УКРАЈИНСКA ВОЈНA ИНДУСТРИЈA постала главни извор за снабдевање “лоших момака”

09:30 19.01.2019.

Тржиште наоружања и војне технике, без обзира на санкције и рестрективне мере који ограничавају процес трговине, и даље представља једну од најпрофитабилнијих привредних грана у свету, где се обрћу невероватне количине новца.

У 2016.години, према различитим проценама, укупан промет је износио 80 милијарди америчких долара, што је максимум још од завршетка Хладног рата. Однос између увоза и извоза у сфери наоружања и војне технике је доста прецизан показатељ степена безбедности неке државе. Управо због тога, чак и слабе и зависне земље попут Украјине желе да заузму своје место на том тржишту, мада би се први поглед учинило да им у “борби против руског агресора” треба све све што иде и пуца.

Штокхолмски међународни институт за мировна истраживања поставио је Украјину на девето место када су у питању извозници наоружања, где је она захватала проценат од 2% укупног обрта новца у свету за период 2011-2015.година. Чињеница је да су у том периоду украјинско наоружање набављале државе као што су Кина, Нигерија, Алжир и Тајланд. Оно се углавном састојало из површно модернизоване борбене технике која је произведена још у совјетско време.

Према изворима овог института, извештај који је сачињен на крају ове године је показао да је Украјина драматично смањила извоз наоружања у односу на претходну годину. Њен укупни пласман је износио свега 347 милиона америчких долара. Од тог броја највећи проценат у извозу су имали произвођачи мотора (171 милиона америчких долара), затим извозници ваздухопловне војне технике (108 милиона америчких долара), извозници наоружања и војне технике за копнени вид војске (55 милиона америчких долара), извозници ракетног наоружања (11 милиона америчких долара) и извозници артиљеријког наоружања и муниције (2 милиона америчких долара). Све остале ставке побројане у овом билансу су безначајног карактера, и не треба на њих уопште траћити време.

Дебакл украјинског извоза када је у питању оклопна техника

Примера ради, у 2015.години је извоз украјинских основних борбених тенкова доживео прави фијско. Наиме, у односу на претходну 2014.годину извоз је практично преполовљен, иако су купци украјинске оклопне технике остали практично исти. О заиста катастрофално лошем пласману на иностраном тржишту сведоче подаци да је за целу 2015.годину Украјина успела да извезе свега четири обт Т-72 ДР Етиопији, и 11 обт Т-72М1 Нигерији.

Поред тога, најмодернија украјинска варијанта тенка Т-80 која носи ознаку Т-84 „Оплот“ је те 2015.године уз пуно перипетија испоручена Тајланду у броју од свега пет комплетираних комада. Наиме, украјинског војној индустрији је требало седам година да реализује уговор који је 1.септембра 2011.године потписан са овом земљом око набавке 49 тенкова „Оплот-Т“ (верзија тенка која је специјално прављена за тајландску војску). Уговор је коначно комплетиран у пролеће 2018.године, када је Тајланду испоручена последња серија ових тенкова.

Иначе овај тенк је имао једну врсту међународне бламаже која се десила на тенковском биталону у организацији НАТО под именом Strong Europe Tank Challenge 2018, где је украјинска екипа опремљена тенковима „Оплот“ заузела последње место. За сво време такмичења, украјински тенкисти су се суочавали са неопростиво великим бројем техничких дефеката на својим машинама, а један од тенкова није могао чак ни да отвори ватру по задатим циљевима, услед квара на аутоматском пуњачу топа и немогућности стабилизације топовске цеви. Приликом укључивања система за управљање ватром, цео тенк се буквално тресао, тако да су његове посаде доживљавале велики стрес када су требали да гађају из тенка.

