Прочитај ми чланак

ПРАВА ИСТИНА О НАЈВЕЋОЈ ПОБЕДИ СРПСКЕ ВОЈСКЕ: Ко је кога заиста напао на Колубари

0

На данашњи дан 1914. године почела је Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату

На данашњи дан пре 104 године, српска војка у Првом светском рату била је на корак од краха. После вишемесечних тешких напада далеко јачих Аустроугара, српски војници нису имали храну, обућу ни одећу, а и муниције им је нестајало. Готово сви светски медији увелико су јављали о потпуној пропасти Србије, а непријатељи ликовали како је Велики рат већ добијен. И баш у тренутку када више НИКО није веровао да Срби могу било шта да промене. Тада је је на чело Прве армије краљевина Србије дошао генерал Живојин Мишић и повео своју храбру, срчану чету у најславнију битку у сроској историји – Колубарску.

Беч је желео да „гура“ Хрвате, Словенце и Личане против Србије. Водили су се тиме: ако наши пукови победе, немамо због чега да бринемо, а ако српски пукови потуку наше, код словенског живља Монархије остаће страшна мржња према Србији. И данас, 104 године касније, можемо да закључимо да су, нажалост били у праву.

Те 1914. године Хрвати, муслимани и Словенци ратовали су на страни Аустроугарске.

У саставу ове аустроугарске дивизије, јуришао је на српске положаје и Јосип Броз, касније назван Тито, у то време припадник 10. чете 25. пуковније. Шта је тада све доживео и преживео, он о томе није никад хтео да говори, ништа није казао чак ни свом биографу Владимиру Дедијеру.

Према неким историјским записима, злочини над цивилним становништвом: Борбе у Мачви и на Колубари биле су, заправо, рат Срба и Хрвата, а најмасовније злочине чиниле су трупе Тринаестог загребачког корпуса. Јединице овог корпуса (36. и 42. пешадијска дивизија) нарочито су се истакле борбама против Моравске дивизије И позива, на десној обали Љига, у периоду од 18. до 25. новембра 1914. године. Рачуна се да је од куршума и бајонета припадника Загребачког корпуса убијено 4.200 бораца Моравске дивизије… Међу погинулима налазио се и вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић који је, како се види из његовог дневника, наслућивао да ће пасти „од руке брата с друге стране“.

Кад је српска војска, 3. децембра 1914, започела противофанзиву (Прва армија под командом Живојина Мишића потоњег војводе) и већ у првом налету разбила 16. аустроугарски корпус претежно састављен од Херцеговаца и Далматинаца, Загребачки 13. корпус је опет био онај који се српској војсци и најжешће и најуспешније супротставио, нарочито 42. пешадијска дивизија. Тек кад је Моравској дивизији пошло за руком, после многих јуриша на бајонет, да сломи отпор 36. пешадијске дивизије, почела је 42. дивизија, немајући другог излаза, да се повлачи са мостобрана Чавка-Вражје брдо.

Колико год су наши војници били измучени и болесни, али и без муниције, ни код Аустроугара (а самим тим и Хрвата у њиховим редовима), нису цветале руже. Блатњави путеви западне Србије нису били ништа ново за српске војнике, а ни за Мишића који је рођен на Сувобору. Непријатељска опрема, хаубице и санитети стално су се заглављивали што је значајно успорило њихово напредовање.

Живојин Мишић је тада дошао на идеју која је у том тренутку сматрана потезом очајника – повукао је војску са Колубаре и омогућио јој да се одмори и прегрупише.

Бројно стање је попуњено последњим што је Србија имала: ђацима, студентима из Београда и универзитета широм Европе који су се вратили како би помогли домовини.

И у тренутку када су европске телеграфске агенције већ јављале о слому српске војске, а аустроугарска армија приређивала свечану параду у освојеном Београду план Живојина Мишића почео је да се одвија – кренула је велика противофанзива целокупне српске војске.

Тако је он повукао топове на брда, сачекао да се непријатељу заледе топови по блату доле у равници, и почео да напада. Непријатељска војска није знала шта се дешава нити шта их је снашло, и то је био почетак феноменалне победе, највеће и најсјајније у српској историји.

Удар је био незаустављив! Изненађеног непријатеља српска војска је гонила на све стране. Оскар Поћорек, главнокомандујући генерал Аустроугарске армије након почетног шока, није имао другог решења него да нареди повлачење војске из Србије. Тог 15. децембра српска војска ослободила је Београд, из кога је, забележено је, непријатељ побегао користећи окриље ноћи.

Губици су били велики, али таква је била је победа. Укупно је избачено из строја 266.212 војника, подофицира и 7.592 официра. Генерал Живојин Мишић је унапређен у чин војводе, док је његов супарник – Оскар Поћорек, смењен са места главнокомандујућег Балканске војске.

Колубарска битка ушла је у историју ратовања. Никада пре тога није се догодило да се војска којој је предвиђан потпуни слом тако брзо опорави, пређе у контраофанзиву и на крају победи.

Мишићева тактика повлачења, прегруписавања И армије и концентрисаног удара на ВИ армију која је била развучена на широком фронту и данас се изучава на војним школама широм света.

                     ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!