Прочитај ми чланакЉуди су жељни кисеоника и желе да промене друштво, изјавио је у интервјуу ФоНету редитељ Горан Марковић, који политички, психолошки и ментално 2018. пореди са 1993. годином и сматра да је "светлост на крају тунела воз који долази у сусрет".
Он је, у оквиру серијала Квака 23, оценио да „кроз институције не може ништа да се уради“, уверен да је „једино решење у Србији апсолутна побуна и улица“.
Марковић је подсетио да је пре неколико месеци јавно предвидео „побуну“ и нагалсио да је због те процене „поносан, али и тужан“. Свој став образлаже оценом да је „режим једног човека, заправо фанатична организација чији је циљ моћ, грабеж и власт“, која је продрла до најситинијих пора друштва у намери да „успостави апсолутну, орвеловску контролу, у чему и успева“.
„Дошли смо до тренутка када је супротстављање кроз институције потпуно апсурдно, нема више никакве сврхе и једини начин супротстављања тој машинерији је људски бунт“, сматра Марковић.
Он није могао да предвиди домет грађанских протеста у Београду, али је подсетио на демонстрације 1996. године, о којима је снимио и документарни филм, „Полудели људи“. Према речима Марковића, иконографија је тада и сада слична, јер је реч о тоталитарном друштву којим владају исти људи. Он је био на свим суботњим протестима, срео многе људе из 1996. године, али и нове младе људе и има утисак да циљ „није толико против владара, него окупљање сродних душа и људи који желе да се нађу на истом месту, јер осећају исто“.
Марковић указује да се „људи осећају елементарно угрожени, да осећају да су њихове породице и деца угрожени“, због чега протесте суботом и види као окупљања „људи жељних кисеоника“.
„Не могу да проценим, нисам сигуран да све то заједно данас има револуционарну снагу у контексту рушења режима, али је чињеница да полако расте“, проценио је Марковић.
То се, како сматра, „види физички, на улицама Београда и све већем броју људи је јасно да нема сврхе чекати да се нешто промени на неким краденим и контролисаним изборима, већ да нешто треба предузети сад или никада“. Према Марковићевом уверењу, највећа „бољка нашег друштва је непостојање левице“, коју је „упропастио Милошевић, лажно се представљајући као левичар“, тако да су људи изгибили веру да „левица уопште постоји и нечему вреди“.
Он се не слаже са оценом да су протести истовремено и покушај „рехабилитације опозиције“, јер их не види као страначке, опозиционе скупове, већ као „окупљање незадовољних људи који имају пред собом један живот“.
„Рекао бих да ови протести нису антивладини, већ антифашистички“, нагласио је Марковић, „пошто прожимање комплетног друштва од стране једне организације, коју је неко назвао политичким крилом мафије, говори да се ради о фашизацији друштва“.
Људе на улицама Београда он зато види као „антифашисте“, јер је јасно да је у основи „пре свега жеља да се промени друштво“. Упитан да ли се кроз протесте, креира и „ново мање зло“, имајући у виду утисак да је Савез за Србију (СЗС) доминантно десно усмерен, Марковић је одговорио „да ће се то видети, али да он констатно чека да се појави неко нов и млад на политичкој сцени“.
Посматрајући младе људе који организују протесте, он је уочио „нека нова лица, која делују разборито, сувисло и разумно“ и проценио да међу њима постоји потенцијал. Марковић напомиње да млади људи, на крају крајева, морају да доведу до промене, „јер они треба или да живе у овој земљи или да се спакују и да кажу баш ме брига одох ја“.
Нејасан ми је одлазак Саше Јанковића
Упитан да ли је одласком Саше Јанковића из политике, Покрет слободних грађана (ПСГ) пропустио прилику да заузме простор грађанске левице, Марковић је одговорио да му је „тај одлазак потпуно нејасан“. Као неко ко је својевремено, уз бројне интелектуалце и уметнике, подржао Јанковића и ПСГ, он је приметио да се тај одлазак десио одједном, али да заиста не зна шта се догодило.
