Веома буран љубавни живот доживотног председника Југославије

Једном приликом песник Матија Бећковић је рекао да је Јосип Броз остао “велики човек без дела”, попут знаменитих оперских певача пре проналаска справа које снимају звук.

Тита ће, нешто пре смрти, на Брионима посетити стари ратни друг, Светозар Вукмановић Темпо, и питао га је:

– Шта је с Југославијом?

– Нема више Југославије! – одговорио је Тито.

– А шта је са Партијом?”

– Нема више ни Партије.

И заиста, у сутон живота, Броз не само да је остао без оног што је створио, већ је остао и без жене и без другова. Био је потпуно усамљен. У свом редовном закључном извештају за 1978. годину британски амбасадор јавља шефовима у Лондон:

– Тито је потпуно сам!

Његова усамљеност је била видљива и на прослави тридесет пете годишњице битке на Неретви. Поред њега, на овој великој свечаности није било никога од његових најближих сабораца. Само актуелни функционери. Коча Поповић је одавно био у његовој немилости. Није било ни Пеке Дапчевића, легендарног команданта Друге пролетерске дивизије.

Усред говора, Тито је гласно упитао:

– Зашто овде нема Пеке Дапчевића? Сместа му пошаљите хеликоптер.

То су и урадили, али Пеко је одбио да дође.

Поред њега више није била ни физиотерапеуткиња, извесна Д. Г., око које су се исплетале разне приче и легенде о њеном боравку “у тајном Титовом царству”. Поготову после Брозовог пута у Совјетски Савез, Северну Кореју и Кину, када се Д. Г. појавила одмах уз Тита и Брежњева, на полагању венца на гроб Незнанога јунака, испод зидина Кремља.

Њеном појавом многи су објашњавали и дефинитиван разлаз са Јованком. Тито је, иначе, био човек јаких страсти у храни и пићу, у љубави и мржњи, у доношењу значајних одлука и у односима у породици, са сарадницима и особљем.

“Тито уме у потпуности да ужива живот”, написао је Добрица Ћосић после заједничког путовања на “Галебу”, када су 1961. обилазили афричке земље.

– Тај се човек не одриче ниједног задовољства. Ни у чему није аскета. А у првом реду не у страсти за влашћу – додао је велики писац.

Женио се три пута, а имао је и две жене са којима је живео у ванбрачној заједници. Први пут се оженио Пелагијом Денисовом Белоусовом, и то у православној цркви, због чега је, наравно, прешао у православље, 1918. године. Пелагија је била лепа девојка, као, уосталом, и све Титове жене.

ШПИЈУНСКА ПОСЛА

Јосип Копинич је за живота у више наврата тврдио да је Крајачић Јованку средином 1945. године послао у Москву, где је девет месеци похађала обавештајну академију “Ф. Е. Ђержински”. “Када се вратила, Стево ју је сместа поставио за Титову домаћицу”, говорио је Копинич. Наводно је то учинио по налогу совјетских шефова, који су желели да имају поверљиву особу у Титовој близини.

У једној од својих исповести Тито ће рећи: “Свака од мојих жена била је у вријеме када сам ју упознао дјевица и наивна овчица. У браку се свака претворила у лавицу, јер сам цијенио и поштовао њихову особност. Када су лавице почеле гристи, морао сам их кротити, што је прилично тешко и доводило је до многих неспоразума.”

После разлаза са Пелагијом, која му је родило сина Жарка, никада је није спомињао и са њом није ни тражио контакт. Једино јој је обезбедио пензију за предратни револуционарни рад. Умрла је априла 1968. године.

У октобру, Тито се оженио двадесетдвогодишњом Немицом Елзом Јоханом Кениг, која је под псеудонимом Луција Бауер радила у Коминтерни као монтажерка радио-апарата и живела у чувеном хотелу “Лукс”. Њихов брак је био краткотрајан. Тито по задатку одлази за Париз и Југославију, а с јесени 1937. НКВД је Луцију Бауер оптужио да ради за Гестапо. У децембру те године је била и стрељана.

