У ФИОЦИ ВЛАДЕ СРБИЈЕ „ЗАМРЗНУТ КОНФЛИКТ“ у „рату“ за српски језик и ћирилицу

3

Зашто, шта и кога чека у фиоци Владе Србије Предлог усаглашеног с Уставом Србије Закона о службеној употреби језика и писма? – Не чекамо, ваљда, да нам, као у вези с Косовом и Метохијом, Америка реши и питање норме у српском језику и српској ћирилици!?

Шта чека Одбор за стандардизацију српског језика, зашто он, коначно, не реши питање српске ћирилице у језику Срба у складу с добрим предлогом како је то питање заједно с Министарство културе и информуисања решио у реченом Предлогу и у складу с оним како други решавају питање свога писма у свом језику?

Српски језик на хрватском писму, то је за странце, практично, варијанта данашњег „хрватског језика“

Српски језик данас, регистрован у свету са српским ћириличким писмом, ако се испише хрватском латиницом (гајицом) јесте строго научно, лингвистички, опет српски језик, али у пракси међу странцима је такав српски језик у обичној, свакодневној пракси некаква варијанта „хрватског језика“. То нам потврђују данашња регистровања српских дела на српском језику, а на хрватском писму, у „хрватску културну баштину“. Тако су сви они „велики Срби“ који тумаче да је и та хрватска латиница „српско писмо“ учинили медвеђу услугу и српском народу и српском језику и српској ћирилици.

Тиме они олакшавају у пракси предају своје уметничко и научно стваралаштво на језику Срба Хрватима, тј. њиховој културној баштини. Намера тих „великих Срба“ била је сасвим друга, „национална“, просрпска. Тумачећи да је и латиничко писмо Срба католика па тиме и касније писмо Хрвата (гајица) – „српска латиница“, они су имали „добру намеру“ („добром намером, кажу, поплочан је и пит у пакао“). Та намера састојала се у томе да су хтели да објасне да је то све српски језик и да је и хрватска латиница (гајица) у ствари српска, јер – „чији језик, онога је и писмо“.

Тачно је да би, када би се раздвајали језици од писма, могло рећи да је језик важнији, јер промена (замена, наметање другог) писма не значи промену структуре језика. Ми за један језик моженмо измислити, саставити, комбиновати на стотине, па и хиљаде писама, али то нико не ради. Постоје сасвим ретки случајеви наметнутих замена писама у неком језику, постоји данас у свету неколико језика у којима се на разне начине комбинују писма и сл.

Али само је један случај у Европи и свету данас у српском наероду и његовом језику, у коме је насилно, уместо српског ћириличког писма, наметано, посебно у окупацијама Срба и Србије, туђе им латиничко писмо с јасним намерама да се српска ћирилица забрани и протера из језика Срба, опет с јасним циљевима који су се у крајњем садржавали у познатим покушајима и успесима у насилном покатоличавању и, потом, асимиловању делова српског православног народа.

То наметање латиничког (уместо ћириличког) писма Србима најпре је успело у данашњим деловима Хрватске у којима су полатиничени и покатоличени Срби коначно у Југославији асимиловани у хрватски национални корпус. Отуда и данашње угрожавањее права Срба у Хрватској остало је с истим познатим намерама због којих се протеривала, чекићала и забрањивала Србима ћирилица. У томе су, дакле, поједини српски лингвисти и филолози схватили да је најбоље да Срби „присвоје“ ту хрватску латиницу, да је преименују у „српску латиницу“ јер су тиме хтели рећи да то не може бити „хрватска латиница“, јер је та варијанта језика у Хрвата у ствари „српски језик“.

Тако су хтели рећи да Хрвати, у ствари, немају ни свој језик, па, зато, не могу имати ни своје писмо. Има у истине у томе да су Хрвати прихватили српски језик из Вукове језичке реформе, али Хрвати, као католици, нису никако могли бити убеђени да у том Вуков(ск)ом српском језику прихвате и српско ћириличко писмо. Споменути српски лингвисти и филолози (чији су главни представници лингвиста – русиста проф. др Радмило Маројевић и књижевни критичар, филолог проф. др Петаер Милосављевић) нису могли да објективно схвате како је, којим договором почело обједињавање Срба и Хрвата у једном језику.

