Прочитај ми чланакКћер Ђурађа Бранковића и супруга немачког грофа Урлиха имала је поседе у Словенији и Хрватској, а српска гимназија у Загребу носи њено име. Удајом добила име Катарина, али остала је у православној вери
Када ученици Српске гимназије у Загребу долазе у школу, сваког дана их дочекује својим барокним ликом њихова мецена – Катарина Бранковић Кантакузин. Срби су имали овде школу од 1814. године, а ту традицију је Митрополија СПЦ у Хрватској преточила у модерно образвоно здање, које носи име једне од најзначајнијих Српкиња.
Њен отац, деспот Ђурађ Бранковић, владао је Србијом до 1456. године, а име Кантакузина добила је по мајчиној фамилији – била је кћерка Ирине из византијске царске породице Кантакузин. Рођена је између 1418. и 1420. године, насликана је, заједно с родитељима, браћом и сестром, 1429. године на минијатури повеље, коју је њен отац дао светогорском манастиру Есфигмену. Ту је приказана у раскошној одећи, у хаљини светлоплаве боје, огрнута тамноцрвеним плаштом, с декоративним минђушама, а на глави носи круну – пише академик и професор Момчило Спремић у биографији ове школе.
Судбина јој је доделила дуг живот, али пун искушења, немира и лутања. Кретала се непрекидно од Беча и Венеције до Сера и Цариграда и упознала броне људе, припаднике различитих народа, вера и култура. Ипак, на приватном плану била је несрећна мајка, тиха и трпељива супруга, а одана кћерка и сестра. Држала је до свог високог порекла и положаја, била је даровита и упорна особа, није се предавала чак и у најтежим тренуцима. Ни када је сахрањивала децу, ни када су јој отимали имања, ни када је била у тамници. Њен живот је био буран и горак, али достојанствен и поучан.
Отац је са 15 година удао за грофа Немачког царства Улриха Другог Цељског, који је био у сродству с угарским краљем. Овај политички брак требало је да обезбеди Србији подршку Запада. Свадба је прослављена 20. априла 1434. године, а као што је био обичај у то време, као жена латинског господара Кантакузина је добила име Катарина. Међутим, остала је у православној вери.
Улрих Други Цељски потицао је из познате и богате породице, која је била у сродству и са српском династијом Немањића. Име Цељски добила је по свом граду Цељу. Имала је бројне поседе у Словенији и Хрватској, међу којима и загребачки Градец. По речима италијанског хуманисте Енеа Силвио Пиколоминија, потоњег папе Пија Другог (1458-1464), Кантакузина је била лепа и поштена (“alioquin facie et moribus honestam”) – сведочи професор Спремић.
Пошто су Турци 1439. године први пут заузели Србију, деспот Ђурађ је с породицом и пратњом, на путу за Зету, стигао у Загреб. Записао је да су се обрели у “великом и лепом граду”, у коме је видео “српског цезара деспота са његовом царицом и децом”. Катарина се изричито помиње у Градецу 1445, а и наредних година. Често је боравила и у Вараждину, ту је 1453/1454. године за њу преписан “Апостол”, та важна богослужбена књига је најстарија сачувана ћирилична књига, која је настала у Хрватској. Катарина је била владарка неколико градова, јер је замењивала мужа током његових честих и дугих путовања.
Ипак, политички успеси нису донели породичну срећу овој породици. Кантакузина је родила првенца Хермана, који је умро у 12. години, други син Ђурађ је преминуо у колевци и касније и кћи Елизабета. Годину дана после њене смрти 1456. године, Ладислав је у Београду убио њеног мужа Улриха и тиме је славна породица цељских грофова нестала. Катарина је наследила све поседе у Словенији, Хрватској и Штајерској. Међутим, Угари и Немци су искористили смрт грофа и захтевали од ње да им преда имовину, па је цару Фридриху уступила права на немачке поседе, а он јој је дозволио да до краја живота има замак Кршко (Gurckfeld) и годишњи приход од 2.000 дуката, бележи академик Момчило Спремић.
Када јој је 1459. године у посету дошао брат деспот Стефан Бранковић, кога су Турци 1441. ослепили, продала је своја права на поседовање градова у хрватским земљама и Загребу и купила од горичког грофа Леонарда замак Београд у Фурланији да би сместила брата са породицом. Десет година касније, 1469. године, напустила је крај у којем је живела 35 година и отишла сестри Мари, удатој за турског султана. Заједно са њом, посредовала је да дође до склапања млетачко-турског мира. Њени амбасадори долазили су у Венецију, а она је са сестром водила млетачке посланике у Стамбол. Остала је у добрим односима са царем Фридрихом и слала му посланике у Беч молећи га да спречи зета султана да прода њен Београд.
У септембру 1487. умрла је њена сестра Мара, а Кантакузина је после ње преузела бригу о светогорским манастирима. Дубоко побожна, извезла је Београдској митрополији веома лепу и до данас сачувану митру. Преминула је 1491. године у осмој деценији, сахрањена је у Македонији, у цркви Светог Стефана у Кончи, између Струмице и Штипа.
ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА
Деспот Ђурађ Бранковић је за жену одабрао Ирину, с којом се упознао у њеном родном Солуну. Брак је брзо уговорен 1413. године, а византијска принцеза Ирина Кантакузин у Србији је названа Јерина. Била је праунука византијског цара Јована Шестог Кантакузина, са Ђурађем је имала петоро деце. Подигли су нову престоницу у Смедереву, у рекордном року – од 1428. до 1430. године. Градитељ је био њен брат Георгије, а за тежак и напоран рад током изградње двора, народ је окривио српску деспотицу и назвао је – проклета Јерина.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
