СМИСАО ЦАРИНСКЕ УНИЈЕ и пројекта Западни Балкан

21:20 07.12.2018.

Како се процес придруживања Србије ЕУ користи да се изведе геополитичко преобликовање српског етничког простора и саме државе Србије

Западни Балкан је пројекат Европске уније да се бивша Југославија, без Словеније и Хрватске, али са Албанијом, сведе на једну регију. Државе се третирају као подрегије у регији Западни Балкан. Тај појам није географски тачан, него представља политички конструкт Брисела.

У почетку, пре избијања кризе ЕУ (финансијске и политичке), Западни Балкан је подразумевао четврти концентрични круг ширења ЕУ. Наиме, Европска унија се ширила по моделу концентричних кругова. Први круг су државе оснивачи. Други круг чиниле су Велика Британија, јужна Европа, скандинавске земље (период 1973-1995). Трећи концентрични круг Уније су земље средње и источне Европе (период 2004-2013). А четврти круг био је предвиђен за земље тзв. Западног Балкана.

Према плановима ЕУ, регију Западни Балкан треба глобализовати, а то значи државе третирати као регионалне политичке ентитете без граница, с ограниченим суверенитетом, денационализацијом и са прихваћеним захтевима из ЕУ Агенде 2000, како би регион у будућности био део глобализоване Европе.

Међутим, са јачањем кризе у ЕУ пројекат учлањивања дражава Западног Балкана у Европску унију добија сасвим другачији карактер. Наиме, Брегзит, финансијска криза, политичка и мигранстка криза, сучељавање са Русијом (међусобне санкције), утичу да Брисел одустане од четвртог круга проширења ЕУ. Четврти круг престаје да буде пројекат проширења ЕУ на земље Западног Балкана, већ је:

1. Пројекат који земље Западног Балкана ставља под економски протекторат ЕУ (периферија ЕУ или тзв. трећа брзина ЕУ – без пуноправног чланства) формирањем царинске уније Западног Балкана.

2. Пројекат спречавања јачања економског и политичког утицаја Русије, као и Кине, пре свега у Србији и Републици Српској.

3. Пројекат спречавања Републике Српске да се искаже у свом потпуном капацитету, који јој омогућава Дејтонски споразум.

ШТА ЈЕ ЦАРИНСКА УНИЈА?

Царинска унија је економски простор у којем се државе чланице обавезују споразумом (облик међудржавног споразума) да ће укинути међусобне царине и квантитативна ограничења трговине, а према трећим земљама применити заједничку царинску тарифу. Дакле, царинска унија не дозвољава постојање царинских или других баријера у трговини између земаља чланица (исто као зона слободне трговине) и врши усклађивање (хармонизацију) трговинских политика (одређивање заједничких царинских стопа) према осталим земљама света.

То значи, када се усвоји такав тарифни систем царина и ратификују сви неопходни споразуми, више промена нема. У случају Србије, то би значило да нема више самосталног преговарања о слободној трговини и преференцијалној трговини са трећим партнерима, као што су Русија, Белорусија или Кина. Дакле, престају да важе споразуми које тренутно Србија има са Русијом.

Наравно, споразум о слободној трговини са Русијом се не мора раскинути уколико би све остале чланице царинске уније (Албанија, Косово, Македонија, Црна Гора и БиХ) постигле договор са Русијом (и са Евроазијским економским савезом) да се слободна трговина прошири на све земље. То је први приметио Душан Пророковић почетком 2017. постављајући питање јавности Србије зашто би Русија дозвољавала бесцаринску трговину земљама које су у НАТО и које јој уводе санкције или које су под протекторатом НАТО (Косово)? Такође, мало је вероватно и да би Албанија била заинтересована да са Русијом направи такав споразум, имајући у виду да је потпуно окренута Западу, политички, економски и безбедносно.

