Игуман манастира Јовања Михаило Биковић, рођени брат познатог српског глумца Милоша Биковића, ексклузивно за Russia Beyond говори о томе како је тражио пут према Богу, о Русији и односима са братом.

Седимо у миру и тишини манастира Јовања, огрејало нас је сунце Михољског лета. Отац Михаило је висок, крупан и веома добар човек. А када говоримо о Русији, навиру му сузе на очи. Са добродушним осмехом, који тако подсећа на Милошев, отац Михаило се присећа своје категоричне младости:

„Осамдесетих и деведесетих овде у Југославији владало је једно американофилство међу тинејџерима. И ја сам такав био. Сећам се, када је изашао филм ‘Топган’ ја сам маштао да будем летач авиона на америчком носачу авиона. И неко се шалио са мном, рекао је, не може амерички носач авиона да уђе у Јадранско море! Сећам се да сам због тога био тужан… После 99-те, када је ушао амерички носач авиона у Јадранско море, схватио сам шта сам у ствари прижељкивао!

Моја мајка увек је имала љубав према Русији, без обзира ко је на власти у Русији, а ја сам се њој чак и подсмевао. Говорио сам, шта Руси, погледај какви су им аутомобили, немају никакав дизајн. Погледај америчкe, погледај италијанске, погледај компјутере, све је на дугмиће. Код Руса је све на зупчанике, на сајлу! Ја сам тада био као Индијанци у Америци, које су колонисти варали за стаклене перле, и они су за стаклене перле продавали најдрагоценије што су имали.

Паралелно ишло је моје неко тражење мира, јер моји су живели доста бурно: два пута се разводили, два пута се венчавали, никад нисмо живели у родном граду, стално се сељакали – Немачка, Сарајево – никад родбине није било поред. Били смо окренути сами себи. Све смо дубоко преживљавали, и сваку тугу и сваку радост, и све то је оставило на мени доста трагова. И када смо прешли у Београд, ја сам тражио мир, који нисмо имали код куће. У том тренутку се родио Милош. Он је 16 година млађи од мене. Моји су се опет развели кад је он имао шест месеци.

Ја сам наводно случајно, а сада знам да ништа није случајно у животу, у шопинг-тури у Трсту отишао по граду да разгледам архитектуру, уместо, као обично, да разгледам излоге, јер ја сам био материјалиста. Било је много топло. Стигнем до краја улице, подигнем главу и видим пред собом цркву. Уопште немам појма која је то црква, али моја помисао је била, дај да уђем, у цркви су дебели зидови, да се расхладим.

Ја се попнем на степенице, а на вратима пише ћирилицом. И моје прво изненађење је било откуд руска црква усред Трста? Гледам, пише на српском, још веће изненађење!Ушао сам у цркву, стварно је хладовина. У том тренутку је била служба, немам ја појма која. Стојим и осећам како ми уз хладовину долази нека пријатност и она је све већа и већа, и на крају се претвара у такво стање радости и туге истовремено да сам почео да плачем и да ридам. А три године пре тога умирали су ме неки рођаци и на сахрани нисам ни једну сузу могао да пустим, био сам као камен.

Када сам изашао из цркве, гледам уоколо и све ми лепше изгледа. И кад помислим на људе, сви су ми дражији. И тако сам ја кренуо сваки дан да идем у Саборну цркву у Београду, како хор почне да пева од првог ‘Амен’ до последњог, ја не престајем да ридам. Не знам црквенословенски, не знам тачно шта се пева, али душа је непогрешива. Нашао сам мир, тражећи хладовину.

Пре тога уписао сам се на одсек програмера, хтео сам да живим у Силицијумској долини, да програмирам игрице. Међутим та хладовина ми је окренула живот за 180 степени.

И кад се завршила школа, питају моји, шта ћеш да студираш. Ја кажем, теологију. И тако долазим до оца Тадеја. Отац Тадеј је руски ђак, он је много живео у Миљкову у руском манастиру, који је краљ Александар дао руским монасима који су побегли од револуције. И отац Тадеј је много примио од тог духа, и како су они пријали његовој души, тако је и он пријао нама.

То је тај дух мајчинске љубави која вида све ране и тела и душе и која свакога може да утеши. И кроз њега, а пре тога кроз моју мајку, и кроз наше професоре са факултета који су сви били русофили, препознао сам ту нит, која се протеже кроз људске душе. Русија је оставила на њима печат и кроз њих ја сам заволео Русију и осетио да је тамо неки народ који нас много воли, а нисам имао никаквих аргумената за то у том тренутку.

Многи су ми говорили: ти си луд, разочараћеш се кад дођеш тамо. И ја сам се плашио кад сам ишао први пут у 2010. години. Међутим, није било разочарања, него је било боље него што сам се надао!

Дан данас не могу на направим разлику шта је већа светиња: да ли мошти светих, да ли руске цркве и манастири, или разговор са простим руским човеком? Када обична руска бака или деда чује да си из Србије, они почну да плачу, безразложно. Како на то може човек да остане равнодушан, на такву безрезервну љубав?! И ова љубав вас отапа и ту се сретне срце са срцем, и то је сведочанство да нисмо братски народ него смо исти народ! Ми можемо са Грцима да будемо братски народ, а са Русима смо један народ, једна крв, историја, исте очи и изглед лица, исто схватање стварности, иста жртва!

Куликовска битка се десила 1380-те, а Косовска девет година касније. Кулик је руски назив птице, која се на српском зове кос. То није случајно! Било ми је јасно зашто ми на Русију гледамо са дивљењем, кад сам видео да и они на нас тако гледају, јер ми препознајемо да смо једно. И таква држава ми даје снагу кад је овде потпуно безнађе. Само помисао да је тамо Русија већ мени даје снагу да прогурам до следећег дана. И све време чекам кад ћете да дођете…

Чекам и Милоша. Он долази ретко, јер за разлику од мене он је веома одговоран човек и обавезе су му на првом месту, док су мени негде на петом-шестом месту и због тога се понекад не разумемо, јер ја се љутим. Кажем му: време пролази, данашњи дан се неће вратити, ја сам старији од тебе 16 година и кад-тад може бити касно, кад се сетиш да смо неке тренутке могли да проведемо заједно. А са друге стране, разумем и њега, он има један замах, залет је ухватио, и практично не може сад то тако лако да заустави. Има осећај одговорности да треба нешто да уради, што превазилази њега и његов лични интерес. Он на свом културном плану повезује Русију и Србију.”

Сунце се сакрило иза брда. Отац Михаило каже да би желео да у манастиру стално пева руски хор. Његова омиљена руска песма је о козаку који одлази у рат и опрашта се од вољене, од пролећа, реке. Песма се зове „Не для меня“ – Није за мене. А тим речима се може описати и оно што осећа човек када доноси одлуку да се замонаши, признаје отац Михаило.

САМОЗВАНИ МИТРОПОЛИТ ЦПЦ СЕ НАДА АУТОКЕФАЛИЈИ док се присећа “српских недела” https://t.co/MaWsg4wS8s

— СРБИН инфо (@srbininfo) October 17, 2018

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: vidovdan.org

Ознаке: манастир Јовања, отац Михаило Биковић, православље