Прочитај ми чланак
Не могу се сетит’ лета
(Староградска романса и песма; пева: Звонко Богдан)
Не могу се тачно сетит’ лета
ал’ је просла двадесет и пета
у Сомбору беху други дани
волео се живот у кафани,
волеле се свадбе и играчи
добри коњи и добри свирачи
Ал’ беше онда време сасвим друго
у кафани седело се дуго,
седело се све до зоре ране
а свирала банда одабрана,
Сањику су звали гребенара
и чувеног Гезу бегесшара,
и мој бабо ј’ волео кафану
добро вино, пиће и другаре
кад га тако зграби зора бела
знао ј’ доћи кући без ципела
Беху неке красне ноћи луде
под прозором тамбуре те буде
Крај Дунава сва су села мала
Сокица се Буњевцу допала,
биће вина, сатри и двопрега
а свираче Мика из Дерега,
Мика свира, све се заборави
не знаш да л’ је
у сну ил’ на јави
Играло се све до зоре ране
Бачко коло оно на две стране,
Јоза Петреш игра од милина
а на глави боца пуна вина,
коло игра, свако му се диви,
нек се знаде да Буњевац живи
У Паланци на Дунаву чарда
свирала је исто добра банда,
тог примаша сада нема више
оста само име чика Мише,
тог примаша сада нема више
оста само име чика Мише.
Фијакером тад смо путовали
и уз пут смо коње одмарали,
ухвати нас ноћ у Србобрану
а Јовица свира у „Балкану“,
надалеко не беше примаша
што весели Лоле Сентомаша
Суботице на северу Бачке
ти си срце песме Буњевачке,
многе твоје зоре беху плаве
слушајући тамбураше праве,
многе твоје зоре беху плаве
слушајуће тамбураше праве
За кафану Спартак сви су знали
свира Милош велики и мали,
надалеко не беше им пара,
спомињу се као песма стара,
заувек су цагери застали
беше Милош велики и мали.
