Повлачење САД-а из Сирије и Авганистана, као и оставка генерала Матиса, сведоче о потресу који тренутно дрма светски поредак. Сједињене Државе више нису лидери, ни у економској ни у војној сфери. Оне одбијају да наставе борбу искључиво за интересе транснационалних финансијера. Савезништва којима су некада биле на челу ће тек почети да се откривају, али без њихових некадашњих савезника који признају моћно ускрснуће Русије и Кине.

Најава парцијалног повлачења америчких војника из Авганистана и потпуно повлачење из Сирије од 19. децембра 2018. године, зазвучала је као гром из ведрог неба. Следећег дана уследила је оставка секретара за одбрану, Џејмса Матиса. Упркос томе што су на супротним позицијама, Трамп и Матис се међусобно веома цене, а њихова разлика у схватањима нема никакве везе са овим повлачењем, већ са начином на који управљати последицама. САД се суочавају са избором који ће означити раздвајање и преображај света.

Пре свега, да би се избегло “лајање на погрешно дрво“, треба се сетити услова и задатог циља на почетку сарадње између Трампа и Матиса.

Чим је ушао у Белу кућу, Доналд Трамп се опрезано окружио са три високо позиционирана војна официра, која поседују довољно овлаштења за репозиционирање оружаних снага САД. Сва тројица: Мајкл Флин, Џон Кели и посебно Џејмс Матис, су или већ отишли или су у процесу одласка. Сва тројица су високо цењени војници који су се заједно супротставили хијерархији током Обаминог председавања[1].

Они нису прихватили стратегију амбасадора Џона Негропонте-а за стварање терористичких група, задужених за покретање грађанског рата у Ираку [2]. Сва тројица су стала уз председника Трампа у намери да прекине подршку Вашингтона џихадистима. Ипак, сваки од њих тројице имао је своју визију улоге Сједињених Држава у свету и на крају се и сукобио с председником.
Олуја је стигла са средњорочним изборима [3]. Дошло је време да се преиспитају међународни односи.

СИРИЈА

Када је у априлу, као што је и обећао, Доналд Трамп споменуо америчко повлачење из Сирије, Пентагон га је наговорио да остане. Не зато што би неколико хиљада људи могло окренути плимни талас рата, већ зато што је њихово присуство било противтежа руском утицају и подршка Израелу.

Међутим, допремање руског одбрамбеног оружја сиријској арапској војсци, посебно ракетних система С-300 и ултра-софистицираних радара координисаних аутоматизованим системом командовања и контроле Пољана Д4М1, променило је равнотежу снага [4]. Од тог тренутка, америчко војно присуство је постало контрапродуктивно – било какав напад на земљу од стране америчких плаћеника више није могао бити подржан од стране америчке авијације без ризика од губитка авиона.

Повлачећи се сада, Пентагон избегава тест моћи и понижење неизбежног пораза. Заиста, Русија је сукцесивно одбила да пружи Сједињеним Државама и Израелу безбедносне шифре за ракете испоручене Сирији. То значи да је након година западне ароганције Москва одбила поделити контролу над Сиријом коју је прихватила на првој Женевској конференцији 2012. године а коју је Вашингтон прекршио само неколико недеља касније.

Осим тога, Москва је одавно већ скренула пажњу на незаконитост америчког присуства у смислу међународног права и да Сирија може легитимно да делује у самоодбрани.

ПОСЛЕДИЦЕ

Одлука о повлачењу из Сирије је препуна последица.

1 – Псеудо-Курдистан

Западни пројекат за стварање колонијалне државе на североистоку Сирије који би се доделио Курдима неће се догодити. Заиста, све мање Курда му пружа подршку, с обзиром да би то освајање могло да се упореди са једностраним проглашењем државе – Израела – од стране јеврејске милиције, 1948. године.

Као што смо већ често објашњавали, Курдистан би био легитиман само унутар граница које су признале Конференција у Севре-у 1920. године, другим речима, у ономе што је сада у Турској и нигде другде [5] [Југоисток данашње Турске, окупиран једним делом од Француза, а другим од Британаца, прим. Радо Мир]. Ипак, пре само неколико недеља, Сједињене Државе и Француска су још увек разматрале могућност стварања псеудо-Курдистана на арапском земљи, који би, под мандатом УН, администрирао бивши француски министар спољних послова, Бернард Кушнер [6].

2— Стратегија Цебровског

Пројекат «Великог Блиског Истока» у аранжману који Пентагон гура последњих седамнаест година, неће се остварити. Замишљен од стране адмирала Артура Цебровског, имао је за циљ уништење свих државних структура у региону, са изузетком Израела, Јордана и Либана [7]. Овај план, који је започео у Авганистану, проширио до Либије, где је још увек у току, на сиријској територији ће се дефинитивно окончати.

