Има их који су умрли љубећи
(Српска поезија и песма; стихови: Звонимир Голоб)

Има их који умиру, али смрт не препознају
и то се понавља свакога дана постајући непримјетно,
заборављено, изгубљено.

Има их које је смрт затекла како се смију,
како се смију до суза, али смијех се скупио
у неодлучну бору на обали усана
и остала је само вода, топла и влажна.

Има их који умиру само за себе, у њима
сви живе, у њима сви траже своју смрт
и налазе је у свему што им припада.

Има их који умиру само за друге, у њима умиру сви,
све у њима умире до њих самих. У куту свога тијела
они дишу и плачу.

Има их који су само уздахнули
попут звона у коме сваки ударац срца
одјекује као ударац грома.

Има их који се опраштају, не знајући камо иду,
ни коме пружају руку. Њихова се судбина остварује
исписујући магичне знакове на крилу птице.

Има их које је смрт затекла љубећи се.
О њима бих могао говорити да су ријечи празне
као кожа гусјенице из које се рађа прекрасан лептир.

Има их који су умрли грлећи се. Зар има љепше смрти
од пламена који своје оштре зубе
одмара на грлу које јеца?

Има их који су смрт дочекали као жену,
као љубавници спремни да владају, да буду побијеђени,
и не знају гдје почиње пораз и гдје побједа престаје.

Има их који су умрли, али ни то није било довољно
и они су понављали своју смрт
као дијете које понавља стихове.

Има неспретних, збуњених, уплашених и узнемирених.
О њима вјетар пјева док ваља своје тешко тијело
у спором кориту мора.

Има и оних који су умирући псовали живот
ријечима у којима бијаше горчине
попут трња што јеца иза сваке руже.

И коначно, има их који су умрли одједном,
бачени попут камена високо у небо.
Ни смрт их није зауставила
у лету који још траје.

Ознаке: Звонимир Голоб, Има их који су умрли љубећи, песма за лаку ноћ, романса, српска поезија