Прочитај ми чланак

ТРИФУНОВИЋ: Ни Милошевић није желео да одступи, али је ипак отишао…

0

Повод за протесте било је пребијање Борка Стефановића, лидера мале левичарске странке у Србији. Тај догађај сведочи о стању данашње Србије, у којој се политичке конкуренте пребија и батина на улици – истиче Трифуновић

Познати београдски глумац Сергеј Трифуновић један је од покретача београдских протеста који су, чини се, уздрмали режим Александра Вучића. И ове суботе, четврти пут заредом, Београђани су били на улицама, а сваке суботе их је све више. Од неколико хиљада који су шетали Београдом на протесту прве суботе, до њих, како се процењује, више од 50 хиљада задње суботе у овој години. Протести су почели под називом »Стоп крвавим кошуљама«, након што је у Крушевцу пре више од месец дана брутално претучен Борислав Стефановић, један од опозиционих лидера, но чини се да је тај догађај само прелио чашу стрпљења.

Грађани су задње суботе ходали под геслом »један од пет милиона«, која представља одговор на Вучићеву изјаву да их се може скупити и пет милиона, а да им ниједан захтев неће испунити.

Вучић је грађанске протесте покушао да поистовети с опозицијом, чије је непопуларне челнике називао лоповима, наркодилерима и ситним криминалцима, али организатори суботњих протестних шетњи инсистирају на њиховом грађанском, нестраначком карактеру.

Вучићева ароганција није обесхрабрила демонтранте, а протести су постали најозбиљнији изазов за ауторитарног и досад неприкосновеног господара Србије, који у својим рукама и даље чврсто држи све узде власти.

С Трифуновићем смо разговарали у суботу поподне, неколико сати уочи суботњег протеста, најмасовнијег досад, о којем су известили скоро сви медији у регији и свету. Иако је он најпрепознатљивије лице београдских протеста, не сматра се вођом, а поготово не њиховим организатором. О томе, каже, нема појма. Не зна чак ни ко су уопште организатори протеста. »Нисам вам ја вођа протеста, о томе немам појма, само сам грлат«, каже.

Издајник и олош

Трифуновић је последњих мјесеци био изложен правој харанги од стране Вучићевог режима и његових сервилних таблоида, који су га дословце разапињали, проглашавали наркоманом, издајником и олошем. На једној су га страни покушавали уништити морално, док су на другој страни против његове фондације Подржи живот, која брине о болесној дјеци која не добијају одговарајућу помоћ од стране државе, покренули истрагу, покушавајући Трифуновићу натоварити проневеру и злоупотребу новца прикупљеног за болесну децу.

Како сте лично доживели све што вам се догађало последњих неколико месеци, од небројених напада у таблоидима до покушаја криминализације вашег хуманитарног рада?

– Лично сам све то доживио као велику радост. Без зезања. Из искуства сам знао да такви поступци само могу појачати отпор. Чак ми је и мој брат (Бранислав Трифуновић, који је такође на челу београдских протеста) у једном тренутку када је ово почело рекао да моли бога да ме ухапсе. Јер је знао да би то извело још више људи на улице. У мојој фондацији била је не обична полиција, него полиција за организовани криминал. Ако ништа, онда сам једини глумац на овим просторима који је оптужен за организовани криминал.

Шта се то ових дана догађа у Београду? Што је толике људе подстакло да изађу на улице?

– На различитим се језицима тај осећај описује различитим изразима, али он увек значи исто. Људима је једноставно дозлогрдило и осећају да више немају изговора. Ово је процес који сазрева већ дуже време. Овде сведочимо о силовању народа, који је зајахала једна криминогена скупина, која је на све могуће начине узурпирала државу, третирајући је као властиту имовину. Још пре две године регистровао сам 200 лажи Александра Вучића, а само можете замислити што се све догодило у међувремену.

Међутим, све су то узроци, а конкретан повод за протесте било је пребијање Борка Стефановића, лидера једне мале левичарске странке у Србији, Левице Србије, која је и чланица опозиционог Савеза за Србију. Он је требао да одржи политичку трибину у Крушевцу, али га је пресрела група маскираних батинаша, која га је намлатила металном шипком, наневши му тешке повреде. Тај догађај сведочи о стању данашње Србије, у којој се политичке конкуренте пребија и батина на улици. А чим ти политичке конкуренте пребијаш на улици, онда је то и довољан разлог и повод да се изађе на те исте улице.