Међутим, није више прихватљиво да се америчке војске боре, арчећи фондове пореских обвезника само зарад финансијских интересе глобалних финансијера, чак и ако су они амерички држављани.

3 – Америчка војна надмоћ

Пост-совјетски светски поредак заснован на америчкој надмоћи војске, напокон је мртав. Колико год да је ово тешко за прихватити, то ништа не мења. Руска Федерација је сада снажнија, како у погледу конвенционалног (од 2015. године), тако и у погледу нуклеарног наоружања (од 2018. године [8]). Чињеница да је руска војске за једну трећину мања од америчке и да има само ограничено присуство својих војника у иностранству, обара тезу о руском империјализму.

ПОБЕДНИЦИ И ПОРАЖЕНИ

Рат против Сирије ће се завршити због недостатка плаћеника. Достављање оружја од стране одређених држава, које координирају фондови ККР-а, може развлачити тај злочин још неко кратко време, али то не пружа наду за промену правца догађаја.

[KKR & Co. Inc. (раније Kohlberg Kravis Roberts & Co. или KKR & Co. L.P.), прим. Радо. Мир ]

Без икакве сумње, победници овог рата су Сирија, Русија и Иран, а побеђени су 114 држава које су се придружиле «Пријатељима Сирије». Неки од њих не чекају дефинитивни пораз, већ су још сада кренули да мењају своју спољну политику. Заиста, Уједињени Арапски Емирати су управо најавили своје предстојеће поновно отварање амбасаде у Дамаску.

Међутим, случај Сједињених Држава је сложенији. Администрације Буша Јуниора и Обаме сносе сву одговорност за овај рат. Они су то планирали и реализовали у оквиру пројекта униполарног света. С друге стране, још као председнички кандидат, Доналд Трамп је оптужио те администрације да нису заштитиле америчке грађане, већ су уместо тога служили интересима транснационалних финансијера.

Чим је постао председник, Трамп је упорно смањивао подршку своје земље џихадистима и повлачио људство са “Великог“ Блиског истока. Због тога се и он мора сматрати једним од победника овог рата и стога би логично могао избећи обавезу САД да плати ратну штету проузроковану деловањем транснационалних компанија [9]. За њега је сада главно питање преоријентисања оружаних снага на одбрану територије САД-а, окончање читавог империјалног система и развој америчке економије.

АВГАНИСТАН

Последњих неколико месеци Сједињене Државе дискретно преговарају са талибанима о условима њиховог повлачења из Авганистана. Први контакт са амбасадором Залмај Кхалилзад-ом обављен је у Катару. Друга рунда је тек почела у Уједињеним Арапским Емиратима. Поред две америчке и талибанске делегације, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Пакистан такође учествују. Дошла је и делегација авганистанске владе, у нади да ће се придружити.

Прошло је седамнаест година откако су Сједињене Државе и Велика Британија напали Афганистан, званично у знак одмазде за нападе 11. септембра. Међутим, овај рат је уследио након преговора 2001. у Берлину и Женеви. Ова инвазија није имала за циљ да стабилизује ову земљу како би је економски искористила, већ да уништи било који облик државе како би контролисала експлоатацију. До сада је ово функционисало, јер је ситуација гора из дана у дан.

Напомињемо да је несрећа у Авганистану започела још током председниковања Картера. Саветник за националну безбедност, Збигњев Бржежински, позвао је Муслиманско братство и Израел да покрену терористичку кампању против комунистичке владе [10]. Ужаснута, влада је позвала Совјете да очувају поредак. Резултат је био четрнаестогодишњи рат, након чега је уследио грађански рат, а затим је уследила англо-америчка инвазија.

После четрдесет година непрекидног уништавања, председник Трамп каже да америчко војно присуство не представља решење за Авганистан, већ проблем.

МЕСТО СЈЕДИЊЕНИХ ДРЖАВА У ДАНАШЊЕМ СВЕТУ

Повлачећи половину америчких војника легално распоређених у Авганистану, као и све оне који незаконито окупирају Сирију, председник Трамп одржаће једно од својих изборних обећања. Преостаће му да повуче још 7.000 мушкараца и жена који су остају до даљњег.

Управо у том контексту генерал Матис поставља темељно питање у писму оставке [11]. Он пише: „“ Једно од мојих основних уверења одувек је да је наша снага као нације нераздвојиво повезана са снагом нашег јединственог и свеобухватног система савезништава и партнерстава. Све док САД нација остаје неопходна слободном свету, ми наше интересе не можемо штитити или ефикасно служити тој улози без одржавања снажних савеза и исказивања поштовања према савезницима.

