ДА ЛИ ЋЕ СРБИЈУ РУСКО ОРУЖЈЕ коштати америчких санкција?

Vuk Jeremić

14:39 18.11.2018.

Није једноставно исцртати контуре спољне политике Србије.

То је политика која номинално трага за решењем питања Косова, док истовремено слави свако повлачење признања његове независности. То је политика која се гнуша и саме помисли на чланство у НАТО, али и хвали одличним односима које гаји са Северноатлантским партнерима. То је пут ка чланству у Европској унији и неговање братских односа са Русијом. Неки би овакву политику назвали промишљеном. Неки други шизофреном. У сваком случају, морала би да буде опрезна, пошто се односи између кључних светских играча погоршавају из дана у дан. За сада, утисак је да Србија успева да балансира на све тањој линији између сукобљених блокова. Међутим, то би ускоро могло да се промени.

Foto: EPA/ SERGEI ILNITSKY

Оружје руске производње, осим неспорног квалитета (ако за нешто што убија може да се каже да је квалитетно) и ниже цене, у локалном контексту поседује и значајну симболичку тежину. Почев од калашњикова па навише, руско оружје је у овим крајевима одувек било на цени па и деведесетих, када се Србија нашла насупрот скоро целокупног Западног света. Ова опчињеност руским наоружањем је накратко замрла почетком двехиљадитих, да би своју ренесансу доживела последњих година. Набавка руског оружја је, уз неуморне напоре страних фактора и домаћих плаћеника да смене актуелну власт, лајтмотив домаћих провладиних медија. Ипак, када се погледа иза таблоидног шаренила, лако се уочава да Србија у предвидивој будућности има озбиљну намеру да купи од Русије јуришне хеликоптере Ми-35 и ракетни систем Панцир С1.

Ми-35, колоквијално „летећи тенк“, заправо је извозна варијанта најраспрострањенијег јуришно-десантног хеликоптера на свету Ми-24. Тренутно овај се хеликоптер, с разлогом користи у 58 земаља света. У складу са жаргонским називом, труп и кабина Ми-35 су одлично оклопљени и готово отпорни на муницију калибра 12.7 милиметара. Да не буде забуне, ради се о борбеном хеликоптеру. Испод кабине има митраљез јачине 12.7 мм или фиксирани двоцевни аутоматски топ калибра 30 мм.

На крилима такође могу да се монтирају аутоматски топови, бомбе, вођене ракете… Карактеристике овог хеликоптера, тврде упућени, идеални су за сукобе ниског интензитета, борбе против терориста, герилаца и других побуњеника. Информер се потрудио да својим читаоцима дочара хипотетички сценарио употребе ових хеликоптера текстом са насловом „Шиптари у паници! Војска Србије са Ми-35 на Косову за 45 минута“. Иначе, исти текст може да се пронађе и на интернет страници вулин.рс, незваничној презентацији која „објективно и фактографски прати све државничке и политичке активности Александра Вулина“.

Узгред, баш уочи Вулинове посете Минску и Москву у марту ове године почело је пласирањем, најпре спекулација, а потом и конкретнијих информација о набавци хеликоптера Ми-35. Прво се причало о шест, које ћемо купити од Белорусије, али се већ месец дана касније искристалисало да се ради о четири хеликоптера Ми-35, плус још четири транспортна Ми-17. У априлу је министар Вулин преко Тањуга из Москве поручио да хеликоптери стижу крајем ове, почетком наредне године. Када стигну, Ми-35 биће трећа врста хеликоптера која у нашој војсци има „способност ватреног деловања“, после времешних „Газела“ и најновијих Ербасових Х-145М који почетком године стижу из Немачке.

Паралелно са набавком борбених хеликоптера, Србија је радила и на куповини ракетног система Панцир С1. Снажан ПВО систем, из разлога који су очигледни, већ дуже време је жеља државног руководства. Импресивни С-300, систем земља-ваздух дугог домета, био је ван домета нашег консолидованог буџета. Једино што смо добили је макета овог оружја, који је Дмитриј Рогозин, заменик премијера Русије поклонио Александру Вучићу.

Након тога, почело се спекулисати о набавци ПВО система средњег домета „бук“ и „тор“. Међутим, и ти разговори су пропали, под претпоставком да их је било. Ипак, у мају ове године долази до преокрета. Наводно, ПВО систем Панцир С1 је током војне параде у Москви, Александру Вучићу лично препоручио председник Русије Владимир Путин. Готово истовремено Мирослав Лазански, војни аналитичар и посланик на листи Српске напредне странке, гостујући на РТС-у изјављује да смо одлучили да купимо систем Панцир и да су за то већ обезбеђене паре.

