увођење електронских аукција”.
Ето како се може наћи пример из упоредног права када вам одговара. Исти предлог смо и ми, заједно са Ефективом, поднели Министарству правде у оквиру наших предлога за измене и допуне закона. Ова пракса наравно није лоша, али морамо напоменути да аукције и сада, по важећим прописима могу бити транспарентне, а не да се одржавају дан пред нову годину у локалима по селима у Србији за затворен круг људи, као у случају Бранке Хаватми. Зато је јако важно, напоредо са осавремењавањем поступка продаје, успоставити механизме контроле и кажњавати злоупотребе.
Пракси нетранспарентног рада додајемо и пример где је јавна аукција за продају стана породице Узелац одржана у канцеларији Мирјане Димитријевић, а нашим активистима је било забрањено да присуствују, као и самом власнику стана и то без акта да је јавност искључена, што мора постојати у овим случајевима, јер члан 39. Закона о извршењу и обезбеђењу предвиђа да се у извршном поступку и поступку обезбеђења сходно примењује закон којим се уређује парнични поступак, а који предвиђа да се јавност може искључити само у случајевима прописаним законом. Уместо да обезбеди јавност, Мирјана Димитријевић је на улаз поставила обезбеђење, које нам је рекло да не можемо да уђемо у “службене просторије”, а зграду је додатно обезбеђивало двадесетак полицајаца. Полиција се повукла у страну након што смо им рекли да не могу да нам ограничавају слободу кретања, нити да нам забране да као јавност присуствујемо јавној аукцији коју организује јавни извршитељ. Приватно обезбеђење, међутим, не интересују прописи, они имају само наређење онога ко их плаћа и ништа друго их не занима.
Још један од проблема у раду извршитеља који забрињавају јавност и производе бескућништво је кршење начела сразмере. О овоме од извршитеља никада нисмо чули никакво смислено објашњење, а Александра Трешњев је на конференцији за штампу у Медија центру на питање новинарке Инсајдера одговорила да јој није познато да је било који извршитељ икада санкционисан због кршења овог начела. Слична питања упутили су и наши активисти, као и Бранка Хаватми која је била са нама на конференцији. Након тога извршитељи су ушли у објашњавање шта начело сразмере заправо значи и шта све подразумева, осим вођења рачуна од стране извршитеља да не продаје нечији дом због дуга несразмерно мање вредности. Да сада не замарамо препричавањем бескрајног тумачења сразмере које је уследило, остаје питање како је могуће да се Комора извршитеља бави тумечењем закона, када је, по изјави госпође Трешњев: “Закон о извршењу изразито формалан закон, готово да нема дискреционих овлашћења у поступању, никога у извршном поступку”.
Овде онда постављамо још једно питање: зашто уопште повериоци бирају извршитеље, када они само као роботи извршавају закон. Ако је систем такав каквим га представља председница коморе, то би значило да сви извршитељи доносе идентичне одлуке и раде на идентичан, “строго формалан” начин. Такође се онда поставља питање зашто се у неким ситуацијама поверилац одлучује да промени извршитеља. Један од случајева познатих јавности је породица Вуксановић са Аутокоманде, у ком је извршитељка донела одлуку да застане са извршењем због парница које су у току и компликоване правне ситуације у којој је нејасно шта је заправо предмет извршења (објекат на који се пресуда односи више не постоји). Поверилац се након ове одлуке такође одлучио да промени извршитеља и ангажује Мирјану Димитријевић (више о овом случају у тексту).
Поред кршења начела сразмере, за које имамо бројне примере, чест елемент извршитељске преваре је неуредна достава, из чега често произилази и нагомилавање трошкова. Преносимо сада изјаву Дејана Гавриловића из Ефективе, који је гостовао на ТВ Пинк са Светланом Манић, потпредседницом коморе: “Имамо примере да су извршитељи обрачунавали непримерно велике трошкове и због тога били кажњавани. Могу да наведем: извршитељ Војислав Милајић, извршитељ Иван Младеновић, они су кажњени зато што су трошкове обрачунавали супротно тарифнику или су пумпали те трошкове”. Наставио је да објашњава како пумпање трошкова подразумева каде се праве трошкови који нису потребни, на пример када се проверава нека информација која већ постоји у предмету.
