Прочитај ми чланакЕкономска политика у Србији током претходних деценија је импресиван списак грешака и заблуда. Од тога да је „криза наша развојна шанса“, до улупавања милијарди евра у субвенције за неефикасна државна предузећа из којих се потом извлачи новац за финансирање политичких партија и за привлачење страних инвестиција.
Пред крај године, одлучили смо да погледамо највеће економске промашаје током 2018.
Телеком Србија купио Коперникус, Коперникус купио О2 и Прву
Телеком Србија, у већински државном власништву, купио је кабловског дистрибутера Коперникус, и за то платио скоро 200 милиона евра.
Тиме је ова фирма преплаћена неколико пута – према подацима из финансијских извештаја који служе за процену вредности неке фирме, Коперникусова вредност је прецењена барем 6 пута.
Уместо да се Телеком приватизује (барем делимично) да би нови акционар довео нови менаџмент који ће успети да примени нову пословну стратегију, и да инвестира, и да оживи берзу омогућавањем трговине акцијама, сада је све то отишло низ воду.
Политика је наравно ту уплела своје прсте – власник Коперникуса је брат једног од људи из врха СНС-а, а тим новцем је одмах затим купио телевизије О2 и Прва. Овиме је СНС ефикасно ставио под контролу све телевизије са националном фреквенцијом.
Осим тога, ако сте мали акционар Телекома, као што већина грађана Србије јесте, опростите се од дивиденде наредне године: куповина Коперникуса ће значајно утицати на пословне резултате Телекома, па и на износ дивиденде, ако је уопште буде.
Субвенције за привлачење инвестиција се настављају пуном паром
Нови буџет за 2019. предвиђа повећање субвенција за привлачење страних инвестиција са тренутних 100 на 125 милиона евра. Нек’ се види раскош.
Подсетимо – политика субвенционисања се у међународној пракси није показала као добар начин за привлачење страних инвестииција и економски развој. Потпуно је сулудо да домаће фирме плаћају порезе да би се онда тим новцем финансирала њихова конкуренција која долази из иностранства. За крај, ове субвенције су и сан снова Супер Хика (лика из стрипа Алан Форд, који узима од сиромашних и даје богатима) – грађани Србије су много сиромашнији од власника Фијата, али му дају новац да би радио код нас.
Уместо да са овим престанемо, ми ту пропалу политику водимо брже, јаче, боље.
Погрешна приватизација ПКБ-а
ПКБ је некада био успешни пољопривредни гигант. Међутим, та времена су давно прошла – већ годинама је у лошем стању и правио је губитке.
Чак и 2013. када је званично исказао у књигама профит од 20 милиона евра, то је било услед великог отписа дуга без кога би фирма и даље била велики губиташ. Да фирма која производи храну не треба да буде државна није нека древна мудрост – када погледамо развијене европске земље, у њима храну производе приватне компаније и индивидуални фармери, не совхози.
Стога је добро што је ПКБ напокон приватизован, али огроман је проблем начин на који је то урађено тиме што је продато све заједно. ПКБ се бавио и производњом поврћа, житарица, млека и меса, што је у данашњој специјализованој привреди сваштарење – да би повећале ефикасност и смањиле трошкове, компаније се сада углавном специјализују за само поједине делатности.
Осим тога, ту је и питање земљишта у близини моста на Дунаву код Борче које је сада пољопривредно, али једним потезом пера може постати грађевинско што би му многоструко увећало вредност. Питање конкуренције на тендеру ја важно: оваква продаја значила је да постоји мали круг компанија који може да конкурише – што је резултирало и смешно малом ценом.
Да је предузеће подељено према функционалним целинама, па тако приватизовано, број заинтересованих био би већи па самим тим и цена. Још да је земљиште било испарцелисано на мање парцеле, па онда оне продате на тендеру, омогућило би се и нашим домачим успешним фармерима да купе земљиште и повећају производњу. Али очигледно је да циљ ове приватизације није била максимизација цене, већ нешто сасвим друго. Зато нам само остаје да плачемо над просутим млеком.
Субвенције од 14 милиона евра за „Аир Сербиа“
Из буџета Србије исплаћено је 14 милиона евра на рачун компаније Аир Сербиа, открива КРИК (погледајте шта смо све могли да купимо за те паре, да нас је неко питао).
