КЛЕПТОКРАТЕ И РЕЖИМСКИ ФАНАТИЦИ бјеже од помирења као ђаво од крста

Бошко Вукићевић

21:20 27.12.2018.

Евидентно је да криминалне и безумне политике поткрадања грађана и националне дискриминације воде директно у привредну пропаст, а на дуже стазе и сукобима и грађанском рату

Помирење – то је појам од чијег значења клептократе и режимски фанатици бјеже као ђаво од крста. Покрет „Слобода народу“ одавно истиче да су општедруштвени компромис и помирење једини начини да наше друштво не само просперира, већ да преживи.

Евидентно је да криминалне и безумне политике поткрадања грађана и националне дискриминације воде директно у привредну пропаст, а на дуже стазе и сукобима и грађанском рату. Помирење је једини начин да се такав суморан сценарио спријечи. Наравно, у општедруштвеном договору и измирењу не могу учествовати, како то неки опозиционари замишљају, режимске главешине које су непосредно спроводиле похару друштвених ресурса и политике апартхејда. Њихово процесуирање и општа лустрација су предуслови за стварање амбијента за помирење.

Такво помирење би, подразумијева се, обухватало прије свега већинско православно становништво. Пошло би се од претпоставке да се ради о једном народу, изјашњавали се његови припадници као Срби или Црногорци, који поштује традиционалне црногорске вриједности. Који не може базирати опстанак сопствене државе на искључивим антисрпским и антируским политикама и онима која су сушта супротност свему ономе што је Црна Гора некада била. Наравно, у такав процес општег помирења биле би укључене и остале националне и вјерске заједнице, са искреним приступом кои води рачуна о интересима свих и не доводи у питање опстанак државе и мир у заједници.

Таквом путу измирења у заједници, који једини води очувању мира и просперитету државе, хистерично су се ових дана супротставили режимски бојовници. Прије свих, сами диктатор, који се као никада до сада обрушио на Православну цркву, по први пут јавно истичући подршку псеудорелигијској секти која жели заузети православне храмове у Црној Гори. Тако се овај јавно декларисани атеиста и некрштена душа директно умијешао у црквено управљање и послове, који су искључива надлежност религијских ауторитета. Неко ће рећи: већина чланова секте коју подржава су такође атеисти, па је кренуо њиховим путем. Било како било, оваквим директним насртајем на православље у Црној Гори, диктатор је потврдио да процес помирења угрожава његов политички опстанак и имовину, што је и логично и произилази из претходно изнесеног.

Диктатору су се у нападу на народно измирење придружили и неки мање битни режимски експоненти, али једнако агресивни у реторици. Међу њима, један режимски историчар, иначе конвертит као већина острашћених у дјеловању, који је констатовао политичке и идентитеске разлике, али одлучно одбацио помирење. Умјесто тога, овај историчар је понудио „сарадњу“ која би проистекла из разлика, али која би била занована на искључивом поштовању апартхејдских политика режима. Дакле, по мишљењу овог мозговића, једна страна би морала прихватити све режимске тековине које јој вријеђају достојанство, и такво прихватање би било услов за „сарадњу“. Другим ријечима: „прихватите да будете понижени и асимиловани, и ето услова за сарадњу и друштвени бољитак“. Заиста оригиналан рецепт, једна сасвим љупка мјешавина подлости и цинизма.

Један други историчар-пицопевац са Цетиња, наступајући у сличном тону и оштро се дистанцирајући од идеје о било каквом помирењу, поносито је установио да „Срби у Црној Гори никако нијесу угрожени“ и поновио мантру о Црној Гори као грађанској држави у којој сви имају иста права. И тако, дискриминисани припадник српског народа и даље мора слушати овакве бљувотине док чами чекајући посао који не добија у институцијама само зато јер се „погрешно“ национално изјашњава.

Док протјерују ћирилицу и српски језик, избацују српске писце из читанки, забрањују српске прославе и свакодневно подижу споменике с јединим циљем да иритирају српску популацију – неко мора и даље читати пицопевчеве баљезгарије. Заправо и не мора, али су оне интересантне за установљавање степена шизофреније кроз који пролазе режимски екстреми. Тако један други ексцентрик-анонимус са страница режимског портала данас славодобитно поручује: „Црногорци нијесу никад славили Српску Нову годину!“ Лудило.

Лудило, а истовремено и показатељ да су дукљански екстремисти у некој врсти транса, али и страха. Екстремизам буја и превире, постаје неконтролисан. Могући процес помирења им мрси рачуне. Зато опозиционе странке, а и сви слободни и добронамјерни људи, на таквом процесу морају инсистирати.

Аутор је један од оснивача покрета Слобода народу