ЦАРИНСКА УНИЈА ЗАПАДНОГ БАЛКАНА

Медији су у фебруару 2017. српској јавности и региону пренели вест да је тадашњи председник Владе Србије Александар Вучић приликом посете канцелара Аустрије Кристијана Керна најавио пројекат стварања царинске уније у оквиру споразума ЦЕФТА, тј. царинске уније земаља З. Балкана. Убрзо после тога стигла је и подршка од стране фамозног Регионалног савета за сарадњу (Регионал Цо-оператион Цоунцил – РЦЦ) са седиштем у Сарајеву, чији је генерални секретар бивши министар спољних послова Србије и ЦГ (од 2000-2004. године) и познати заговорник учлањења Србије у НАТО, Горан Свилановић. Он је на Минхенском безбедносном форуму у фебруару о томе говорио у форми: „Један регион – једна економија“, а у будућности јединствена безбедносна структура ослоњена на НАТО. Веома брзо су идеју подржали званичници ЕУ, Јоханес Хан, Фредерика Могерини, као и високи представник у БиХ Валентин Инцко. Почетком марта 2017. на састанку премијера земаља Западног Балкана у Сарајеву о тој теми се увелико разговарало.

Међутим, питамо се да ли је то идеја званичне Србије? Ако је српска идеја и „нацрт“онда би такав пројекат требало да има сагласност Владе Србије, односно, да се на седници Владе расправља о том пројекту. Међутим, седница Владе Србије о томе никада није одржана. Дакле, идеја није прерасла у „нацрт“ на некој седници владе, што је законска обавеза када се ради о спољнополитичким активностима премијера и званичника Владе Србије. Дакле, у Влади се о томе није одлучивало, а поготово не у Народној скупштини Србије. Следеће је да се у билатералним разговорима са осталим потенцијалним земљама партнерима размотри какви су ефекти царинске уније и на крају све представи на регионалном скупу. Свега тога није било.

С обзиром да је тај „нацрт“ експресно добио подршку од званичника ЕУ, па Валентина Инцка, а касније и од премијера Албаније Едија Раме, као и председавајућег Савета министара БиХ Дениса Звиздића, лако је закључити да то није идеја Србије – већ управо супротно, пројекат Берлина и Брисела. Наравно, као и у сличним ситуацијама, та наводна иницијатива о царинској унији заправо показује колико је лоша позиција Србије. Поставља се питање да ли председник Вучић промовише овај пројекат, знајући да он нема будућност?

ЗАШТО ЈЕ ЦАРИНСКА УНИЈА ШТЕТНА ПО СРБИЈУ

Царинска унија земаља Западног Балкана је захтев према земаљама у региону да пристану да уједначе царине према тарифама које би одредио Брисел. Србија не би имала утицај на избор тарифа. Наиме, неке од земаља Западног Балкана би биле сигурно протежиране (због сервилности и геополитичке улоге у сузбијању српског фактора) тако да би тарифе биле одређивање према њиховим захтевима. Рецимо Црна Гора и Албанија, које готово да немају пољопривреду, за разлику од Србије, инсистирале би на малим царинским тарифама на храну.

Такође, увоз роба из ЕУ би остао потпуно слободан. Наиме, за царинску унију су заинтересоване велике европске компаније, пре свега немачке и аустријске, које су и највећи извозници у земље Западног Балкана. Зашто би те компаније морале да се баве извозним папирима за сваку од тих земаља и њиховим законским решењима када би кроз царинску унију могле да имају само један посао без обзира на чије тржиште пласирале своје производе. И ту се ЕУ појављује као лобиста крупног капитала. Комесар Јоханес Хан је рекао да би царинска унија требало да буде структурирана по правилима Европске уније. То је класична стратегија Брисела. Прво се под изговором европских интеграција уништава привреда земаља које би жељеле да буду чланице (кроз Споразум о стабилизацији и придруживању), па се онда тако привредно опустошене препуштају европским компанијама и онда као завршна фаза долази царинска унија, како би се им се олакшао посао у неколико земаља.[1] Кроз царинску унију се направе законска решења у интересу европских компанија, а на штету домаћих земаља.