„Наши потенцијали су никакви. Они се састоје из следеће једначине: ремонтни завод набави тенк од Министарства одбране по цени која се обрачунава као на отпаду (тенк се плаћа по килограму тежине), затим се транспортује до фабричке хале где се одради његов ремонт, и прода за неких 400 хиљада америчких долара. Да, управо тако. Само захваљујући тоталној распродаји војне технике која нам је остала у наслеђе из бившег СССР-а, ми смо ушли у ТОП-10 највећих извозника наоружања и војне технике на свету. Међутим, дајте да ствари назовемо правим именом. То није заслуга нашег војно-индстријског комплекса, већ заслуга војне индустрије СССР-а чија нам је техника остала после његовог распада“– категоричан је Председник Комитета за питања националне безбедности и одбране Сергеј Пашински.

Игра по диктату Брисела и Вашингтона

Када је у питању обрнути процес тачније експорт наоружања у Украјину, он је остао под чврстом контролом спољне политике НАТО и неколико земаља из Европске уније. Украјина је драстично смањила социјални удео у буџету због одобравање нове транше финансијске помоћи од стране ММФ-а, чиме је постала прилично солвентан купац. То се посебно огледа у набавци америчких преносних противоклопних ракетних система FGM-148 “Javelin”, што председник Порошенко сервира својој јавности као политичку победу, попут дуго очекиваног укидања виза за путовања у Европу.

Али, вратимо се на горе поменуте карактеристике када је у питању међународна пијаца наоружања и војне технике. Ниједна држава на свету нема суверену слободу да продаје наоружање и војну технику, а да пре тога не добије дозволу од свог моћног спољно-политичког „покровитеља“. То у пракси значи, да је украјинска војна индустрија присиљена да спороводи свакакве послове, тј. да игра по диктату Вашингтона и Брисела.

Традиционални купци украјинског наоружања су у последње време разочарани његовим квалитетом, као и недостатком новог асортимана који би пратио најновије светске трендове. На пример, западни партнери Кијева силно желе да украјинска војна индустрија постане алтернатива руској војној индустрији. Тачније, према тој замисли она треба да заузме упражњен простор који је настао услед санкција које су уведене против Руске Федерације. То се посебно односи на ремонт и модернизацију борбене технике која се и даље доминантно налази у војскама из држава Источне Европе, које су се у међувремену прикључиле Североатлатнском војном блоку.

Међутим, скандал са ремонтом хрватских ловаца друге генерације МиГ-21, који се претворио у невиђену међународну бламажу, до те мере је „срубио“ углед Украјине, да се он тешко више икада може поправити. Наиме, од укупно 12 авиона МиГ-21 који су за потребе хрватског ратног ваздухопловства ремонтовани у Украјини, четири су потпуно неисправна, док је осталих осам у тако лошем стању да је само питање дана када ће се догодити нека катастрофа.

Наиме, према писању хрватских медија на њима су регистровани невероватни дефекти попут цурења уља, али и отказивања рада навигацијских система што директно угрожава животе хрватских пилота. Поставља се логично питање шта би се тек десило да се радио ремонт на авиониома 4 генерације, који су минимални стандард у данашње време да би се неко ратно ваздухопловсто уопште узело у озбиљније разматрање.

Главна кочница која једноставно не допушта да се украјинска војна индустрија дигне из нокдауна, јесу претензије НАТО а првенствено САД, које крајње мрзовољно гледају на дистрибуцију украјинског војног програма њеном мрском непријатељу са Далеког истока, тачније НР Кини. Наиме, у периоду 2012-2016 година готово 28% укупног извоза украјинске војне индустрије је отишло у ову земљу. Кинези су посебно заинтересовани за набавку ваздухопловних мотора које производи украјинска фабрика Мотор Сич.

Бивши саветник комитета америчког Сената и експерт за питања Кине Вилијам Триплет је једном приликом отворено изјавио да Украјина „са једне стане узима новац од америчких пореских обвезника, док истовремено забија нож у леђа америчкој флоти“. (Триплет је мислио на поморске ефективе Војске САД који су распоређени у Пацифику и директно конфронтирани кинеској ратној морнарици, прим.аутора).

