Прочитај ми чланак

ПРОФЕСОР СА КЕМБРИЏА О промени стратешких интереса Британије на Балкану

0

Британски историчар Џон Кејгер, професор на Универзитету у Кембриџу

Уједињено Краљевство, као велика сила, није била заинтересовано за Балкан од 1918. до средине двадесетих година 20. века.

То је у више наврата и показано изјавама британског премијера Дејвида Лојда ДЖорџа, који је веровао да Британија нема виталних стратешких интереса на том простору, да је исток Централне Европе извор проблема и да би за Британију било боље да се у то не упушта. Међутим, постојао је део либералног британског јавног мњења који је заговарао национална права новоформираних или прекомпонованих балканских држава као што су „храбра мала Србија“ или „независност Албаније“.

Чак и данас постоји мало британског политичког или стратешког интереса на Балкану, иако би то можда могло донекле да се промени после Брегзита. Британска забринутост због проширења совјетске власти у региону дошла је касније, а посебно после Другог светског рата – каже у разговору за Данас британски историчар ДЖон Кејгер, професор на Универзитету у Кембриџу.

Професор Кејгер недавно је учествовао на међународном скупу „Крај Великог рата на Балкану 1918-1923“, који је организовао Балканолошки институт САНУ, а за наш лист објашњава британски „приступ“ овом делу Европе.

* Приближавамо се крају обележавања стоте годишњице Првог светског рата. Колико се британска историографија бави догађајима на Балкану у том периоду и Солунским фронтом, имајући у виду да се Лондон дуго залагао за опстанак Османског царства?

– За разлику од француске историографије, британска историографија се не бави Балканом, Солунским фронтом или послератним немирима и превирањима у балканском региону на било који суштински начин. Чак и да, као што је оценио Винстон Черчил „Балкан производи више историје него што може да поднесе“, балкански регион остаје недовољно проучен. Подручје на коме је фокусирано интересовање за Балкан јесу узроци избијања Првог светског рата и улога Србије у томе. Ова последња димензија добила је на значају и због књиге Кристофера Кларка под називом „Месечари“ у којој истиче Србију као узрочника рата.

* Да ли, према Вашем мишљењу, постоје научни разлози за ревизију историје Првог светског рата и какве би последице она имала по данашње односе у Европи, укључујући и Балкан?

– Мој колега професор Универзитета у Кембриџу, господин Кристофер Кларк је одличан историчар који је написао многе признате књиге углавном о Пруској. По препоруци британског министра иностраних послова за службе у англонемачким односима, 2015. произведен је у витеза. Крис и ја се мало разликујемо у нашим тумачењима узрока који су довели до Првог светског рата. У својој књизи „Месечари“, која је постала међународни бестселер, поготово у Немачкој, он је за избијање рата више окривио Србију и Француску, посебно Ремона Поенкареа, умањујући кривицу Немачке и Аустроугарске. Архивски доказ који је упућује на већу Поенкареову кривицу, по мом мишљењу, није уверљив. Једна од несрећних последица Крисове књиге, иако му то сигурно није била намера, јесте то што су његов рад инструментализовали неки кругови у Немачкој који желе да је ослободе кривице из прошлости. То би могло да води ка већој афирмацији Немачке у Европи генерално, а на крају и на Балкану.

* Написали сте књигу о Ремону Поенкареу, председнику Француске током Првог светског рата. Колико су на политику тог доба утицале личности које су је водиле и да ли се може рећи да данас више нема политичара таквог значаја, снаге и интегритета?

– На политику у Првом светском рату и мировни споразум снажно су утицале моћне личности. Три најснажније личности на Париској мировној конференцији били су Жорж Клемансо у име Француске, Давид Лојд ДЖорџ испред Британије и Вудро Вилсон у име Сједињених Држава. У задимљеним париским салама успели су исцртају мапу Европе и шире, како би осигурали да њихови државни интереси буду барем толико важни и значајни, колико и интереси држава о чијим су судбинама одлучивали, ако не и више.

* На научном скупу у САНУ говорили сте о Балкану и Централној Европи као узроку послератног ривалитета између Лондона и Париза? Шта су Велики рат и продужетак ратних сукоба на Балкану значили за односе Велике Британије и Француске?

– Француско-британски односи су трпели због разлика у погледу на Балкан. Француска, у жељи да се дипломатски и војно повеже са Југославијом и Румунијом, на пример, учинила је могућност француско-британског савеза још безизгледнијим, јер Британија није желела да буде увучена у потенцијални сукоб на Балкану или на европском континенту. Такође француско-британског ривалства на Балкану било је и због питања стварања нових централних банака. До растућег неслагања између Лондона и Париза током двадесетих година 20. века дошло је због успостављања тих банака и њиховог надзора. Ово је мало истражена област у историографији.

* Стварање Албаније уочи Првог светског рата више је било политички и геостратешки пројекат Италије и Аустроугарске. Какав је однос Велике Британије према албанском питању и да ли је за Лондон прихватљив пројекат велике Албаније?

– Британија је била скептична према независној Албанији и њеном ширењу после Првог светског рата. Кад је на мировној конференцији разговарано о независности Албаније, Лојд ДЖорџ је питао шта ће радити с тим, „осим што се међусобно уништавати“. Мислио је да ће Албанија бити исто што и Шкотска висораван у 15. веку. Британска обавеза према Албанији била је врло ограничена, Британија је била много више заинтересована и забринута због мировног споразума у Западној Европи.

Јалта и Косово

* Прошле године обележено је 180 година дипломатских односа Србије и Велике Британије. Иако су до сада увек биле ратне савезнице, како објашњавате то што је политика Лондона често супротна државним и националним српским интересима – договор на Јалти 1945, данас Косово и Метохија?

– Као што сам рекао, Британија никада није видела Балкан као део својих стратешких интереса. Тамо где су се они приближили, то је било због жеље Британије да контролише источни Медитеран и пут до Индије. Пошто је Србија ретко стајала на путу ових интереса, односи са њом су могли бити срдачни. Свакако током светских ратова најважније ствар била је да су две земље биле савезнице јер су имале сличне стратешке интересе. Британску политику у време мира диктира жеља да не ремети постојећи поредак, уколико би то могло изазвати веће проблеме. Јалта није била само британска одлука, а како се бавити са Косовом – то је компликовано питање у које су укључене и многе друге државе.

Француски ђак

Професор Кејгер је студије историје завршио у Француској, а на Кембриџу предаје на Катедри за политику и међународне студије. Посебно се бави историјом Европе у 19. и 20. веку, као и француском спољном политиком. Једно време био је директор Института за истраживање европских студија и истраживач-сарадник за Факултет уметности и друштвених наука на Универзитету у Салфорду.

Као гост предаје и на француским универзитетима и члан је професорских комисија на Сорбони. Био је и саветник француске владе и парламента у вези са реформом француског високог образовања, а 2013. и експерт за реформу грчког националног универзитетског система.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!