ИСТО КАО ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ: Хтети, смети, умети и трпети

21:00 16.01.2019.

Прича о деспоту Ђурђу, силном и несрећном, можда је у првом реду прича о обављеном послу. У складу са таквим, овоземаљским садржајем је и њен облик – Ђурађ нити је канонизован нити је око његовог лика исплетен шири круг епских песама.

Ипак, као и све што је животно тако да иде „до кости“, и његово дело има своју снажну поетику. И тим пре, „померајући душу“, а задржавајући чудновату практичност, испоставља се као могући модел за узор.

Свом силом у борбу

Будући да хронолошки долази одмах после распада Душановог и Урошевог царства, тј. после бојева на Марици и Косову, доба деспота Стефана и Ђурђа се чини као време слабе државе. Међутим, није тако. Српска деспотовина је била релативно моћна и добро уређена друштвена целина.

Под Ђурђем Бранковићем уједињени су сржни делови некадашње царевине: земље Балшића, Лазаревића и Бранковића. Ђурађ је на престолу прихваћен, имао је како унутрашњи тако и спољни легитимитет. Владао је помоћу ваљано устројеног апарата, дворских службеника и дубровачких саветника, ослањајући се на властелу.

Српска православна црква је била јака институција. Световна култура је такође уживала бригу владара. Духовно стваралаштво, особено и зрело, темељило се на богатом наслеђу.Рудници деспотовине и Смедерево, као трговински центар, давали су Ђурђу богатство на коме су му завидели савременици. Нова престоница Србије, иначе врло захтеван грађевински подухват, подигнута је за необично кратко време.

Сви поменути ресурси, укључујући и неке друге, без остатка су коришћени у борби за одржање. Што је значило и њихово неминовно истањивање. Територија је сужавана а становништво стављано под туђу власт или одвођено у робље. Данак се плаћао последњим торбицама дуката. Материјална и људска основа културе изложени су уништавању, па је и идентитет пољуљан. Почело је његово растакање.Ова сложена збивања, у изворима рељефно описана, дају повод за упитаност о односу између идеје (културе) и око ње формиране друштвене организације. Чини се да су могући и неки закључци. Наиме, што се беспоштедније брани, то се идеја подиже на већу висину и сигурније чува за будуће време. Такође, ако се друштво у ширем опсегу испробава, јасније се виде његове слабе тачке и олакшава прелазак у неки други, животу примеренији облик.

Деспот је доследно чувао идеју, тј. православну веру и српску државно-правну традицију. Изабрао је отпор уместо да влада као султанов намесник. Никад лично није ишао Порти на поклоњење и нико се од Бранковића није потурчио. Млетачко освајање у Зети остало је без признања. Српска црква није имала своје представнике на унијатском Сабору и није приступила Фирентинској унији. Потресним речима, у најтежим условима по себе и земљу, Ђурађ је одбио Капистранову понуду да прихвати католичанство.

Што се тиче преласка у други друштвени облик, сврси опстанка прикладнији, то је дошло до изражаја са сремским Бранковићима. Од народа са државом Срби су постали граничари у туђем царству. А то ће се касније, на разним странама – аустроугарској, млетачкој и турској – показати као широк социјални оквир, са различитим садржајима.

Ствар вештине

Ђурађ је имао способност да се на прави начин постави између Турака и Угара. Мада у двоструком вазалном односу, водио је посебну, добро осмишљену политику.

Био је вешт – убедљив говорник, успешан дипломата и врстан ратник. Користио се широком лепезом политичких средстава: поклонима, подмићивањем, давањем данка и помоћних одреда, поседима које је имао у Србији и Угарској, браковима своје деце и унука, израдом мировних споразума, војним походима.

Међутим, његово државничко умеће имало је и своје границе. На обе стране, међу Турцима и Западњацима, стекао је зао глас, а дипломатски добици више пута су подразумевали лична понижења. Породица је платила високу цену: обе ћерке су остале удовице и на крају без порода, једна је провела 16 година у харему, а друга је остала сама у туђини, два сина су му у турском заточеништву ослепљена. Био је војсковођа, али је и често непосредно гоњен као звер. Србија је преузела тешке обавезе и под њима је неумитно ишла ка свом укинућу.

Сумарно гледано, политика деспота Бранковића била је ремек – дело свега што се уопште могло урадити, а што, у крајњој линији, ипак није било довољно. Ђурђев „начин у стварима“ значио је упорно, снажно, методично, систематско и планирано деловање. Што су особине које се не јављају у сваком наративу о српском средњовековном владару. Или бар нису увек тако читљиве као код „деспота Гјурга“, „господина Србљем и Поморју и Подунавју“.