У Москви је Тито неко време био и са Цаном Бабовић. Љубав је била кратког века, али је са Цаном остао у пријатељским односима до краја њеног живота.

Трећа Титова животна сапутница била је Херта Хас, студенткиња економије из Марибора, рођена 1914. године у Словенској Бистрици. Ова згодна, елегантна и интелигентна жена била је изузетно предана Партији. Говорила је више језика и са лакоћом је и пре и за време рата обављала најкомпликованије партијске задатке. После рата настанила се у Београду, где се удала и родила двоје деце. Према Титу је сачувала суздржан, али достојанствен став, при чему није никада заборавила да је отац њеног прворођеног сина, Александра Мише Броза.

До дефинитивног прекида између Херте и Тита дошло је првих година по избијању рата у Југославији. Поједини истраживачи Титовог живота тврде да је ова веза почела да се клима када се у Загребу, уочи рата, појавила студенткиња француског, Даворјанка Пауновић Зденка. О њој је Тито говорио: “Надимак сам јој дао по студенцу који представља непресушив извор бистре и хладне воде. Обично извире испод каквог камена и човјека усрећује већ поглед на њега. А Зденка је била неисцрпан извор мојих идеја и моје интелектуалне, револуционарне и политичке активности. Била ми је извор инспирација и тјелесног задовољства.”

Даворјанка се са Титом упознала у кући Стеле и Јосипа Копинича Ваздуха, код којих је била на радио-телеграфском курсу како би се оспособила за комуникацију са Москвом.

Када је Броз прешао у Београд, већ су били у блиској вези. Током целог рата нису се раздвајали. Иако је била Титова секретарица, нико из његовог окружења је није волео. Тврдили су за њу да је била “живчана паничарка”, да се понашала агресивно и бахато.

Маријан Стилиновић, секретар партијске ћелије при Врховном штабу, у својим сећањима пише да се једног дана одлучио да Титу отворено каже шта он и другови мисле о Зденки.

“Знам, Маријане, стидим се” – одговорио је Тито, “а што да радим, кад без те жене не могу издржати ни минуту!”

О њој је, њен први момак, генерал Јово Капичић и пред смрт говорио: “Имала је такав осмех, такве очи, које никако не могу заборавити.”

Владимир Дедијер пише да је један Титов пратилац захтевао њено искључење из партије због непримереног понашања. Али, Тито је остао непоколебљив: “Ја без ње не могу! Радите што хоћете!”

“Мало-помало”, пише Дедијер, “открила ми се истина: у партизанским јединицама постојале су строге казне за све преступнике на подручју љубави, осим за оне који су те прописе донели.”

Зденка је умрла 1. маја 1946. године на Голнику код Крања, где ју је Тито послао у нади ће се ту излечити од туберкулозе. Имала је само 27 година када је умрла. Сахранио је у башти Белог двора како би остала у његовој близини.

По свему судећи, вођа југословенске револуције се брзо опоравио од губитка Даворјанке. И, по сведочењу Јоже Пирјевца, пише покајничко писмо Херти Хас и моли је да му се врати. Добио је кратак одговор:

“Драги мој, Херта Хас пред мушкарцем клечи само једном!”

Хроничари Титовог љубавног живота надаље кажу да се заљубио у Зинку Кунц, светски познату оперску певачицу. За њу кажу да је била жена блиставе лепоте и краљевског понашања. Светска дива није подлегла чарима маршала и своју љубав је поклонила генералу Љубомиру Илићу, прослављеном шпанском борцу.

Утеху после одбијања Херте Хас и Зинке Кунц, Тито проналази у домаћици његове резиденције, Јованки Будисављевић.

По свим релевантним документима, другарицу Јованку у Титово окружење довео је Иво Крајачић Стево. По оном принципу – нека природа уради своје. Стево Крајачић ће, иначе, доживотно остати резидент совјетске тајне службе.

КАКО ЈЕ ДРУГИ ОБИЛИЋ ухватио бугарског официра https://t.co/muggupy6M7

— СРБИН инфо (@srbininfo) January 20, 2019

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: novosti.rs

Ознаке: Јосип Броз Тито, српска историја