НЕПРИЈАТЕЉА НИКАД ДОСТА: Шта чека Европу и Блиски Исток?

0

На позив САД и Пољске, у Варшави се за тачно месец дана одржава интернационална конференција о Ирану и Блиском истоку. Америка тиме радикално повећава притисак на Иран, чинећи све да у ту политичку битку мобилизује и европске земље. Истовремено, аустријска министарка спољних послова Карин Кнајсл изјављује у Бечу да су Блиски исток и северна Африка такође Европа. Стојимо ли на прагу нове офанзиве универзализма?

Велика Британија излази из ЕУ, осим што не излази. САД се повлаче из Сирије, осим што се не повлаче. Русија је економски пропала, осим што није. Даеш је побеђен, осим што се његови борци враћају у Европу. Религија је нестала, ако се занемари да се вратила.

Западне политике су пуне таквих парадоксалних ставова, чија се нелогичност и не примећује. Још горе, чија се неодређеност прелива у медије, из медија у јавност, да би се одатле преко резултата националних избора вратила натраг у политику. 

Какав инпут, такав оутпут: Запад је одустао од политике универзализма, осим што није. Више не покушава да цео свет клонира према властитом лику, зато што је то скупо, нерентабилно, неекономично, непопуларно, често штетно, опасно, непредвидљиво и потенцијално води у банкрот западне моћи.

Али пре него што је Запад заиста спреман да чује властите савете, логично је – а Запад је историјски израстао на кристалној логици и светлом оружју – да предузме последњи покушај привођења света бољем животу. А кад и последњи покушај пропадне, за њим долази још један, па још један, читав онтолошки низ последњих покушаја.

На примеру најављене конференције о Ирану се тачно могу проверавати габарити горње теорије о западним намерним методама за постизање случајног универзализма.

Министар спољних послова САД Мајк Помпео се ових дана налази на продуженој дипломатској турнеји по Блиском истоку, где је посетио Јордан, Ирак, Египат, Бахреин, Уједињене Арапске Емирате, Катар, Саудијску Арабију, Оман и Кувајт.

Повод посета је најављено америчко повлачење са севера Сирије, узрок је уједињавање фронта против Ирана.

‘’Снага добра против силе мрака’’

Помпео је на америчком универзитету у Каиру одржао предавање под насловом „Снага добра. Како је Америка поново оживела Блиски исток“. Том приликом је Иран на научној бази проглашен заједничким непријатељем Блиског истока, који у читавом региону шири терор и уништење.

Овде ће се прескочити детаљи о томе како су то САД „поново оживеле Блиски исток“ војним интервенцијама у Ираку, Либији или оној ограниченој у Сирији.

У овом тексту се не расправља ни о квалитетима иранског политичког вођства, нити постоји намера да се брани религиозни тип друштвеног уређења успостављен у етапама од 1979. кад се та земља отела америчкој контроли.

Напротив, овде је реч о америчком неприхватању чињенице да је Иран такође део Блиског истока, те о даљем свесном продубљивању регионалних антагонизама, али више не на плану државних интереса као осамдесетих година, већ сад на бази очувања вредности као што су „стабилност, мир, слобода и безбедност“, како се објашњава сазивање конференције у Варшави следећег месеца.

Иран се мора уклопити у „оживљавајуће“ импулсе америчке блискоисточне политике. Ако у ту сврху регионални притисак није довољан, мобилизоваће се „на десетине светских држава“, укључујући и европске.

Слободни и мирољубиви свет против Ирана – то је дипломатски оквир у ком државно и регионално прераста у универзално.

Парадокси најављене варшавске конференције ту се не завршавају.

Међународна конференција чији је важан циљ „мир“ одржава се уз учешће Саудијске Арабије, која је директно војно ангажована у рату у Јемену.

Други битан циљ скупа је „слобода“, што такође добија црнохуморне димензије, с обзиром на најновији случај који је светску јавност данима држао без даха, хоће ли млада Саудијка Рахаф ел Кунун побећи од породице и државног система, који негирају њену слободу.

Неко ће рећи да се ту мешају два поимања слободе, али у хуманистичком контексту слобода је једна. Не може се Саудијска Арабија, из које у очајничким акцијама беже неслободне жене, узимати за ментора који ће иранско друштво учити слободи, а да то буде схваћено као озбиљна политика америчке суперсиле на стази вредносног универзализма.

Плус, Пољска као место где ће се разговарати о универзалним вредностима као што су слобода, мир, стабилност и безбедност? Та земља тренутно не силази са страница медија немачког говорног подручја као еклатантни пример свега што је у ЕУ кренуло по лошем: разбијање европске солидарности, демонтажа владавине права, клерикализам, угрожавање слободе мисли, негирање личних слобода, пре свега женских. Овај новинар би додао на листу још и подгревање непријатељства према Русији, али то се Пољској у споменутим изворима не рачуна у негативном смислу.