У овој емисији, као и у гостовању Александре Трешњев код Дејана Пантелића на ТВ Прва можемо чути још једну маглу коју извршитељи често продају, а која је Врхунац цинизма њиховог јавног наступа: да људи морају плаћати своје дугове и да су сами саби криви када дође до извршења. Статистика коју Комора извршитеља никада неће објавити је колико дужника којима извршитељи утерују дугове су истовремено и повериоци који не могу да наплате своја потраживања, који немају новца да плате предујам извршитељима? Поново истичемо да је систем који је успостављем законом из 2011. године организован тако да штити искључиво интересе јаких поверилаца, пре свега банака, државних поверилаца, јавних предузећа и сл, то јест да циљ није ни био да се поправи наплата потраживања, већ да се дугови свале на сиромашне људе који немају где да побегну од извршитеља.
Здруженој акцији Кров над главом се до сада јавило више грађана којима извршитељи утерују дугове, углавном према јавним предузећима, а истовремено имају ненаплатива потраживања за своје зараде која нису ни дали на извршење, јер верују да би само бацили паре на предујам – послодавци су одавно сву своју имовину пренели на рођаке, а на фирме-дужнике се не води ништа. У материјалу који су нам представници Коморе поделили на конференцији за штампу 27. децембра, сви подаци о извршењима су представљени у тачним бројкама и процентима, међутим у делу у ком су извршитељи покушали да се похвале како су између осталог наплаћивали и дугове послодаваца према радницима, наведено је само неколико илустративних примера, без тачних бројева и процената. Примери су представљени са великом бригом за детаље – о којој фирми-дужнику се ради, колико радника је успело да се наплати и сл. Укупан број радника усрећених у свим овим илустрацијама је пар стотина. Са друге стране, извршавање на некретнинама је представљено безличном цифром од 3.736 предмета, са нагласком да се ради о свега 1% од укупног броја извршних предмета. Не зна се шта је страшније – да ли покушај да се несрећа више од 3 хиљаде породица минимизира као 1%, или податак да барем половина становништва Србије спада у категорију дужника? И сви су они, по мишљењу извршитеља, “сами криви” за свој положај.
Када су у питању неоправдано високи трошкови извршења, као и јавни интерес да не производимо социјалне случајеве, истичемо случај Добриле Петровић, која нам је за ово истраживање доставила трошкове свог исељења из породичног дома у Његушевој улици на Врачару. Ради се о познатом случају када су солидарни грађани блокирали улицу цео дан, док је унутра трајала борба и претње породици да ће им Центар за социјални рад одузети децу уколико не напусте стан.
Добрила је са ћерком и са њено двоје мале деце исељена. Била је у спору са власником стана у ком је живела 45 година. Дакле у питању је спор око имовине, нема никаквих кредита, зајмова, банака, нити било каквог облика дуговања. Добрила је у том процесу била “извршни дужник” само зато што је то законски назив за страну у извршном поступку. Међутим, након исељења она постаје стварни доживотни дужник.
Извршитељ у овом случају је Мирјана Димитријевић. Према Добрилиним речима, у канцеларији извршитељке су одбили да јој дају решење о трошковима уз образложење да нису дужни да то ураде, па га је добила у ПИО фонду.
ИЗВРШЕЊЕ НА РАЧУН ПРАВНОГ ЛИЦА ИЛИ ПРДУЗЕТНИКА, ИЗНОС: 1.300.000 ДИН
Линк: https://tpson.portal.sud.rs/tposvs/
Да, добро сте прочитали, милион и три стотине хиљада динара или око 11.000 евра сада мора да плаћа Добрила Петровић, бескућница, на име трошкова исељења. Ради наплате ових трошкова њој се од пензије скида 2/3 примања.