Што су ваши кључни захтеви?

– Наши кључни захтеви још су у фази формулисања. Захтеви се одређују и све их је више. Спомињао се и захтев за оставком министра унутрашњих послова Небојше Стефановића, а за његову оставку постоји већ милион разлога, а рушење у Савамали само је један од њих. Тај случај две године није решен, иако нам је обећано да ће бити решен одмах. Ту је и убиство Оливера Ивановића, које још није расветљено, нити су откривени његови починиоци и налогодавци. Сумња се да се осумњичени крије, и да га крије Вучићева власт. У Србији је Вучић узурпирао политику, економију, али и све остало. Будући да је Вучић дословно окупирао све телевизије и све медије – у Србији данас влада потпуни медијски мрак – опозиција захтева пет минута простора у телевизијском дневнику на РТС-у за опозицију сваки дан.

Полицијска репресија

Је ли ваш циљ и рушење Александра Вучића?

– Апсолутно. Ту нема никаквих тајни: он то зна, као што и ми то знамо. И наш циљ није рушење само Вучића, него и одлазак целе његове клике, у којој је и Ивица Дачић, а која је деведесетих година сарађивала с радикалима, Војиславом Шешељем, и која је била уз режим Слободана Милошевића. Цела та екипа поновно јаше. Јахачи апокалипсе поновно су на сцени, на којој за њих више нема места. Дакле, лустрација је наш апсолутни циљ. Захтевамо да се тим људима доживотно онемогући бављење политиком. Они ће, наравно, зграбити своје фотеље и бориће се до последње капи наше крви, како то већ обично бива. Али боже мој, пао је и Милошевић, који је ипак био мало јачи играч од ове клике, па ће пасти и ова багра.

Сами сте споменули крв. Бојите ли се да би Вучић у једном тренутку могао полицијском репресијом одговорити на протесте? Што би се онда могло догодити?

– Па видите, он полицијску репресију вежба сваки дан зато што је народ на улицама, али његове су могућности ограничене. Румуни којима смо се подсмевали одржали су нам пре шест месеци лекцију из демократије. Када је пола милиона Румуна изашло на улице, власт је била натерана на узмак, јер полиција толиком народу није могла ништа. Код нас је већ сада критична маса на улицама. На првом протесту окупило се 15 хиљада људи, на другом више од 20, а на трећем 50 хиљада, и то по изузетно лошем времену. Али за нас је свако време добро време. Вучић зна да би слањем полиције на народ само убрзао тај процес. Јер и ту вреди онај закон физике: сила рађа отпор. Свака примена силе само би резултирала већим отпором. Вучић је зато одговорио сада већ чувеном реченицом: »Па да вас изађе пет милиона нећу ни један захтев да вам испуним«. Тиме је све рекао о себи, јер када каже »нећу да вам испуним«, он заправо каже: држава то сам ја. Вучић се затим ипак мало предомислио, поручујући да не жели да разговара с опозицијом, али да је спреман »чути грађане« како би дознао шта ради погрешно, што значи да га је почела хватати паника.

Стиче се утисак да ова ситуација за Вучића заиста постаје озбиљна…

– Он је свестан чињенице да више нема натраг и да се из овога више не може извући читав. И није му свеједно због тога. Свака следећа гадост коју би наредио или направио само би погоршала његову ситуацију. Погледајте, када је убијен Оливер Ивановић, нико није реаговао, а људи су изашли на улице тек када је премлаћен Борко Стефановић, што је ипак пуно мањи злочин од Ивановићевог убиства. Замислите само како би људи реаговали када би се опет тако нешто поновило. Тако да је сваки следећи проблем заправо негативни поен за њега.

Контрола медија

Вучић најављује расписивање још једних ванредних избора на пролеће. Што ће бити ваш одговор?