Постојао је Књижевни договор у Бечу (1850) у коме су Вук и Даничић практично легализовали хрватско латиничко писмо у чијем стварању Срби нису учествовали. А оно минимално учествовање Вука и Даничића (први саветовањем, други практичним решењима у претварању хрватска четири двознака у једнознаке није прошло, тј. Хрвати су то одбацили, а прихватили су у пракси само Ђурин једнознак đ (уместо двиознака dj). А чак и да је целу латиничку поставу сачинио неки Србин, то опет не би могла бити „српска латиница“ јер она није састављана за Србе, него за католике (Хрвате; Срби католици тада су се већ углавном изјашњавали као Хрвати, па Срби нису ни могли да сачињавају посебно, друго, писмо за део свог народа.

Јер не постоји други случај у свету да се праве два или више писама за исти народ (без обзира на веру). Тако, наравно, ни Вук ни Даничић нису били изнад европске и светске праксе, па да свој (српски) народ деле по писму у свом реформисаном стандардном језику. Дакле, српски споменути лингвисти и филолози то испуштају из вида и у том испушпању чак су отишли токлико далеко да су, на основу фалсификованог репринта Првог српског букавра Вука Караџића, прогласили Вука за „творца хрватске абецеде“ па су је, на осниову тог „ауторства“ преименовали у „српску латиницу“.

А други овде споменути (Петар Милосављевић) чак је толико противуречен у својој књизи (Српска писма, Беседа – Ars Libri, Бањалука, 2006) и наиван до те мере да је на врло „блиском растојању“ у истој књизи једном приписао ауторство гајице Вуку Караџићу, па онда Ђури Даничићу, што нема благе везе с научним обавезама у раду, јер је дао чак и лично писмо Вука Караџића Платону Атанацковићу (1845) у коме се Види да Вук предлаже Гају како да поправи своју латиницу, али се види да Гај ни тада ни до данас нити је унео неке измене у складу с Вуковим предлозима, нити је после Гаја ико ишта мењао у том хрватском латиничком писму све до једног прихваћеног Ђуриног једнознака.

Српски лингвисти и филолози (с малопре овде споменутом двојицом на челу) нису схватили да, чак и када би њихова очигледна обмана о ауторству хрватске гајице била и истинита, чак и да су је стварно саставили било Вук, било Даничић, било обојицаа и било ко други од Срба, та латиница није могла бити намењена (и) Србима, јер су пре гајице Срби већ имали од Вука коначно реформисано српско ћириличко писмо, па би било од Вука и Даничића сувише наивно и бесмислено да за исти народ (Србе) стварају друго писмо да би, једно другом, били алтернативна конкуренција у којој би се само један народ у Европи (српски) делио (и) по писму.

Та се глупост и наивност није могла очекивати тада ни од Вука ни од Даничића и такво двописмо могло је бити Србима наметнуто само касније у комунизму, али с јасним, нскривеним циљем – да се фаворизовањем хрватске латинице изврши „постепена замена“ српске ћирилице како би и „српскохрватски језик“ постао једноазбучан, тј. једноабецедан, тј. да се коначно изагна ћирилица из српског идентитета и да (и) Срби постану једноазбучан народ, тј. народ с једним писмом, какви су сви други народи, али не у свом, него, сада, у новом писму, оном које је сачињени специјално за Хрвате.

Тај врло добро од комуниста осмишљен план да се ћирилица сада не забрани званично као у окупацијама, него да буде замена писма уз пристанак Срба, да би се Срби, тако, „укључили у напредне западне народе“. И, ево, данас смо при крају тог процеса врло примамљивог за неуке и лаковерне названог „богатства двоазбучја“ у коме је српско „богатство двоазбучја“ фаворизацијом у Срба претекло на девет десетина хрватске гајице у језику Срба, уз једва задржаних до данас ни десет одсто српске ћирилице у јавној употреби српског језика и у Србији.

У великом „рату“ за српску ћирилицу, односно за враћање српског (ћириличког) писма у српски језик (прецизније у језик свих Срба) – зачетог осамдесетих година 20. века у српском народу, затим почетком овог, 21. века не у, задуженим за то, државним институцијама за српски језик и писмо, него у једном удружењу грађана – Удружењу за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001) До тада се успело у томе да се отвори јавно питање судбине српског писма у српском језику, да у Уставу Србије из 1990. године српско ћириличко писмо добије апсолутну предност и да се врати ћирилица свуда у службену употребу у највишим органима државе Србије и, затим, после 2001. да се у новом Уставу Србије (2006) српско ћириличко писмо озваничи, практично, као писмо српског језика без алтернативе, што је општа европска и светска пракса већ дуго у Европи и свету.