На почетку текста смо навели да су извршитељи учествовалу у писању закона за који сада тврде да није добар и да је крив за ситуацију у којој се налазе сви дужници у Србији. Често се наводи да извршитељи нису криви за одређене законске проблеме. Хајде сада да се мало тиме позабавимо.
За почетак наводимо три цитата несумично одабрана у мору сличних које можете пронаћи на интернету:
1.“Компанија Параграф организовала је и одржала једнодневно стручно саветовање на тему “Примена новог Закона о извршењу и обезбеђењу”. Саветовање је одржано у Београду, у Центру Сава, 27. јануара 2016. године.
Предавачи на саветовању били су Предраг Трифуновић, судија Врховног касационог суда, члан радне групе за израду новог Закона о извршењу и обезбеђењу; Јасмина Стаменковић, судија Привредног апелационог суда, члан радне групе за израду новог Закона о извршењу и обезбеђењу; Мирјана Димитријевић, јавни извршитељ, члан радне групе за израду новог Закона о извршењу и обезбеђењу; Проф др Небојша Шаркић, редовни професор Правног факултета Унион.” (видео)
2.“Нови ЗИО доноси низ новина, а кључна је боља заштита грађана. Такође, извршитељи се сада зову јавни извршитељи, чиме закон потенцира да им држава даје јавна овлашћења. Тачније, суд на њих преноси део свог ауторитета.Суд ће и даље одређивати извршење и извршитеља кога је поверилац пре тога изабрао и означио суду – каже јавни извршитељ Мирјана Димитријевић, иначе чланица Радне групе”.
3.” Због укидања паралелне надлежности, суд ће спроводити само четири врсте извршних поступака, за које ће бити искључиво надлежан и у те поступке се неће укључивати јавни извршитељи, рекла је Тањугу члан радне групе за израду новог Закона извршитељ Мирјана Димитријевић.”
Најпознатија извршитељка у Србији, која је за годину дана пријавила зараду од 900.000 евра, била је чланица радне групе за израду Закона о извршењу и обезбеђењу. Зашто се ово питање никада не постави када из коморе извршитеља говоре о томе како је закон лош и како се спрема измена? Да ли они учествују и у припреми новог закона? Да ли ће Мирјана Димитријевић која је пре него што је постала приватна извршитељка, била судија, а у једном тренутку и заменица председника суда, поново да држи обуке око примене новог закона?
Зашто је неко ко је био судија одлучио да промени каријеру и постане приватни извршитељ? Одговор је јасан, судија не може себи да напише закон и да онда од примене тог закона заради 900.000 евра за годину дана. Судија не може да одреди трошкове у појединачном случају од 11.000 евра и да их по закону који је сам писао стави себи у џеп.
Да резимирамо клучне извршитељске спинове:
“Право на дом не може да се заштити законом.” – Није тачно, право на дом је загарантовано људско право по Универзалној декларацији о људским правима (члан 8) и ово решење већ постоји у другим земљама. Овиме се штите и појединци од злоупотреба и јавни интерес, јер се спречава ескалација бескућништва. Једини којима ово не иде у прилог су “јавни” извршитељи, односно приватни предузетници који од избацивања сиромашних грађана на улицу стичу милионске профите, а трошкове бескућништва сваљују на државу и друштво.
Извршитељи не раде само за јаке – Све док не изађу са релевантним статистичким подацима који поткрепљују ову бајку, третираћемо је као бајку.
Начело сразмере – Ово начело је мртво слово на папиру, обесмишљено је тиме што је дато на тумачење извршитељима. Ипак, погрешно је овај проблема објашњавати само лошим законом који треба мењати. За кршење начела сразмере су првенственио одговорни извршитељи, којима ни данас са оваквим законом нико не брани да поштују начело сразмере. Ипак, они се увек одлучују да наплаћују дугове продајом некретнине, јер је ту најбољи простор за превару и корупцију. Најефикаснија заштита од оваквих превара је да се право на дам заштити законом, то јест да се укине могућност да дом зависи од добре воље и “интегритета” извршитеља.