Као и ви, од почетка говорим да оружане снаге Сједињених Држава не треба да буду полицајци света, већ да морамо користити сва оруђа америчке моћи да обезбедимо заједничку одбрану, укључујући ту и ефективно вођство наших савеза. 29 демократија је показало ту снагу у својој посвећености борбама уз нас након напада на Америку од 9-11. Коалиција од 74 нације у поражавању ИСИС-а је додатни доказ томе.“

Другим речима, Џејмс Матис не оспорава логику повлачења америчких војника из Авганистана и Сирије, већ оно што ће вероватно уследити – дислокација савеза око Сједињених Држава и коначно, могуће распуштање НАТО-а. По мишљењу секретара за одбрану, Сједињене Државе морају уверити своје савезнике дајући им утисак да знају шта раде и да су најјаче. Није битно да ли је то истина или не, поента је да се одржи кохезија између савезника, без обзира на трошкове. Међутим, за председника постоји јасна и садашња опасност. Сједињене Државе већ су изгубиле од Кине свој статус прве економске силе, а сада и војни примат у односу на Русију. Неопходно је прекинути улогу једнооког човека који предводи слепе, већ се треба прво побринути о властитим интересима.

По овом питању, Џејмс Матис се понаша као војник. Он зна да је нација без савезника изгубљена у старту. Доналд Трамп пак размишља као директор компаније. Прво мора поочистити оне неуспешне секторе који прете да потопе његово предузеће.

[1] Cobra II: The Inside Story of the Invasion and Occupation of Iraq, Michael Gordon & Bernard Trainor, Atlantic Book, 2006.

[2] ISIS is US: The Shocking Truth Behind the Army of Terror, George Washington’s Blog, Wayne Madsen, Webster Griffin Tarpley, Syrian Girl Partisan, Progressive Press, 2016.

[3] “International relations: the calm before the storm?”, by Thierry Meyssan, Translation Pete Kimberley, Voltaire Network, 9 October 2018.

[4] “Why is the United States suddenly withdrawing from Syria?”, by Valentin Vasilescu, Translation Anoosha Boralessa, Voltaire Network, 21 December 2018.

[5] “The Kurdistan projects”, by Thierry Meyssan, Translation Pete Kimberley, Voltaire Network, 5 September 2016.

[6] “Bernard Kouchner enters Syria illegally”, Translation Anoosha Boralessa, Voltaire Network, 14 December 2018.

[7] The Pentagon’s New Map, Thomas P. M. Barnett, Putnam Publishing Group, 2004. “The US military project for the world”, by Thierry Meyssan, Translation Pete Kimberley, Voltaire Network, 22 August 2017.

[8] “Vladimir Putin Address to the Russian Federal Assembly”, by Vladimir Putin, Voltaire Network, 1 March 2018. “The new Russian nuclear arsenal restores world bipolarity”, by Thierry Meyssan, Translation Pete Kimberley, Voltaire Network, 6 March 2018. « Les moyens russes de Défense hypersonique », par Valentin Vasilescu, Traduction Avic, Réseau Voltaire, 28 mai 2016.

[9] “Seize the transnational corporations to rebuild Syria?”, by Thierry Meyssan, Translation Pete Kimberley, Voltaire Network, 14 August 2018.

[10] « Brzezinski : „Oui, la CIA est entrée en Afghanistan avant les Russes …“ », par Zbigniew Brzeziński, Le Nouvel Observateur (France) , Réseau Voltaire, 15 janvier 1998. Charlie Wilson’s War: The Extraordinary Story of the Largest Covert Operation in History, George Crile III, Atlantic Monthly Press, 2003.

[11] “Resignation letter from James Mattis”, by James Mattis, Voltaire Network, 20 December 2018.

Чланак је лиценциран од стране Creative Commons

Чланци са Волтаире мреже могу се слободно репродуковати под условом да се наводи извор, поштује се њихов интегритет и не користе се у комерцијалне сврхе (лиценца CC BY-NC-ND).

Article licensed under Creative Commons

The articles on Voltaire Network may be freely reproduced provided the source is cited, their integrity is respected and they are not used for commercial purposes (license CC BY-NC-ND).

Source : “The United States refuse to fight for the transnational financiers”, by Thierry Meyssan, Translation Pete Kimberley, Voltaire Network, 25 December 2018, www.voltairenet.org/article204453.html

БАЊАЛУКА, тест интелигенције https://t.co/j5xnI0kkBM

— СРБИН инфо (@srbininfo) December 26, 2018

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: Србин.инфо

Ознаке: анализа, САД, Тјери Мејсан