БРУКА ЗА СРБИЈУ Рајачке пимнице годинама се урушавају се пред очима државе…

23:45 15.11.2018.

Уместо српске државе, Рајачке и Рогљевачке пимнице, споменике културе који су и на прелиминарној листи Унеска, од пропадања штити једна албанска невладина организација која финансира реконструкцију, сазнаје "Блиц".

Организација „Културно наслеђе без граница“ (ЦХwБ), са седиштем у Тирани је за разлику од надлежних из Министарству културе, препознала значај тог култуирног наслеђа. Тако се показало да ова два јединствена града вина у неготинској регији, због чега су од 2010. године кандидати за листу Унеска, само су на папиру споменици културе под заштитом државе.

Велики комплекси винских подрума настали у 19. веку, у пракси пропадају под ударом времена и немогућношћу њихових власника да због компликованих и скупих процедура, их сами очувају. Другим речима, држава је стављањем ових објеката у статус споменика културе од изузетног значаја, дефинисала и посебне стандарде за реконструкцију, који морају да буду одобрени од Републичког завода за заштиту споменика.

Пошто је то дуг и скуп пут, власници ових објеката нису у могућности да га пређу, па овај специфичан град вина почиње да се урушава и то пред очима државе. Њени представници то знају јер у изборним кампањама готово да нема политичара који није више пута посетио ове објекте и обећао и новац и заштиту, али и путеве, који у овом делу Србије би због периода када су изграђени, могли да се сврстају у историјске споменике. Али, када избори прођу, све се заборави па и финансијска помоћ.

За разлику од њих, представници албанске невладине организација ЦХwБ су само једном обишли Рајачке и Рогљевачке пимнице, што им је било довољно да препознају њихов значај. То мештани ова два села знају да цене и зато их сматрају спаситељима.

– Наши пријатељи из Албаније нам помажу да се очувају ови јединствени објекти. Захваљујући њима обновљено је доста пимница које је држава заборавила. С њима је и Босиљка Томашевић, стручњак која је пре много година препознала значај ових објеката. Моја пимница је стара више од 150 година и увелико прокишњава, али немам пара да је обновим. Потребно је бар 3.000 евра јер поред пројекта који треба да платим закон налаже да ставим ћерамиду, која је три пута скупља од црепа. Држава ни прстом не мрда да се то поправи па већина пимница пропада, а нема политичара који није био овде и обећавао куле и градове. Када дођу на функцију и када им се неко обрати за помоћ, онда кажу да је то приватно власништво и да не може да се финансира из буџета. Бојим се да за пар година ће пимнице нестати са мапе културних споменика и Србије и Унеска. Изгледа да се то чека, па да држава има бригу мање – каже Жарко Цветковић из Рајца.

С њим се слажу и стручњаци.

– Однос Републике Србије, односно Министарства културе према овом нашем националном благу, види се кроз финансирање досадашњих радова Републичког завода за заштиту споменика културе на овим заштићеним комплексима винских подрума, који нису велики. Досадашњи финансијски проблеми на њиховој заштити показали су да је у неповољним условима конзерваторска струка немоћна да се избори за квалитетно очување народног градитељства у руралном подручју, што може да доведе до потпуног нестанка тог дела националног блага и идентитета на нашем простору – каже Босиљка Томашевић, саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе.

Она додаје да заштићени комплекси винских подрума немају перспективу.

– Сем уколико се не донесе и примењује државна стратегија и подршка у циљу интегралног очувања и ревитализације подручје неготинског виногорја – каже Босиљка Томашевић.

Ова жена, која је и заслужна што су Рајачке и Рогљевачке пимнице препознате као јединствен споменик културе, додаје да држави не може бити алиби да не може да финансира њихову реконструкцију јер су у приватној својини.

– Закон о културним добрима не прави разлику између заштићених објеката према власништву, већ према категорији, а пимнице су категорисане још од 1983. године највишим степеном – од изузетног значаја. Ко и зашто онемогућава заштиту руралног архитектонског наслеђа, остаје нејасно – наводи Томашевићева.

Немушто правдање министарства

У Министарству културе објашњавају да су упознати са проблемима око пропадања пимница, али да нису у могућности да финансијски помогну.

– Обавештени смо да НВО ЦХwБ учествује у пројекту обнављања кровова у сарадњи са Републичким заводом за заштиту споменика културе. У случај пимница посебну сметњу за улагање буџетских средстава представља чињеница да су оне у приватној својини, а улагања буџетских средстава у непокретности које су приватној својину нису у складу са Законом о буџетском систему. Из тих разлога генерално у Србији имамо застој са улагањима највише у споменика културе који су представници народног градитељства или приватне куће у градским чаршијама. Што се тиче процедура око извођења радова на културним добрима, оне су дефинисане Законом о културним добрима. Он је на снази од 1994. и не можемо да прихватимо оцену да су процедуре „компликоване и скупе“ – кажу у Министарству културе.

Министарство: Два закона у колизији

На ове наводе реаговало је Министарство културе. У Министарству тврде да је текст писан уз “грубо извртање и игнорисање података”, а као доказ за то наводе да није тачно да Албанци финансирају пројекте обнављана Рајачких и Рогљевачких пимница.

“То ради шведска организација „Културно наслеђе без граница“ (ЦХwБ), која има своје представништво и у Тирани, али и у Приштини и Сарајеву, и то у сарадњи са Републичким заводом за заштиту споменика културе. Зато у овом пројекту нема никаквих спорних „Албанаца“, нити су надлежне установе државе Србије искључене из тога посла. И цитирана Босиљка Томашевић, ради као стручњак Републичког завода, а не као приватни ентузијаста, што се из чланка може помислити. Српско законодавство у области заштите културног наслеђа не прави разлику између споменика у јавном или приватном власништву. Међутим, извесне тешкоће прави важећи Закон о буџетском систему, јер су чланом 27. овог закона дефинисане врсте јавних расхода и издатака међу којима се не предвиђају улагања у непокретности које су у приватној својини”, наводе из Министарства културе, сектора за културно наслеђе.

Они додају да је друго питање што су потребе заштите нашег културног наслеђа огромне, а буџетска издвајања ограничена и недовољна.

“Зато и сарађујемо са организацијама као што је „Културно наслеђе без граница“ и ту није ништа спорно. И медијска брига за наше наслеђе није спорна, али ваља подсетити да је главна снага медија у веродостојно и свеобухватно предоченим чињеницама, а не у пренапрегнутим конструкцијама које по свему личе на политичку анти-кампању”. закључују у Министартву културе.