Поља деловања

На, условно речено, унутрашњем плану (јер деспот је био и барон Угарске, и то један од најзначајнијих) средио је односе са Лазаревићима и Хуњадијевцима. Са Лазаревићима је био успешнији на крају но на почетку, док је са Хуњадијем било обрнуто. Имао је стабилне савезничке односе са Дубровчанима. Ови су га користили, али је од те везе и сам имао вајду. Ако ништа, одужили су му се љубављу и поштовањем.

Према Млечанима је упорно захтевао своје право, преговорима и војском тражећи да му врате поседе. Трипут је заустављао турски велики талас и из овог мора у константној плими отимао своју државу, наново је успостављајући.

Ипак, крајњи исход његових подухвата био је нестанак света на чијем је одржању предано радио. Све што је успео да увеже није раскидано, али јесте потопљено. Млечани су га победили лукавством и резултат који је ушао у „историјски записник“ било је повлачење српске власти из Зете. На другој страни, Турци су га сломили голом силом. Силом којој није одолело ни угарско краљевство, па на концу ни Дубровник. Иако се борба завршила цивилизацијским поразом, оно што код Ђурђа фасцинира јесу велика постигнућа на малом маневарском простору. Полазило му је за руком да сабере сву расположиву моћ и са њоме оствари победу, макар ограничену, у тренутку безнађа и у времену када је таквих тренутака, густо нанизаних, било много.

Ђурађ Бранковић лично

Савременици су Ђурђа описивали као човека лепог лица и снажног тела, маркантне појаве, достојанственог држања. Живео је преко 80 година и имао изразиту енергију која га је држала делатним до краја живота. Породица је историјски промењива категорија па утолико више чуди што за њега можемо рећи како је био породичан човек у значењу које је блиско нашем добу. О томе да је био брижан отац, дубоко погођен судбином своје деце, одан и нежан супруг, о томе да је управо он држао породицу на окупу – такође постоје сведочанства у изворима.

Био је лично уплетен и инвестиран у оно што су били његови друштво и култура: заинтересован за теолошка питања, посвећени читалац и иницијатор настанка српске редакције списа „Лествица“, својим високим пореклом неодвојиво везан за дух и остварења српске државности.

Као такав, доживео је да губи све што је стварно волео и да трпи ударац за ударцем. Зато је невероватна воља са којом је стално „долазио по још“, начин на који је уступао корак по корак, без обзира на ширину залеђа и на то да ли је линија одбране била на Новом Брду или у Смедереву. Реч је о упечатљивој слици човека који што доследније врши своју дужност и што га стварност више притиска тугом, утолико је на неки начин смиренији, загледан ваљда у исти онај „бескрајни плави круг“ који ће тек касније бити именован. Ђурђев живот је јасно сведочанство о „борављењу на ивици“, у тој немогућој ситуацији из које се непријатељу показује „са ким има посла“ и из које се довршава властито постање.

Има социолошких написа о друштвеној клими која приручнике за лично унапређење чини популарним. Услови потребни за настанак и трајање неке појаве губе се или сустичу у овом или оном простору и времену, па тако оно што смо до јуче гледали у америчким ТВ – серијама, данас видимо на интернету, а сутра ћемо га, у форми неког „лајфкоучинга“, имати као заказан термин. Чувени „рад на себи“ и личност као полуга за решавање свих проблема – тема су дана.

Па према томе, ако већ тражимо индивидуалне рецепте за постигнуће и у том смислу „примере добре праксе“, нема разлога да пренебрегнемо Ђурђев пут. Правити овакве везе може бити ствар (јефтине) егзотике, ироније или аутентичне заинтересованости. Али без обзира на природу мотива, прича заслужује да буде испричана и у таквом кључу.

Ствар је у томе што ова повест садржи неке примере за углед. Ту је, прво, представа о томе шта значи дати све од себе и нешто заиста постићи. А затим и наук о песми која се плаћа главом, тј. утеха и признање за сваког ко је свим срцем и свом душом бранио неодбрањиво.

Напомене:

[1] Лик деспота Ђурђа целовито је представљен у књизи Момчила Спремића „Ђурађ Бранковић“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.). Сва чињенична грађа коју овде презентујемо преузета је из ове биографије. Иначе, у питању је извод из много обимнијег дела, „Деспот Ђурађ и његово доба“, где Спремић пише не само о личности владара већ и о друштвеним приликама у којима је владао.

[2] “Ја сам деведесет година живео у овој вери, коју су ми улили у душу моји преци, те сам код свога народа, мада несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, кад би видели да сам се променио, да сам због старости излапео, и да сам, како прост народ каже, подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим веру својих предака.“