ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Нова америчка агресија?

Драгомир Анђелковић

22:20 14.12.2018.

Ретко када се Београд и косовски сепаратистички лидери јавно сложе око нечега што има стратешку димензију. То се пре неки дан догодило! У питању је оцена позиције САД. Харадинај је устврдио да Америка војно стоји иза Приштине.

Спремна је, како каже, да брани интересе Албанаца ако би дошло до сукоба између њихових формација и наших оружаних снага на северу Косова. Евидентно је да Вашингтон континуирано подупире албанске сецесионисте али да ли је баш спреман да ратује ако би Србија била принуђена да у крајње ограниченим размерама, само на етнички српском северу, делује како би заштитила свој народ од евентуалног већег албанског напада, не знам. Но, врх Србије се недвосмислено сложио са таквом оценом.

Претпостављам да има информације које поткрепљују отворену америчку претњу. У том случају не можемо даље по старом. Ради се о великој опасности а геополитика није дневнополитичка игра где се тако колосалне ствари констатују па онда игноришу. Нужно је у складу са њима систематски деловати. Пре тога и ради тога потребно је рашчистити ствари око пријатељства и непријатељства у нашим међународним односима.

Српски политичари мало, мало па говоре о побољшању односа са САД, о стратешком партнерству са том силом. Штавише често Американце називају и нашим „пријатељима“. Међутим, ако је јасно да је њихова земља, не само у прошлости починила агресију против Србије, већ је поново спремна да се упусти у војну акцију против нас, то све хитно мора да буде прекинуто. У противном као нација испољавамо тоталну (гео)политичку конфузију па и мазохизам.

И раније је наша снисходљивост према онима који делују против српских интереса имала отужан карактер. Али сада када се у свему, како је двострано речено, препознају и класичне агресивне намере према нама, недопустиво је да се настави са пласирањем терминолошке и друге забуне. То је питање националне рационалности а не тек поноса. Онај ко је спреман да на нас неосновано пуца, не да нам није пријатељ већ је јасно да је наш непријатељ. То морамо јасно да дефинишемо и у складу са тим да се прагматично поставим како бисмо умањили потенцијалну штету.

Макар и форме ради, Београд је прво дужан – иако дани пролазе а да се то не дешава –да затражи од Вашингтона да се изјасни у вези са претњама тзв. премијера Косова упућених у име САД нашој земљи. Ако се суочимо са експлицитном па и имплицитном потврдом изречених претњи, то нужно захтева радикалан геополитички заокрет. Дошло је онда време да окончамо спољнополитичко балансирање јер је немогуће тако се позиционирати између оних који према нама имају отворене непријатељске намере и њихових геополитичких опонената – мислим пре свега на Русију и Кину – који се постављају пријатељски у односу на Србију.

Не само да је логично да Београд прекине сваки вид војно-техничке сарадње са САД и другим државама које подржавају косовски екстремизам до те мере да су и оружјем спремне, чак и у случају дефанзивне и скоро хуманитарне интервенције Србије на северу Косова, да делују њему у прилог, већ је природно да интензивирамо војне односе са државама које су спремне да са нама развијају истински партнерске везе па и савезништво. Да не заборавимо у Европи уз НАТО постоји још један пакт а то је руски ОДКБ. Србија је опредељена за неутралности и то је, уверен сам, за нас најбоља опција али ако су уистину реалне процене да се над нама изнова надвија амерички мач, онда и немамо избор. Морамо се окретати онима који су спремни да нам помогну.

Упитајмо се ко би други, упркос позерски изнетих резерви, осим Вашингтона могао приштинским доносиоцима одлука да улива толико дрско самопоуздање да оно ових дана можда резултира једностраним формирањем армије? Ако албански сепаратисти уз подршку САД уистину повуку такав потез којим се драстично крши Резолуција 1244 СБ ОУН и Кумановски споразум потписан између наше војске и НАТО, Србија мора моментално да се постави на одговарајући начин. Према тим прворазредним међународним договорима КФОР је категорички дужан да обезбеди демилитаризацију Косова и Метохије где, док се не постигне другачији договор, има улогу једине легалне оружане силе. Уз то је дужан „да успостави безбедно окружења за све људе на Косову“.

Допусти ли КФОР једнострано образовање тзв. косовске, несумњиво антисрпске војске, и формално се претвара у окупациону силу. До сада су западни центри моћи који су фактички, под плаштом ОУН, преузели контролу над Косовом, много пута кршили наведене споразуме. Али са изгледним допуштањем нове албанске милитаризације Косова, прешли би све могуће границе. У складу са тим Србија би без околишења морала да прогласи да су Косово и Метохија окупиране територије и званично осуди агресивно понашање не само Приштине већ и евроатлантских чинилаца на челу са САД који стоје иза ње.

Хтели ми то или не, ако смо иоле озбиљна држава, дужни смо тако да поступимо ако је већ недвосмислено јасно да Америка делује окупаторски против нас. Сазнања српских власти и озбиљне речи које из њих произлазе – обавезују! Не желим ни да помислим да није тако, односно да наш државни врх читаву ствар користи за унутрашње сврхе у циљу застрашивања нације ратом са Америком како би она лакше прогутала велику попустљивост у контексту продубљене кризе на Косову и потом прихватила неки, по нас неповољан, аранжман у вези са јужном покрајином.