– Не могу прецизно одговорити на то питање. Постоји неколико могућности. Једна од њих је да се избори бојкотују, с обзиром на то да ће се опет радити о још једним украденим изборима. Опозиција у Србији нема ни темељне услове за нормално политичко деловање, а нема приступ главним медијима и нарочито телевизијама, које су под директним надзором Вучићевих напредњака. Друга могућност је да се избори одрже уз присутност надзора из иностранства, премда је велико питање колико би тај спољни фактор био легитиман, будући да је тај фактор Вучића и довео на власт у намери да Вучић коначно потпише споразум и призна Косово. Вучић њима зато одговара, иако се чини да они полако губе стрпљење с њим, што не чуди с обзиром на то да он покушава истовремено да седи на четири столице. То му више не иде баш најбоље, јер не можеш истовремено да задовољи Владимира Путина, Ангелу Меркел, Доналда Трумпа и Јоханнеса Хахна, будући да сви они имају различите захтеве.

Међутим, Вучић не изгледа као неко ко би под било каквим условима пристао одступити.

– Није изгледао ни Милошевић. Штовише, Милошевић је још мање изгледао као човек који је спреман одступити. Изгледао је као неко ко ће се борити до задње капи крви, а за разлику од Вучића, он се имао и чиме борити, јер је имао и војску и полицију.

Јесте ли се обратили Европској унији и међународној заједници? Како они гледају на протесте?

– Не знам ништа о томе. То је питање за оне ликове као што су Ђилас и Јеремић. Али немојмо се заваравати да они на западу не знају шта се овде догађа. Британски Гуардиан ових је дана објавио одличан чланак о новогодишњој расвети у Београду и прању новца преко новогодишње расвете, с прецизним бројкама које чак ни ми нисмо знали.

Јасно је како Вучић покушава протестима одузети њихов грађански карактер и повезати их искључиво с опозиционим лидерима, зар не? А опозициони политичари код вас нису баш популарни.

– Тако је. Они нису популарни и пуно шетача који су на улицама их не воли.

Како се носите с тим? Опозицијски челници ипак су успели да се укрцају на ваш воз.

– Знате како је рекао св. Аугустин, велики католички светац: У ономе што је нужно – јединство, у ономе у чему су разлике – слобода. Ми смо сада у ономе што је нужно. И зато нема смисла да пребројавамо ко кога воли и ко кога не воли. У овом тренутку сви ми имамо једног заједничког, јасног и јаког непријатеља.

И притом вам не смета што су на протестима уз левичаре и људе који марширају с ЛГБТ заставама у дугиним бојама и активисти Двери?

– Далеко од тога. То је најрадоснији тренутак који се могао догодити у свему овоме. Поновићу: у ономе што је нужно – јединство, у ономе у чему смо различити – слобода. Само још чезнем да видим навијаче Црвене звезде и Партизана како марширају заједно, и тада ћемо знати да се овде догодило нешто важно.

То помало подсећа на оно што се управо догађа у Будимпешти, где против Виктора Орбана заједно протестују и левичари и ултрадесничари из Jobbika.

– Наравно, то је одговор на Орбанову узурпацију власти у Мађарској. Сматрам како је реч о важном искораку у нивоу грађанске свести. То што је неко десно и што сам ја лево не значи да нас не занимају исте ствари. И десницу и левицу у Србији мора да занима слободна држава, снажна култура, образовање, пољопривреда…

Створити систем у којем бисмо добили нову државу

Протести отварају питање шта након Вучића?

– Исто питање поставило се и крајем деведесетих: шта након Милошевића? Чини се да је то питање било погрешно формулисано, јер је најважније створити систем у којем бисмо добили нормалну државу и систем који нормално функционише, у којој бисмо онда могли имати и нормалну власт.

Је ли онда овде реч о покушају исправљања грешака које су се догодиле након великих протеста у октобру 2000. године, у којима је срушена Милошевићева власт? Чини се да су управо те грешке омогућиле повратак радикала и Милошевићевих сарадника из деведесетих година на власт, зар не?

– Управо о томе се овде ради. Боримо се да нам поновно сване 6. октобар. Али овог пута више немамо право на грешку, поготово од стране опозиције, односно оних који су и онда допустили да се грешке догоде.

                        ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!