Друго, оно што је најтеже, уласком у царинску унију Србија би морала да раскине Споразум о слободној трговини са Русијом. Постојање јединственог царинског система, диригованог од стране Брисела, отежава међународну позицију Београда и знатно онемогућава унапређивање сарадње са Русијом и Евроазијским економским савезом на пољу слободне трговине, као и економске сарадње са Кином, поготово на кинеском економском мегапројекту Иницијатива појас и пут. Дакле, Србија треба да одустане од огромног тржишта Русије (145 милиона људи), у коме су јасне економске рачунице и нема условљавања, а да заузврат добије мало тржиште Западног Балкана (свега 18 милиона људи) у коме ће економски односи да буду диктирани од стране Брисела. У следећој фази, ЕУ би захтевала од Србије да Русији уведе економске санкције, чему се Србија сада опире.

ЕВРОПА-ЈЕЗГРО И ДРУГЕ БРЗИНЕ

Треће, пројекат царинске уније земаља Западног Балкана не представља њихово учлањење у Европску унију. Наиме, царинска унија потпуно одговара тенденцији у Берлину да постојећу Европску унију треба транформисати (поделити) на два дела или у две брзине – односно у „Европу више брзина“, што је немачка канцеларка Ангел Меркел већ најавила. О томе се активно разматрало на самиту ЕУ у марту 2017. године, о чему је јасно говорио бивши председник Француске Франсоа Оланд. Ангела Меркел је подржала Оланда који је на самиту био јасан: „Заједнички споразум, заједничко унутрашње тржиште са једном валутом за неке чланице”.

Оланд је тада предложио да државе чланице могу по жељи ићи даље и у одбрамбеној сарадњи, пореској хармонизацији, истраживањима, култури. На тим основама би требало утврдити одређени степен интеграције, а у складу с тим и формирати буџет еврозоне, „јер се неке чланице никада неће прикључити еврозони”. „Зато не чекајмо на њих да продубе економску и монетарну унију”. Постоји идеја Европе концентричних кругова, где би се правила разлика између оснивача који су најужи круг, чланица зоне евра, и трећег круга који би се повезивао на снову зоне слободне трговине. Још 90-их година је садашњи немачки министар финансија Волфганг Шојбле говорио о „тврдом језгру“ земаља које би биле предводнице у интеграцијама, док би их остале пратиле.

Из свега можемо закључити, прву брзину би сачињавале земље оснивачи ЕУ (Немачка, Француска, Италија и земље Бенелукса, плус Аустрија). Прва брзина ЕУ је већ добила назива Кернеуропа (Европа-језгро). У њој би владали федеративни економски и политички односи, плус војна повезаност. Другу брзину би чиниле све остале садашње земље чланице са блажим степеном веза. Међутим, формирала би се и трећа зона – периферија, коју би чиниле земље Западног Балкана. Тај регион не би био члан ЕУ, већ би имао одређене економске и политичке обавезе према Европи-језгру.

На пример, обавезе би се тицале у насељавању одређених категорија миграната из исламског света, а заузврат би земље Западног Балкана имале одређене финансијске донације од стране Брисела. Исто, трећа зона – периферија подразумева да би земље Западног Балкана биле извор средње и високо квалификоване радне снаге за рад у земљама језгра, док би самим земљама Балкана била остављена могућност само умереног или никаквог економског и социјалног развоја. У таквим економским условима земље Балкана би сасвим сигурно остале регион у који би земље језгра Европе, као и земље друге бризине, извозиле своју робу и услуге – а заузврат би елите у земљама Западног Балкана, које то прихватају, имале неограничене могућности владања.

ГЕОПОЛИТИКА ПРОЈЕКТА ЗАПАДНИ БАЛКАН

Геополитички карактер пројекта Западни Балкан проистиче из самог геополитичког карактера Европске уније и наступа Брисела у процесу учлањивања Србије у ЕУ. То се добро уочава на примеру одвајања Црне Горе, на случају Космета и блокирања Јужног тока.

