ЗОРАН ЧАЛИЈА: Изложба слика која је расплакала Београд

Тања Јованић

22:02 10.11.2018.

Метохија јесте у свим нашим срцима, али да ли би свако од нас био спреман да остане на свом огњишту и да га чува од свих оних који желе да нам га одузму. Постоје и такви људи.

У Метохији живе деца која то управо чине. Да ли знамо о чему размишљају деца која живе у Великој Хочи, Ораховцу, Зочишту и другим местима. Да ли знамо како проводе дан, у каквом окружењу одрастају, које су им жеље, намере? Има ли ведрине у њиховом погледу? Када чујете дечје гласове који долазе из Метохије и који загрљени певају „Гладни смо само неба хлеба небеског, земља нема све што нам треба, сити смо пролазног.“ останете затечени. У том тренутку Ваша једина реакција су сузе. Никако не можете остати равнодушни на те гласиће који Вам кроз стихове преносе тако снажну поруку. На Косову и Метохији не постоји ни једно српско дете које није изгубило неког свог ближњег, али је већина њих сачувала свој дух и душу. Та деца, заједно са својим наставником музичког васпитања Кујунџић Гаврилом, су били специјални гости изложбе слика Зорана Чалије. Они су „Метохијски жубори“, деца из Велике Хоче и Ораховца која су дошла да подрже Чарлија чије су слике инспирисане њиховом Метохијом. Гости изложбе су били и отац и син који једини живе у Зочишту, манастиру који је посвећен Светим Врачима.

У галерији Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) у среду 07. новембра 2018. године отворена је изложба слика Зорана Чалије Чарлија под називом „Цариградским друмом“. Зоран Чалија се представио најновијим сликама које се надовезују на његово претходно стваралаштво „Византија“ и „Служити љубави“ које се такође баве духовним наслеђем, Византијом и нашим коренима. О томе ко је Зоран Чалија и какав је његов допринос савременом српском сликарству и нашем друштву уопште најбоље је описао наш уважени историчар уметности Никола Кусовац. Речи Николе Кусовца Вам преносимо у целости.

„Врло је тежак посао, било би ми много лакше да Вам кажем шта све Зоран Чалија није, него да Вам набројим шта све он јесте и шта је све он радио и шта ради. То је претежак залогај и манућу се, оставићу, нећу ни покушати да Вам га с те стране приближим, али за Чалију треба или прићи њему, треба се одрећи оног Чарли које је од милошти, па из тога излази Чарлијање. Наводно, ми смо се окупили да чарлијамо то значи да чаврљамо о Зорановом послу, а ту ћемо тек наићи на тврдо. О њему се не може чарлијати, нити чаврљати, о њему треба озбиљно говорити, он је један озбиљан уметник. Као што су ове његове слике све у неким измаглицама, немојте случајно да му продате маглу, препознаје и осећа боље него ико други, а пошто је ово време произвођача магле, он је борац против оних који производе магле; а што прави овакво сликарство и што Вас уводи кроз тај магличасти свет… Воли јутарње измаглице, воли да очекује бродове, воли да буде ту да Вас негде уведе мало у тај тајновити простор, да Вас заголица, да се у то упустите колико год да Ви то не бисте желели да учините, а онда, тај његов озбиљни свет, кад се уђе, сачекаће Вас веома тешки проблеми. Сачекаће Вас не само ова љубав према Косову и Метохији, подсетићу Вас на велики подвиг њега и још неких његових другова кад су правили узалуд „Звона Метохије“ звонили, али то нико није чуо. Господа београдска, пуна су им уста Косова и Метохије, а џепови су им увек били празни.

Зоран Чалија Чарли

Рођен у Скопљу 1963 год. Завршио ФЛУ у Београду На одсеку- Сликарство-дипломирао у класи проф.Мирјане Михач 1989 год. Покретач низа хуманитарних акција. Један од оснивача хуманитарне аукције „Звона метохије“. Активно ради и ствара од 1984. године до данас, како у Србији тако и у иностранству.

До Косова и Метохије је мало што год стигло од онога што су Чалија и његови другови покушавали да својим делом прикупе, омогуће да дође до Зочишта, до Велике Хоче, Ораховца и да не набрајам. Негде сам набрајао шта су све Срби изгубили недавно, па сам кренуо од најлепших крајева наших, тамо од Плитвица, јел кад певамо „Липа наша домовина“ то су Вам Плитвице. Ено га, Церовац може сведочити. Па кад погледате Крашићке брегове, па кад погледате на Равне Котаре; све смо то изгубили, па се онда окрените преко немањићког Озрена, па кренете овамо доле до Поповог поља, како год се окренете то су „Велике наше“ и сад полако нам спремају омчу и покушавају то да ураде и са делом Метохије. У праву је Чалија када каже да су ово „Чувари Метохије“, ови овде што су нам певали овако и довели нас до суза. То су ти истински. Сви ми овде можемо да причамо, да глагољамо, али они раде свој посао, они су тамо, они се муче њима није лако, они су окружени злотворима, а злотвори не презају од онога што су иначе чинили и што из дана у дан све чешће чине и на шта атакују. Хоћемо ли ми то допустити питање је само наших слабости а не наше снаге. Наше слабости су очите и њима се бави Чалија.

Ви кад кренете на „Цариградски друм“ знате одакле ћете да кренете, одакле су и наши преци кретали, с краја ове улице, Кнез Михајлове, ту где је Факултет лепих уметности, односно некадашња Академија ликовних уметности, па су наши Татари одавде кретали путем према Цариграду. Требало им је седамнаест станица да замене толико коња да би дојахали до Цариграда. На том путу Чалију је задржало оно што га је морало пре свега задржати. Он спада у категорију брижних Срба. Као што би сваког брижног Србина задржало на Косову и Метохији, тамо где је истински наш дух. Имате овде кроз његове слике, кроз наслове, препознаћете. Имате ту слика на којима се он пита које је то наше опредељење. Шта је то што Србе води према неким духовним вредностима, где је то, шта су то наши преци урадили. Готово из сваке ове његове слике избија једно тако љуто питање на које није лако дати одговора, али ће Вас кроз то што Вам нуди увести да се бар мало забринете. Ако се забринете бићете на путу да будете близу Зорана Чалије и његовихвеликих брига. Хоће ли тим бригама успети било шта да учини можемо бити скептични али се њему морамо захвалити зато што он то чини за разлику од многих који не чине ништа.