Прочитај ми чланакДанас се обележава 100 година од стварања прве државе Јужних Словена – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Регионални медији преносе изјаве историчара, а пишу и томе колико се на уједињење Јужних Словена различито гледа.
Хрватски историчар, аналитичар и доцент на Универзитету Сјевер Жељко Крушељ објаснио је да је стварање Краљевине СХС био један јако компликован процес који је био условљен низом политичких разлога, оркужењем, ситуацијом у којој су се налазиле јужнословенске земље.
“Занимљиво, у целој тој причи је често и у супротности с некаквим уверењем које постоји у хрватској јавности јер су неке ствари последњих деценија због промењених околности и крвавог распада југословенске државе или занемариване или су тумачене на један начин који историјски ипак није одржив. Југословенска држава је настала због сплета историјских околности. Први светски рат довео је до распада неколико царстава, између осталог и Хабсбуршке монархије, односно Аустроугарске у завршној њеној фази. Без тога би било немогуће да се била шта догоди. Тај драматични распад Аустроугарске је био повод, основа и идеална прилика да се реализује идеја о заједништву југословенских народа”, навео је он за “Вечерњи”.
Како је додао, југословенска идеја је зачета негде средином 19. века.
“Већ крајем 19. века је пуно тога речено и написано, пуно тога се појавило на политичкој сцени и интересантно је да је у средишту те југословенске идеје била Хрватска. Зато што је положај Хрватске у Аустроугарској био такац да су се тражила решења како изаћи из тога и како добити свој суверенитет”, навео је он.
На питање који су конкретно били мотиви Хрвата да постану део краљевине, Крушељ каже да су Хрвати рачунали на то да ако се идеја реализује, Хрватска ће бити у средишту тога, да ће она бити та око које се окупљају југословенске земље.
“Србија је била против југословенске идеје јако дуго, јако дуго је сматрала да је то подвала за великохрватску идеју. Радило се само о томе да се тражио неки оквир како би Хрвати могли да се успротиве Мађарима”, навео је он.
Престолонаследник Александар Карађорђевић је 1. децембра 1918. у кући Крсмановића на Теразијама у Београду прокламовао Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.
Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца претходили су закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба из покрајина Аустроугарске и одлука скупштина Војводине и Црне Горе о уједињењу са Србијом.
Народна скупштина Срба, Хрвата, Буњеваца, Словака, Русина и осталих народа из Баната, Бачке и Барање донела је 25. новембра 1918. Одлуку о присаједињењу Војводине Краљевини Србији.
Велика Народна скупштина српског народа у Црној Гори одлучила је 26. новембра 1918. у Подгорици да се „Црна Гора с братском Србијом уједини у једну државу“.
Жељко Крушељ
Како пише “Слободна Далмација”, данас је идеја о заједништву оспорава највише у Хрватској, али многи историчари у Хрватској сагласни да је то у том трентуку била најбоља опција за Хрвате.
Сматрају како би, да није дошло до уједињења са Србијом, велике силе Антанте – Велика Британија, Француска и Русија управо хрватским територијама “исплатиле” Италију и Србију као земље победнице Првог светског рата.
Од самог почетка, како се наводи, постојали су проблем. Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке буне, тежио је да нова држава има федерално републиканско, док је српска власт захтевала унитарно монархистичко уређење.
“Слободна далмација” пише да је Хрватска уједињењем изгубила вишевековне институције на којима је темељила своју државност, попут Сабора, жупанија и властите одбране, што је 1921. године потврђено Видовданским уставом.
„Догодило се да најјача страна унутар новоосноване државе, а то је Србија, покушава одредити прилике према властитом нахођењу, што се огледа у негирању народности учесника стварања те државе. Слом идеје о југословенству био је јасан након убиства Стјепана Радића чиме су потврђене његове речи о ‘срљању попут гусака у магли’ у новонасталу државу“, рекао је Давор Маријан из Хрватског института за историју.
Историчар Марио Јареб каже да је “хрватски народ након уласка у заједничку државу био неравноправан, те да је морао да се бори за свој голи опстанак и очување идентитета”.
Историчарка Сенија Милишић навела је за Клиx.ба каже да су различита виђења о Југославији плод дешавања у том период.
“На пример, светли примери из наше прошлости као што су резолуције бошњачког грађанства којима су се дистанцирали од политике прогона и истребљења српског и јеврејског становништва ка ои елаборате о домаћим Ромима, нису нашли своје место у уџбеницима и историјским читанкама. Непромишљено додворавање међународном фактору, олако и нестручно преузимање обавеза када је у питању образовање младих људи, аутори површног знања са још површнијим рецензентима омогућили су настанак пробране прошлости – пробире ко шта жели и шта му у датом тренутку одговара”, рекла је она.
„Кренимо редом. Улазак српске војске у Босну и Херцеговину 1918. године у историјској литератури југославенског периода прво је приказиван као ослобођење, па уједињење, и на крају као окупација(…). Према Милораду Екмечићу подручје Босне и Херцеговине је прво улазило у ратне циљеве Србије 1914. године. Стеван Мољевић пак тврди да је ‘Србија ушла у рат са Аустроугарском да реши српско питање’. Оно је убрзо и уследило у форми политичког насиља према Бошњацима које је било интензивно у прве три године по уједињењу, а није престајало у читавом међуратном периоду. Од 1923. до 1925. године разни агенти Пашићевих радикала су подстицали у Босни и Херцеговини народ на побуну, демонстрације и харангу против Муслимана и Хрвата, под паролом да је српство у опасности. Словенци, Хрвати и Муслимани су оптуживани да изазивају кризу државе и да траже ревизију устава. Распаљивање националистичких страсти, националистички испади и обрачуни, неријетко су трагично завршавани. Све је попримило вид непомирљиве међусобне борбе(…). Југославија је била велика идеја малих људи, наиме она је почела као великосрпска идеја, али је у темељу имала конструкцијску грешку. Због тога ће Теофил Панчић рећи да је Босна морално губилиште целог једног значајног слоја српске интелигенције“, сматра Милишић.
Милишић сматра да се стварањем и трајањем Краљевине СХС, тј. Краљевине Југославије у времену од 1918. до 1941. године у БиХ одвијају неповољни политички процеси, да долази до разбијања њене територијалне цјелине, до економске кризе и као таква је дочекала почетак Другог свјетског рата.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