Прво, Брисел је био на страни Ђукановићеве сецесије иако до 2005. сецесионистичка политика није имала потпуну подршку у Црној Гори. Брисел је признавао међународноправни субјективитет СРЈ, али је у стварности практично подржавао политику Мила Ђукановића у стварању лабаве заједнице са Србијом, и каснијег одвајања Црне Горе. То је почело тако да су Србија и Црна Гора имале различите, одвојене колосеке процеса придруживања иако су биле у државној заједници. Брисел је невиђеним притисцима чак мењао Уставну повељу државне заједнице и тиме директно утицао на јачање Ђукановићевих сепаратиста.

Друго, случај Космета био је сличан питању Кипра. Међутим, ЕУ је радила све супротно од Кипра. Цео случај око Космета, све до проглашења независности у фебруару 2008, као и после, везиван је за приступање Европској унији. Прво кроз потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, а касније, од 2012. до данас, кроз тзв. Бриселске споразуме. Дакле, Брисел се политички ангажовао да оно што ратом 1999. године није завршио оствари мирним путем у процесу приступања Србије у ЕУ. Практично, на делу је одређење политике које је дао Фуко: „политика је наставак рата другим средствима“. Дакле, политика као стални тихи рат, што је потпуно у складу са геополитичком парадигмом посматрања односа у Европи и уопште односа према непријатељу – у овом случају Србији.

Царинска унија Западног Балкана афирмише Косово као државу чланицу. У прилог томе је и најава изградње аутопута Ниш-Приштина. Тај аутопут је један од предуслова за функционисање царинске уније и представља додатан вид јачања великоалбанске политике. Наиме, царинска унија са транспортним рутама, као што је аутопут Ниш-Приштина, и даље ка Тирани, доприноси економској и политичкој хомогенизацији Албанаца на Балкану и ствара услове за даљу експанзију политике Тиране у региону. У ту сврху је и основан Фонд за Западни Балкан у којем учествује Косово као независна држава, што доприноси учвршћивању међународног положаја Приштине.

САНИТАРНИ ПОЈАС

Иначе, Народна скупштина Србије је, на предлог Владе Србије, у новембру 2016. године усвојила Закон о потврђивању споразума којим се оснива Фонд за западни Балкан, чији је циљ јачање веза и подстицање европских интеграција Албаније, БиХ, Црне Горе, Косова, Македоније и Србије, а седиште Фонда је у Тирани. Споразум није у складу са Уставом Србије. Србија је принуђена од стране Брисела да потпише овај споразум, иако је он супротан статусној неутралности Косова и резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Наиме, јасно је да такве споразуме треба да потписује Савет безбедности УН и Унмик, а не Хашим Тачи.

Зашто се процес придруживања Србије ЕУ користи да се изведе геополитичко преобликовање српског етничког простора и саме државе Србије? Одговор је јасан. Србија и српски етнички простор су део „санитарног појаса“, који се у западној, атлантистичкој геополитици формулише после Првог светског рата, а поново оживљава после слома Совјетског Савеза под термином Нова Европа. Тај географски појас од Балтика до Јадранског и Егејског мора, према западној геополитици, јесте простор у коме Русија не сме да се испољава политички, економски или безедносно.

Трећи пример деловања Европске уније са позиција атлантизма је блокирање гасовода Јужни ток 2014. године. Брисел и Вашингтон су заједнички радили на заустављању енергетског повезивања Русије и балканских земаља. Балкан, као једини део Европе који је енергетски запостављен и нема изграђену гасоводну мрежу, није се могао одупрети заједничком геополитичком пројекту ЕУ и САД у онемогућавању изградње Јужног тока.

Царинска унија Западног Балкана је пројекат атлантистичке структуре у Европској унији, и самог НАТО, да створи геостратешки пандан руском концепту Б4 (Савез војно неутралних држава на Балкану). Стварањем трговинских и царинских зона, наслоњених на Брисел, Европска унија и НАТО желе да осујете војно-безбедносно и економско повезивање балканских држава и њихово економско ослањање на Русију.