„Замрзнут конфликт“, односно „рат“ за српски језик и ћирилицу у фиоци Владе Србије

Српске власти и државни органи, још – по старом првилу из Југославије и постјугословенске Србије – никако да схвате да се ништа и ни у чему не може постићи у анархији због непримењивања слова Устава и његових чланова у пракси, на терену, у јавности, па нису ни после 12 година од усвајања Устава Србије у пракси сачинили Закон о службеној употреби језика и писма усклађен у свему с Чланом 10, па се у јавности наставља анархија која чак досеже размере: 90 одсто хрватске латинице у језику Срба према десетак одсто ћирилице и у срединама где нема ни једног јединог Хрвата који, нормално, користе своје латиничко писмо у својој варијанти језика који су они озваничили у свету као „хрватски језик“.

Овако како је данас у Србији у вези са српским језиком и српским писмом испада да је у Србији више од 90 одсто Хрвата, а свега десет одсто Срба. Та неуставна анархија у Србији омогућена је, нарочито, и неуставном Правописом српскога језика Матице срспке у коме је, смишљено противуставно, решено питање писма, противно обавезном народном слову Устава у Члану 10. и општој пракси у решавању питања писма у свим другим језицима, тј. српски правопис питање писма решио је по Новосадском договору о српскохрватском језику (1954) у коме су за српскохрватски језик морала бити употребљена алтернативна писма јер се ни тада нису могла усвојити нека мањинска гледишта да се српска ћирилица замени хрватском латиницом код Срба. Касније је државна политика у Југославији успела осмишљеном и насилном и политичком нескривеном фаворизацијом хрватског писма сведе српску ћирилицу на неважан проценат.

У овом часу нови „рат“ за српску ћирилицу у српском језику није још заврешн из два кључна разлога. Он је, на неки начин, већ годину и по дана „замрзнут конфликт“, односно „рат“ за српски језик и ћирилицу заустављен је у фиоци Владе Србије. Тај „рат“ је као „замрзнут конфликт“, у ствари је реч само примирју, изгледа плански, преко државе заустављањем Предлога усаглашеног Закона о службеној употреби језика и писма с Чланом 10. Устава Србије у фиоци Владе Србије (ако је Предлог још у фиоци, ако није и из фиоке Владе избачен у корпу за отпатке!). Недавно је о томе говорио и председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић који изражава, с правом, своје чуђење зашто се тај предлог тако дуго (дуже од годину и по) „држи у фиоци“ уместо да се хитно пошаље у Скупштину Србије на усвајање и што хитнију примену у пракси.

Српска ћирилица није у статусу јужне српске покрајине па да чекамо решење питања свога језика и писма из иностранства

Српска ћирилица у српском језику није питање светских сила па да од њих зависи решења за српски језик и писмо као у случају практично окупиране јужне српске покрајине. Српска влада се понаша као да је реч о ћирилици и питању Косова и Метохије исто, па да морамо и за ћирилицу чекати стране силе да нам помогну да питање своје границе решимо по праву и правди. Макар је, срећом, питање српске ћирилице и српског језика у рукама Срба, као што је питање било ког другог језика и писма у рукама сваког дотичног народа. Или нам је и писмо окупирао данас неко други!? Нећемо, ваљда, чекати на стране силе да нам оне реше норму српскога језика и српске ћирилице?

На крају може се поставити и питање професионалцима – лингвистима за српски језик и писмо у Одбору за стандардизацију српског језика – шта и кога они чекају? Зашто они већ нису поставили то питање и решили судбину српске ћирилице у језику Срба у складу с добрим предлогом како је то питање заједно с Министарство културе и информуисања решио Одбор у реченом Предлогу за измене Закона о службеној употреби језика и писма? Решење питања српске ћирилице, очекује се да убрза нови председник Одбора за стандардизацију српског језика споменути већ С.

Танасић који је својим изјавама доказао да је напустио погубна мишљења претходника на челу Одбора, јер је исказао своје одлично познавање праксе у свим другим језицима за разлику од неких других српских језикословаца који су пристајали на непостојећу у Европи и свету праксу у којој се јавна употреба српског језика и писма није сматрала службеном. Као да постоји „јавна“ и „тајна“ употреба језика. Као да службена употреба не обухвата јавну употребу. То је само код нас био изговор антићириличара да се раздвоји неодвојиво (службена од јавне употребе) како би се у јавности наставила нескривена фаворизација туђег писма у српском језику из југословенског комунистичког периода.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!