Неуредна достава и трошкови – Постоји читава лепеза могућности у извршном поступку да извршитељи лажно напумпају трошкове извршења, што се јасно види на бројним примерима, а довољан је само један – 11.000 евра трошкова које је Добрили Петровић након избацивања на улицу досудила Мирјана Димитријевић. У питању је најобичнија освета Добрили Петровић због тога што се опирала извршењу и што су је штитили солидарно грађани, односно лекција другим “дужницима” шта ће им се десити ако се не повинују вољи извршитеља.
Извршитељи само спроводе закон – Јасно је из свега наведеног да то није истина и да од одлуке извршитеља зависи да ли ће неко на улицу или не. У великом броју случајева ЗА Кров над главом својим солидарним акцијама заправо само купује време људима који пред судом траже своја права. Од свих случајева које смо навели нема ни један у ком људи и даље не чекају на правду пред судом, док истовремено живе под опсадом извршитеља. Системски проблем је што је поступак извршења хитан, док суђења трају годинама, а само од воље извршитеља зависи да ли ће то уважити права дужника и трећих лица или не. Као што можемо видети у појединим ситуацијама, чак и када извршитељ донесе одлуку која није по вољи повериоца, тај поверилац може једноставно да промени извршитеља, све док не нађе довољно бескрупулозну и корумпирану канцеларију коју интересује само профит.
Посебан системски проблем који произилази из претходног су различите брзине извршног и парничног поступка. Ако је заиста тачно да парнични поступци које воде дужници и трећа лица ради заштите својих права не могу бити (много) бржи, односно довољно брзи да ефективно спрече неправду коју извршитељи наносе дужницима, зашто законодавац о том проблема није видио рачуна? У чијем је интересу донет закон са овако упадљивом “рупом”, која је јасна сваком грађанину који је икада имао искуство са парницом и извршењем, и која је сигурно била јасна и писцима закона. Посебно позивамо медије да истражују и везе извршитеља и правосуђа, јер је очигледан простор за преваре у њиховим “различитим брзинама”. Борећи се за правду људи које бранимо, врло добро знамо колико је година потребно да се оконча судски процес или усвоји привремена мера. Како је онда могуће да извршитељи туже један дневни лист 31.12.2018, а да привремена мера о забрани писања о извршитељима буде донета 04.01.2018.? Ево шта је о томе изјавио Дејан Гавриловић из Ефективе за Информер:
“Просто је запањујуће да су и тужба и решење и забрана и достављање одлуке вашем листу трајали свега девет дана. Поготово ако имамо у виду да се све то дешава у јеку новогодишњих и божићних празника, када судови углавном не раде и да је сама одлука донета 31.12. Први пут чујем да је последњег дана године одржано овакво једно рочиште, заиста се ради о преседану. Ми у “Ефективи” имамо огроман број предмета који би, зато што су у питању права потрошача, требало да се решавају експресно, а од тужбе до пресуде прође минимум шест месеци”
Који је јавни интерес да се на овај начин третирају овако озбиљни проблеми и штите приватни извршитељи од јавне критике? Тачно је да многи медији о поступању извршитеља пишу сензационалистички, међутим пре него што одговорност за то свалимо на стање медија у Србији морамо имати у виду да трошак извршења од 11.000 евра јесте сензација, привремена мера донета за 5 дана јесте сензација, зараде извршитеља које се мере милионима евра јесу сензација!
Позивамо организације и појединце и медије да деле овај текст на друштвеним мрежама, својим порталима и новинама и да наставе да истражују ово питање, како би се подигла свест око извршитељске праксе која разара друштво, јер само тако ћемо заштитити јавни интерес и спречити Комору извршитеља да обмањује јавност. Повод за писање овог текста је тај што се деловању извршитеља не придаје довољна пажња што оставља могућност за њихово спиновање, извртање чињеница и несметано богаћење на штету грађана Србије.
НИКО БЕЗ ДОМА!
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