ХЕЛЛБРОЦ И СРБИЈА

У том правцу текао је огроман притисак да се Србија ангажује у Заједничкој безбедносној и одбрамбеној политици Европске уније. Наиме, 2003. године, а посебно Лисабонским уговором 2009. у одређеној мери је дефинисана безбедносна и одбрамбена политика ЕУ. Наравно, носилац безбедности и одбране ЕУ и даље остаје НАТО. Но, Европска стратегија безбедности под називом Безбедна Европа у бољем свету из 2003. године покушава да формулише свој безбедносни идентитет под окриљем НАТО. Лисабонским уговором 2009. створене су могућности „трајне структурне сарадње“ (енг. Перманент Струцтуред Цооператион), чиме се стварају услови да једна група држава изван ЕУ донесе одлуку у области одбране заједно са ЕУ, и то у оквиру концепта борбених група ЕУ.

Тренутно у ЕУ постоји 17 борбених група. Наиме, борбена група ЕУ је војна јединица јачине 1500 војника, величине неколико батаљона. Намењене су извођењу борбених операција у удаљеним подручјима кризних држава, које покреће Брисел. Србија је у септембру 2017. постала чланица једне борбене групе, тзв. ХЕЛБРОЦ, коју чине Грчка, Бугарска, Румунија, Кипар и Украјина. Постоји и идеја да земље Западног Балкана буду организоване у заједничкој борбеној групи. Те иницијативе су долазиле и од стране неких невладиних организација из Београда, које се залажу за чланство Србије у НАТО.

У сваком случају, искорак Србије ка учлањењу у борбену групу ХЕЛБРОЦ поставља питање да ли је Србија и даље војно неутрална, поготово ако се има у виду да Брисел упућује борбене групе према својим плановима. Шта ако се ХЕЛБРОЦ ангажује на граници са Русијом под изговором заштите, рецимо, балтичких земаља? Вероватно се ближи и час формирања борбене групе од стране земаља Западног Балкана. Дакле, циљ је онемогућити војну неутралност Србије, спречити даље повезивање одбрамбених капацитета Србије и Русије.

Пројекат Западни Балкан преко царинске уније је и посредан начин елиминације значаја и утицаја Републике Српске. Царинска унија ће се појављивати као целина, а њена чланица је Босна и Херцеговина као држава и ту нема места за Републику Српску. Процењујемо да би то био ефикасан начин да се развласти Република Српска, а фаворизује Босна и Херцеговина, односно Сарајево.

Дакле, да ли срљамо у вештачке уније, дириговане западном геополитиком што већег удаљавања Балкана од Русије? За то време ни Народна Скупштина, ни грађани Србије немају могућност да се упознају са садржином поменутог пројекта. Уместо да коначно кренемо у обнову српске државности на Балкану, и уз подршку Русије отпочнемо процес српског повезивања, ми се и даље налазимо на погрешном путу евроатлантских интеграција или атлантистичких стратегија увлачења Србије у погубне пројекте какав је пројекат Западни Балкан. Србији је потребно институционално, економско и политичко повезивање са српским народом у Црној Гори, у Босни и Херцеговини – уз политичку, економску и војну помоћ Русије. Евроатлантске интеграције и њихови пројекти су пут ка нестанку српског националног и политичког ентитета на Балкану.

УПУТНИЦЕ:

[1] Siniša Ljepojević, “Pogled iz Londona: Balkanska carinska unija i priključenija”, Nedjeljno, 28.mart 2017. http://nedjeljno.com/balkanska-carinska-unija-i-prikljucenija/, 20/07/2017.

Др Срђан Перишић је професор међународних односа на Универзитету у Источном Сарајеву, саветник српског члана Председништва БиХ за политичка питања и аутор књиге ,,Нова геополитика Русије“. Ексклузивно за Нови Стандард.