Од када је Аир Сербиа добила стратешког партнера у виду Етихада, држава је тај план добро подмазивала. Колико год се власт хвалила успешним пословањем наше националне авиокомпаније, то је пре свега последица сипања државних субвенција – без њих би компанија уместо профита правила губитак.
Али поред самог давања живог кеша, компанији су опроштени претходни дугови, дарован привилегован положај на аеродрому уз плаћање нижих аеродромских такси, док су високим таксама терани лоw цост превозници из Београда.
Испоставило се да „генијалне идеје“ менаџмента ипак и нису толико генијалне: толико слављена линија за Пекинг укинута је након пар месеци као нерентабилна, док линија за Њујорк и даље троши паре као пијани морнар у Амстердаму. Уместо да се подвуче црта, призна да је овакав модел лош, и да се одустане од националне авиокомпаније по сваку цену, настављамо да лупамо главом о зид и да кријемо да имамо главобољу.
Лоша концесија за аеродром
Аеродром Никола Тесла дат је у концесију француској компанији Ванси. Ова пракса није непозната, већ заправо великим бројем аеродромима широм света управљају приватне компаније путем концесије од стране државе.
Главна ствар у овом дилу је жеља државе да максимизује конценсиону накнаду на уштрб других важних интереса – од чега је најважније гушење конкуренције од стране аеродрома у Нишу. Иако ово није јавно објављено, ипак исхитрено и неоправдано преузимање нишког аеродрома од стране државе највише личи на то.
Јер ето, држава не зна да управља аеродромом па га даје на концесију, али онда опет зна да управља аеродромом па га отима од града који га је уздигао на ноге.
Такође, у новом буџету за 2019. нема средстава за опремање и развој аеродрома, па се враћамо на одредбе уговора у којима стоји ограничење на укупан број путника на осталим аеродромима у Србији. Велики раст броја путника из Ниша – са 30.000 на 300.000 у само једној години, јасан је сигнал да су летови из Београда скупи за домаће путнике, и то услед неефикасне домаће авиокомпаније која има скупе карте и још прима субвенције, док су високим таксама отеране лоw цост компаније. Овакво стање ће се нажалост наставити.
Вучићеве плате од 500 евра
Изгледа да председник Вучић много воли бројке пошто их стално цитира и понавља, чак и када су непоуздане, извађене из контекста или скроз нетачне. Две омиљене цифре су му стопа раста БДП-а и висина просечне зараде.
Тако је председник почетком јуна рекао да ће просечна плата у Србији до краја године, што је отприлике ових дана, достићи 500 евра. Тренутна просечна зарада у Србији износи једва изнад 400 евра у септембру, па то значи невероватни раст од 25% за пар месеци. Наравно, од свега овога видећемо једно велико ништа.
Економска законитост је да плате прате кретање продуктивности у привреди тј. економски раст – са растом од 4,5% колико ће бити у овој години, можемо очекивати и сличан ниво раста плата у приватном сектору.
Плате у јавном сектору, са друге стране, зависе од тога колико држава буде могла да отме приватном и колико буде желела да распореди, а видимо да је то више од раста привреде, што значи да тај ниво плата није одржив.
У децембру је просечна плата увек виша у односу на просек целе године услед исплате годишњих бонуса и исплате дела јануарске плате запослених у здравству, док је у јануару просечна плата доста нижа услед мањег броја радних дана, па се то изнивелише. Чак ни такав лажан раст просечне зараде у децембру неће бити ни близу тих обећаних 500 евра. Са слабим економским растом, за то ће требати да још много воде протекне Дунавом.
Раст кредитног рејтинга земље
„Светске агенције повећале кредитни рејтинг Србије“ – јавља Народна банка као велику вест, коју у медијима говори гувернерка Јоргованка Табаковић.
Ово делује као супер информација, и сигнал да је све супер и да ће бити још боље.
Међутим, онда долази моменат економског отрежњења када се погледа шта значи Стандард&Поор’с рејтинг ББ који има Србија: „нон инвестмент граде спецулативе“ и да то спада у „јунк бондс“.
Чега се паметан стиди, тиме се изгледа гувернерка НБС поноси. Раст кредитног рејтинга јесте добра ствар, али да се то представља као велики успех док се истовремено прећути да се обвезнице које Србија емитује и даље сматрају за „јунк бондс“ је превара са предумишљајем.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
