ГРЧКИ ИСТОРИЧАР: Од великих сила зависи стварање Велике Албаније

23:40 06.10.2018.

Грчки историчар Јанис Мурелос, професор на Аристотеловом универзитету у Солуну

Балкан је простор на коме су присутне велике силе и на ком се сукобљавају њихови интереси, па сходно томе њима су важне и границе на Балкану.

Решења за Балкан ће увек – и сада као и пре сто година зависити од интереса великих сила. Велико је питање да ли оне имају намеру да решавају балканску ситуацију или да је оставе да овако траје – каже у разговору за Данас професор савремене историје на Аристотеловом универзитету у Солуну Јанис Мурелос.

Он је недавно био гост Балканолошког института САНУ као један од учесника међународног скупа „Крај Великог рата на Балкану 1919-1923“, а за наш лист између осталог говори о грчким искуствима размене становништва са Турском после Првог светског рата и актуелним идејама о новим разграничавањима на Балкану. Тема његовог предавања на скупу у САНУ била је „да ли постоји грчки империјализам“, а на питање може ли се рећи да је сваки од балканских народа у неком периоду имао неку своју „велику идеју“ узвраћа питањем: „Зашто је не би имали?“

* Да ли смо данас сведоци покушаја остварења велике албанске идеје?

– Изгледа. Видећемо шта ће то донети. Али, то зависи од улоге коју ће у том процесу имати велике силе.

* Због чега је од балканских ратова до данас за Запад толико важно албанско питање – да ли је то само аустроугарско наслеђе и, како сад тврде италијански историчари, покушај Рима да оправда велике војне губитке у Првом светском рату?

– Што се тиче Албаније, ту постоји врло јасан италијански интерес – Италијани желе да контролишу обе обале Отрантског теснаца. Постоји грчки интерес који је превасходно везан за постојање грчке мањине на југу Албаније, која је била прогањана у време комунистичке власти у Албанији, а и дан-данас се то дешава само на много прикривенији и суптилнији начин. Ту је, наравно, и легитиман српски интерес. То је једно питање које је још у процесу решавања и видећемо како ће се решити.

* Шта мислите о актуелним идејама о новом разграничењу, промени граница и размени становништва на Балкану, овог пута између Срба и Албанаца, у шта је како се прича умешана и званична Атина?

– У Грчкој је овај процес са великом пажњом прати, зато што се сматра да то може бити пут којим ће ићи можда односи између Грчке и Албаније. Недавно сам прочитао изјаву грчког министра спољних послова, који баш и није мој политички фаворит, у којој се наглашава да постоји могућност разговора између Грчке и Албаније о евентуалној размени територија.

* Ратни сукоби на Балкану трајали су дуже него у другим деловима Европе – Првом светском рату претходили су балкански ратови, а после њега до 1923. сукоби око поделе Османског царства. Колико су сви ти догађаји и тадашња решења утицали на данашњу слику Балкана?

– Балкан је познат као „буре барута“ у Европи. Ти немири и ратови нису само везани за Велики рат. Било их је и раније због буђења националних покрета, граница, померања становништва. То је период који почиње 1912. Балканским ратом, наставља се са Великим ратом и завршава се променама и сукобима у Источном Медитерану. Ја сам један од оних историчара који сматрају да се историја не понавља. Постоји одређени континуитет који нас наводи на размишљање о сличности међу догађајима, али сваки појединачни догађај мора да се посматра у свом временском оквиру, условима у којима се налази, контексту. То тако треба да се проучава.

* Колико је, према Вашем мишљењу, у протеклих сто година био важан утицај Велике Британије, иако често не делује из „првог плана“?

– Чињеница је да се Балкан није налазио у центру интересовања Велике Британије. С друге стране, она је избегавала да се ангажује у походима ван основног фронта и због тога се врло нерадо и са великим резервама укључила у акције на Солунском фронту. Трудила се да што је пре могуће оконча своје присуство на Солунском фронту. Ако говоримо о периоду Великог рата, Велика Британија се није толико ангажовала колико су то чиниле Француска и Италија и није имала ни неке јасне и прецизне идеје о разграничењу на Балкану.

* Шта говори искуство Грчке, која је под утицајем сила Антанте, пре свега Велике Британије, 1919. ушла у рат са Турском који се 1923. завршио споразумом о размени становништва?