Сам председник је био резервисанији када је изјавио да нам Москва даје војну опрему „по повољним условима“ и притом најавио да ће до краја ове године јавности бити представљено шта је све у области набавке војне технике урађено у последњих неколико година. Панцир С1 је у употреби у још од деведесетих. Ради се о ПВО систему малог домета који Руси углавном користе како би пружили заштиту системима С-300 и С-400. Годинама у сенци, Панцир је светску славу стекао сасвим недавно када је у Сирији коришћен, и наводно био веома успешан, у заштитити руских војних база.

Дакле, шта у набавци руског оружја може да буде спорно? Оружје је роба, и стога, Србија, као суверена земља, има право да га купује по тржишним ценама од кога год то жели. Проблем је у томе што ни трговина много бенигнијом робом није изузета од политичког утицаја, а камоли купопродаја оружја. Последично, набавка борбених хеликоптера и ракетног система од Русије могло би Србију да кошта санкција од Сједињених Америчких Држава. Конкретно, потенцијални проблем Србије садржан је у Закону о супротстављању америчким противницима кроз санкције (ЦААТСА).

Средином јуна прошле године изгласао га је Конгрес са већином која је веома неуобичајена за америчке прилике (у Сенату је било 98 гласова за и 2 против). Закон је 2. августа 2017. године невољно потписао Доналд Трамп, јавно протестујући да је закон „озбиљно мањкав“. Суштински, идеја закона је да се окамени конфликтни однос са земљама које америчка администрација види као супарничке и да се, истовремено, вежу руке непредвидивом председнику.

Закон уводи (заправо само потврђује постојеће) санкције Русији, Ирану и Северној Кореји, и предвиђа, између осталог, санкције за свакога ко са овим земљама оствари „значајну трансакцију“ у војном или обавештајном сектору. За нашу причу најзначајнији је члан 231 (д) у којем је побројано 36 најзначајнијих руских војних ентитета (готово целокупна руска војна индустрија), као и 96 олигарха са којима је сарадња забрањена. Наравно, на овој „црној листи“ су и они који треба да Србији изруче оружје. Санкције које закон предвиђа су разнолике и грубо се могу поделити на четири врсте. Могу да „заледе“ имовину појединаца, правних лица, као и држава у САД. Поред тога, појединци за које се испостави да су прекршили одредбе закона могу добити забрану уласка у САД.

Још једна санкција предвиђа блокаду извоза у САД. Најзад, можда и најоштрија казна за велике државе је забрана трансакција у оквиру финансијског система САД. Међутим, да ли ће, у којој мери и према коме да буду примењене ове санкције у значајној мери зависи од одлуке политичара. „Забрана значајних трансакција“ са ентитетима на „црној листи“ је једна широка, флексибилна дефиниција, отворена за различита тумачења. Па је тако, примера ради, кинеско Одељење за развој опреме кинеске војске и њен директор Ли Шангфу, су се средином септембра нашли са погрешне стране Закона о супротстављању америчким противницима кроз санкције због куповине оружја (није прецизирано ког) од Русије.

Истовремено, Индија је била у завршним фазама преговора око набавке пет батаљона ракетног система С-400 Тријумф. За сада, Индији нису наметнуте никакве санкције, а чак је и амерички Секретар одбране Џејмс Матис, тражио да се закон не примењује. То би, упозоравао је Матис, само гурнуло Индију у још чвршћи савез са Русијом.

Имајући у виду овај волунтаризам који прати примену Закона о супротстављању америчким противницима да ли Србија треба да страхује да ће њене намере да купи хеликоптере Ми-35 и Панцир ракетни систем да је сврстају у табор америчких противника, уз све санкције које то вуче са собом? Ставови стручњака са којима смо разговарали су подељени.

Према мишљењу Николе Лунића, капетана бојног брода у пензији и члана Главног одбора Демократске странке, Србија набавком четири хеликоптера Ми-35 и два дивизиона ПВО система Панцир дефинитивно крши одредбе које предвиђа амерички закон.

„Питање које нам се намеће као друштву је да ли смо тиме стратегијски унапредили оперативне способности система одбране или је државни врх доведен у заблуду због интереса појединаца. У овом тренутку Србија нема потенцијала за било какву врсту конфронтације са светским силама, нити да друштво подноси терет санкција због финансијских или политичких профитера“, наводи Лунић.

С друге стране, војни аналитичар Владо Радуловић, сматра да, иако набавка руског оружја неће проћи неопажено, истовремено неће никога у Америци претерано узбудити.

„Званични став Србије је, и томе се не може приговорити, да смо ми неутрална земље и да као такви можемо да сарађујемо са ким год желимо. Наравно куповина оружја неће проћи неопажено, међутим ради се о свега неколико хеликоптера и два батаљона ПВО система. Та набавка ће вероватно бити предмет будућих разговора између званичника две земље, али стварно не очекујем да због овога сносимо санкције које предвиђа амерички закон“, наводи Радуловић.

О томе да ли ће Србија бити подвргнути санкцијама, у којој мери и ко ће њима бити погођен показаће време. Последњих година, америчка спољна политика подједнако је непредвидива као и наша.