Прочитај ми чланак

ГЛУМАЦ САХРАЊЕН У АЛЕЈИ ЗАСЛУЖНИХ ГРАЂАНА Последњи поздрав Марку Николићу

0

Глумац Марко Николић сахрањен је данас у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Сахрани је присуствовао велики број његових колега и пријатеља, који су се претходно опростили од глумца на комеморацији одржаној на Великој сцени Народног позоришта у Београду.

У присуству чланова породице о Николићу, прваку Драме Народног позоришта, барду српског глумишта, чувеном Карађорђу и Гиги Моравцу, скромном, добром човеку и талентованом глумцу говорили су управница националног театра, редитељка Ивана Вујић и глумци Борис Пинговић, Добрила Стојнић, Љиљана Благојевић, Светлана Бојковић, Горица Поповић и Драган Бјелогрлић.

Вујић је рекла „господин Марко Николић 50 година давао нам је здравља и водио нас путевима схватања и разумевања живота“.

„Драги Маре, драги мој друже, драги намћоре“, обратио се Пинговић свом колеги са којим је играо у првој премијерној представи на сцени Народног позоришта 1993. и последњи пут у истом театру ове године, што је била Николићева последња представа.

„У том затвореном кругу збило се много тога, али ћу ипак издвојити нашу заједничку слагалицу коју смо слагали 19 година. Играли слагалицу, дисциплина – „Загонетне варијације“, асоцијација 25 дана, решење 300 извођења, пута два сата подељено са 24 чаша једнако 25 дана. Двадестпет дана смо провели непрекидно на сцени, а да не говорим о сатима пре представе и сатима после представе“, рекао је Пинговић.

Стојнић је испричала да јој је једне вечери седамдесетих година у кафићу „Жубор цвећа“ пришао један младић, наклонио јој се и замолио је за плес током извођења „Последњег валцера“.

„Био је то Марко Николић. Од тада се нисмо раздвајали, постали смо велики пријатељи, био је мој заштитник и партнер на сцени. Колико смо само корака прешли на сцени и ван ње? Могли би од њих да спојимо два континента. Колико смо само речи изговорили једно другом? Могли би да их сложимо у години и године. Марко је диван човек, велики глумац, отишао је у тишину и верујем да ће се вратити, а онај последњи валцер и даље траје“, рекла је Стојнић.

Благојевић је истакла да је Николић био лидер на сцени који је све под сводовима Народног позоришта воздизао, водио до ганућа, смеха, искрене туге скоро 50 година, обасут божанским даровима талента и доброте, неиспрљан славом и аплаузима.

„Међу 22 милиона Југословена, његов Гига Моравац је био најпопуларнији. Кажу да је цела једна свадба на Цресу, заједно са младенцима, кумовима, напустила свечану салу и у 20 сати су прешли у салон да гледају „Бољи живот“, који нажалост није стигао и који се претворио у горко посртање и одлазак на хемотерапују градским превозом“, казала је Благојевић.

Светлана Бојковић се присетила како је са Николићем радила много, играјући и смејући се, као добри другари које се разумеју без много речи.

„Маре мој, остављаш диван и незибрисив траг у нама, твом глумачком јату, у твојој публици, као човек пун топлине, човек са зрелим осећајем за реалност кога красе честитост, једноставност, непретенциозност и отворен ум. Било је уживање играти са тобом. Улазиш у сазвежђе најсјајнијих који граде историју нашег позоришта“, истакла је Бојковић.

Поповић се присетила да се пре само месец дана враћала са Николићем после целог дана снимања и у колима јој је причао о реци, пецању, рибљем паприкашу и шта планира да уради са чамцем, али и како је са дивљењем као бруцош гледала његову генерацију која је освајала сцену, посебно како је он брзо стицао популарност играјући снажне ликове са оружјем у руци и мангупским осмехом, уписавши се међу најпопуларније глумце са серијом „Бољи живот“.

Бјелогрлић је приметио да је хиљаде и хиљаде уметника потрошило своје животе трагајући за формулом како бити обичан, једноставан и ненаметљив, а истовремено снажан, непоновљив и аутентичан.

„Марку Николићу то није било потребно, наш Маре је тако рођен, тако је зизвео. Волео је да лови рибу, да плови реком, пије вино, свира гитару и пева. Возио се градским превозом и дружио са аласима, комшијама, мајсторима и са свим једноставјим и, рекли би, обичним људима. О глуми, позоришту, филму, телевизији је ретко причао, улоге није јурио, оне су саме до њега долазиле и када дођу, он их није правио, он их је живео“, истакао је Бјелогрлић.

„Лишен амбиције да буде најбољи и најпопуларнији, био је и једно и друго“, додао је он.

Бјелогрлић је испричао да је у својој последњој улози пред камерама Николић одиграо човека који гради брод којим ће отпловити без повратка и када је снимио сцену у којој брод плови у сутон, рекао је: „Ех, што нисам сада стварно отпловио“.

„Много ћеш ми недостајати, добри мој ћале, добри мој Гиго“, рекао је Бјелогрлић.

Након одржане комеморације, легендарни глумац сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Сахрани је присуствовао велики број његових колега међу којима су били Драган Бјелогрлић, Светлана Бојковић, Срдан Голубовић, Радош Бајић, Небојша Илић, Милорад Милинковић, Танасије Узуновић, Мима Караџић, као и министар спољних послова Ивица Дачић.