„Постоје разне теорије, од угрожености његове породице, до не знам ни ја чега, али је чињеница да је то одлазак у афекту и да показује да нешто није било у реду са тим човеком“, протумачио је Марковић. Он је, при томе, поменуо и друге „теорије“ које круже, да је реч о „недостатку стрпљења, уцени или страху“.
Констатовао је, међутим, да је „поражавајуће то што особа која се дуги низ година „представља као храбра, која може да иде до краја, па и да трпи, одједном одустане“. Није зачуђен што су глумци „фронтмени разних протеста последњих година“, јер као „дете глумаца, које је и одрасло међу глумцима“, схвата у којој су мери „они различити од осталих, пошто нису етаблирани у систем и увек могу да све ставе на коцку“.
На питање да ли дели страх председника Српске академије наука и уметности (САНУ) Владима Костића да би спирала насиља покренута у бившој СФРЈ могла да се заврши овде, Марковић је рекао „да професор Костић алудира на опасност од грађанског рата“. Према оцени Марковића, подела у друштву је веома снажна, а јаз између једних и других огроман и „тај ужас постоји као варијанта“.
Поредећи поделе током деведесетих и сада, он је указао да је актуелна подела у друштву „данас масовнија на страни зла“.
Како је предочио, „велики број људи је изманипулисан, под наркозом и притиском контролисаних медија“, а други део „поткупљен, разним позицијама за себе и породице“. Марковић се посебно осврнуо на протест у Бањалуци, када је полиција насилно растеривала грађане који подржавају родитеље погинулог Давида Драгичевића, рекавши да су „сцене мајке која виче на полициајце потресније од сваке античке драме“.
„Драма два родитеља, који више немају шта да изгубе и могу сваком да се унесу у лице и све да му кажу, заиста је потресна“, рекао је Марковић. Он у најави Милорада Додика да ће позвати на протест испред тужилаштва види „политичког камелеона који уплашен, у страху и ступици“, јер знају шта је све чинио, па „сада ради потпуно бесмислене ствари“.
„То би исто било као да Вучић организује протесте испред дневног листа Данас“, упоредио је Марковић и оценио да се ни Вучић, с обзиром на ситуацију у Србији, „не осећа лагодно“. д јутра до мрака је у страху да не изгуби власт, зато је „умножава и покушава да је распростре на све могуће стране, што ће га на крају коштати“, предвидео је Марковић.
Он сматра да би за Вучића било боље „да је био мало далековидији, мало еластичнији, у смислу да је пустио људе да раде“.
„Чак су и у социјализму финансирали филмове који су били критични према режиму“, подсетио је Марковић, редитељ „сијасет субверзивних филмова које је финансирало Министарство културе“.
„Физички не могу да поднесем људе који чине ову власт“
Говорећи о личном односу према догађајима у Србији, он је признао да „му је пукао филм“.
Дошао је до тога да „физички не може да поднесе људе који чине ову власт“ и то илустровао примером са премијере „Ожалошћене поодице“ у Народном позоришту, са које је отишао, заједно са супругом, зато што су у првих 10 редовао били све сами функционери СНС.
„Не могу више да дишем исти ваздух са њима“, описао је Марковић, иако не жели да каже да је то „нормално“.
Он схвата да је „апсолутно нетолерантан“ и да је „црвена линија“ код њега „физичка“ и такво стање образлаже примером сарадње са глумцем Лазаром Ристовским, са којим је радио филм „Тито и ја“.
„Не верујем да ћу икада више моћи да се рукујем са тим човеком, да разговарам са њим“, рекао је Марковић и признао да је то можда екстремно и неприродно, али…“
Говорећи о години на измаку, он је оценио да му је „најгора година 1993. када је била велика инфлација и беда“, за њега „чак и гора од оне када су нас бомбардовали“.
Марковић, међутим, сматра да 2018. у политичком, психолошком и менталном смислу такмичи са 1993.годином и прихвата да такав став може да буде последица и „његових година и попуштања нерава“.
Упркос томе, Марковић је 2018. доживео као „јако, јако тешку и без наде“ и закључио да је „светлост на крају тунела воз који долази у сусрет“.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