– Према мом мишљењу, историја ни на који начин не треба да суди. С друге стране, кад се проучава неки догађај, неопходно је заборавити оно што се после десило, јер историчар има ту привилегију и тешкоћу да зна и исход оног догађаја који проучава. Кад сам био на студијама, саветовано ми је да све оно што се десило између догађаја који проучавам и времена у коме се налазим заборавим и да покушам да се транспонујем у време у коме је то настало не би ли разумео психологију, мотивације, разлоге онога што се десило. Ми знамо шта је било после, а људи који су у Грчкој влади одлучивали тада то нису могли да знају. Никоме, па ниједној држави не треба замерити што је настојала да нађе своје место под сунцем. Грци су то покушали, то није дало резултате који су они желели – и то је историја.

* Како је то што се догодило пре 95 година – губитак рата и размена становништва, утицало на модерну историју Грчке?

– Грчка је заправо у 20. век ушла закључењем споразума у Лозани, а не крајем ратних дејстава. Последице сукоба између Грчке и Турске су огромне, превасходно демографске, јер је милион Грка дошло из Мале Азије у Грчку, кад је цела земља имала пет милиона становника. Дошли су у тренутку кад је Грчка прошла кроз десет година ратова, социјалних немира, политичких криза и у време кад су се у њој дешавале економске промене. Грчка је у том тренутку имала економију из 19. века, а једна од последица тих догађаја је и уобличавање синдикалног покрета, који ће јачати и кад се гледа у перспективи после Другог светског рата, завршити са стварањем комунистичког покрета, који ће дати најпре Покрет отпора, а после завршетка окупације и довести до грађанског рата који је јако друго у Грчкој трајао.

* Због чега су малоазијски Грци већином насељени у Солунском залеђу и североисточном делу Грчке?

– За то постоје два разлога. То су граничне регије Грчке. Први разлог је хеленизација тих простора, други разлог је то што се не могу све избеглице сместити у великим градовима, па се њиховим пребацивањем у залеђе Солуна према Тракији допринело економском бољитку и напретку пољопривреде и економије тих простора.

* Кад се погледа са 95 година дистанце, да ли је договор Елефтерија Венизелоса са Кемалом Ататурком, који је рођен у Солуну, тада другом граду Османског царства, био исправан или је реч о ризичном експерименту са непредвидљивим последицама, који је олакшао нове прогоне Грка из Турске после Другог светског рата, док данас многи потомци тих малоазијских Грка желе да упознају своје корене, а имовину, поготово у Цариграду, штите уз помоћ ЕУ?

– Споразум између Ататурка и Венизелоса је врло лоше примљен међу тим изгнаницима. Доказ је превасходно то што је Венизелос изгубио изборе 1932. и од тада више није био у врху политичког живота у Грчкој. С друге стране, прогањање Грка у Турској се наставило. Споразум није важио за Турке у Тракији и Грке у великим градовима попут Цариграда. Резултат су била два погрома Грка у тим градовима 1955. и 1964. године. Грка тамо више нема, док број Турака у Тракији расте.

Случај Македонија

* Шта мислите о грчко-македонском договору о новом имену Македоније, шта он дугорочно значи за политичке односе у Грчкој и на Балкану?

– Ја сам лично против тог договора, али превасходно због начина на који је тај споразум представљен грчкој јавности. Актуелна влада није то питање поставила ни у облику референдума ни у облику превремених избора који би се на том питању водили, зато што је бојала да неће наићи на одобравање већине становништва. Друго, много шире разматрање, наводи на помисао шта чинити у случају злоупотребе историје једног народа. Постоје две реалности – једна је грчка историја, а друга историја од доласка Словена од шестог века и превасходно од Другог светског рата. Питање је како тим генерацијама које су рођене и живеле у некадашњој југословенској покрајини Македонији објаснити да они нису Македонци. Ту постоје два паралелна проблема – с једне стране злоупотреба историје саме Грчке, а с друге проблем оних који сматрају да имају право на своју историју, па и на назив Македонија.

Стручњак за Први светски рат

Професор Јанис Мурелос је рођени Атињанин, један од малобројних који су родну Атину заменили Солуном. И сам признаје да међу два највећа грчка града постоји „нека врста ривалитета и конкуренције“, а да је он „негде између тог Севера и Југа“. Специјалност му је Први светски рат, посебно међународни односи, војна и дипломатска историја, у оквиру којих је посебно изучавао улазак Грчке у Велики рат, као и међународни период и време Другог светског рата. Према његовим речима, у Грчкој влада велико интересовање за савремену историју зато што је „повезана са оним што се данас догађа и помаже бољем разумевању садашњих догађаја“.

А ЊЕГОВ БЛИЗАК САРАДНИК ЂУКА КАЖЕ: „Кад можемо са Харадинајем, можемо и са Ђукановићем“ https://t.co/6ecSENiSPB

— СРБИН инфо (@srbininfo) October 6, 2018