Украјинско оружје као главни адут тзв. “proxy” снага у хибридном рату

За државе које се озбиљније баве проблемима своје одбране и њеним сталним унапређењем, потенцијални продавци наоружања попут Украјине, нису интересантни. На пример Турска и Србија желе да набаве руске ракетне системе великог домета С-400 „Тријумф“, Индију интересују вишенаменски борбени авиони 4++ и 5 генерације. На ове захтеве Украјина једноставно не може да одговори. А од нечега мора да се живи.

По свему судећи Украјини једино преостаје да настави са својом старом праксом ограничених модернизација ислужене совјетске технике, које хвала богу има у избољу по запуштеним војним складиштима широм државе. Они ће увек да имају „прођу“ код земаља које себи не могу да приуште врхунску борбену технику. А у складу са општом ситуацијом у Украјини, војним дужносницима у Кијеву је потпуно свеједно ко ће бити купац ове технике, осим ако он није у лошим односима са Вашингтоном.

Пре две године, на светло дана су изашли документи у којима су приказане испоруке стрељачког наоружања пореклом из Украјине, у једно од најугроженијих тачака сукоба у Африци-Јужном Судану. По овом питању се огласио и Amnesty International. Али све је то остално неприметно због тога што Судан није тема од кључне важности када је у питању глобална безбедност, те се у овом случају Украјина извукла без неких већих последица.

Прави земљотрес на међународној пијаци наоружања је изазвала решеност појединих европских држава да уведу ембарго на извоз наоружања Саудијској Арабији и другим блискоисточним државама, које су инволвиране у читаву серију хибридних ратова који су погодили овај регион. Услед немогућности да набаве борбену технику из држава ЕУ као што је нпр. СР Немачка, власти ових земаља се окрећу алтернативним изворима када је у питању набавка оружја. Ту се Украјина намеће као потенцијално решење, која без обзира на зависан однос са Вашингтоном, може да организује „сиви ланац“ испоруке наоружања, посебно када се знају размере корупције која влада у њеним институцијама.

С једне стране, постоји озбиљан проблем са легалним испорукама наоружања у НР Кину које коче САД, а са друге стране, врела потражња из арапских земаља, посебно од стране „незасите“ Саудијске Арабије која је главни генератор напетости у земљама шиитског појаса, и која, као што смо видели у претходном делу текста, може остати без наоружања које је пореклом из водећих земаља ЕУ.

Дакле, ватрени контакт између руског тенка Т-14 „Армата“ и главног украјинског извозног адута Т-64 више није само футуристички виц, него реална чињеница које ускоро можемо да буде сведоци. Амерички политичари који и даље виде Русију као главног снабдевача тзв. „лоших момака“ наоружањем и војном техником, требало би мало више да обрате пажњи на Украјину, која реално само на том плану може да види шансу за своје пуко преживљавање.

Руска војна индустрија се у светским размерама профилисала као изузетно продуктиван и поуздан произвођач, док је истовремено Украјина, судећи према статистичким подацима али и бројним аферама, трајно изгубила битку за нова тржишта. Да ли у овом моменту постоји иоле озбиљнија држава у свету, која би на пример желела да увећа оперативне способности своје војске тако што би потражила подршку од овако посрнуле украјинске војне индустрије?

Да ли постоји ико нормалан ко би данас покуцао на врата Кијева и затражио да рецимо купи савремено борбено пловило као што је ракетна корвета, или вишенаменски борбени авион 4, 4+,4++ генерације или противваздухопловни ракетни систем. Врло тешко, а у догледно време готово па немогуће. А у таквој ситуацији, ни амерички партнери не могу пуно помоћи свом новокомпонованом источноевропском љубимцу. Посебно што се САД суочавају са масом изазова на спољном али и унутрашњем плану, где се листа приоритета стално мења.