Има и горе од актуелне Пољске која је згазила универзалистичке вредности либералне демократије, а то је више таквих земаља заједно. „Нова осовина између Салвинија и Качинског?“, пита се аустријска новинска агенција АПА у извештају прошле седмице који преносе сви овдашњи медији.

У „осовину“ се наравно рачуна и Орбан, у том тексту, или у првом суседном, па се тиме несвето европско тројство Италија–Пољска–Мађарска појављује као заокружени конструкт.

Идућег месеца ће тако са конференције у Варшави, где ће седети и делегација Саудијске Арабије, бити одаслане претње мира и слободе упућене Ирану, као белициозном регионалном елементу који се не уклапа у стабилну безбедносну структуру Блиског истока.

Мароко, Србија, која је ту разлика?

Други свежи пример несвесног универзализма узет је са прес-конференције аустријске шефице дипломатије Карин Кнајсл прошлог уторка. Кнајслова је сводила рачуне свог сектора из прошле и трасирала главне правце ове године.

Оно што се конкретно тиче Србије је министаркина изјава да су главни и неумољиви кочничари српског уласка у ЕУ Француска и Холандија. Ништа ново, али лепо је кад се то каже отворено, јер Београд тиме добија могућност циљане политике.

Но у даљој разради теме проширења, Кнајсловој се поткрало неколико издајничких знакова, из којих је јасно да она не ради толико на политичкој консолидацији европског континента, већ на политичкој агитацији за универзалистичко уједињење широког географског простора, који се поклапа са границама „читавог света“ у доба антике.

У Европу не спадају „само београдски Музеј савремене уметности и Сарајевска филхармонија“, каже Кнајслова, већ и Блиски исток, Северна Африка и предња Азија, као цивилизацијски простор обједињен историјским заједништвом рата и мира.

Тамо где се од ње као од члана политичке егзекутиве очекује да београдски Музеј савремене уметности и Сарајевску филхармонију формално уведе у ЕУ, Кнајслова сања универзалистички сан о оживљавању простора који су од освајања Александра Великог, преко Римског царства, преко Јустинијана Великог, па све до радикалног реза са рађањем ислама у седмом веку, функционисали као један.

Принципијелно, оживети Европу у најширој могућој интерпретацији антике и античких медитеранских цивилизација, није лош циљ. Али да ли је политички реалан? Да ли је државнички неодговоран? Да ли је културно надмен, увредљив и арогантан? У практичном смислу глуп и опасан?

Типови институција који су се од антике и раног средњег века развијали у хришћанским и исламским друштвима потпуно су различити. Притом се овде не мисли на „институције“ које седе у неким зградама и доносе одлуке, већ на институције у социолошком смислу – однос према религији, према законитости, образовању, знању или раду, тип породице, статус жене, улога традиције, прихваћени и дозвољени типови политичке партиципације и слично.

Данас провалије леже између институција у европским друштвима украсног хришћанства и блискоисточним друштвима живог ислама. Модерне су и једне и друге, у смислу да ту нема „заосталих“ институција, већ свака од њих стоји на (привременом) крају дугог трансформацијског процеса.

То не значи да је Рахаф требало вратити оцу и браћи да с њом располажу по вољи, већ да у Саудијској Арабији живе на стотине хиљада таквих жена, чије породице немају ни трунку гриже савести зато што их третирају као затворенике. Како и би, кад им хиљаду година у локалном развоју институције породице шапуће у уво да је то нормално стање!

Али да се вратимо Карин Кнајсл и њеном схватању проширења Европске уније. Оно је важно, зато што је Аустрија системски врло битна земља за улазак Србије у ЕУ.

Њена изјава на прес-конференцији открива особу велике културне, али мале политичке компетенције, и то постаје проблем, барем за оне балканске земље које очекују више конкретне помоћи на путу ка ЕУ.

Интеграција антике у агенду ЕУ је поетски додатак, културолошка носталгија, димна завеса за опструкторе проширења. Цитирати Кнајслову на тај начин добија исту временску ургентност као и цитирати писца Откровења кад каже „јер било је само једном, и више није, али ће бити опет“.

 

Антика re-loaded, то је племенити циљ. А да се прво београдски Музеј савремене уметности уведе у ЕУ, а расправа о наслеђу Александра и Јустинијана остави за касније? Прво прво, а онда вечно?

Толико оперативна и практична ЕУ овог тренутка ипак није. Радије би се завукла у снове о универзалистичкој вредности либералне демократије. Драже јој је да заноћи на персијским путевима Александра Северномакедонског, и тамо остане неко време и два времена и пола времена.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!