Прочитај ми чланакПрограм штедња на Западу подразумева спуштање надница и животног стандарда док се не изједначе са растућим надницама и стандардом средње класе у Кини и Индији.
Четрдесетих година прошлог века 90 од сто Американаца је могло да се нада да ће живети боље од својих родитеља. Данас право на ту „природну наду“ нема ни 50 од сто њих. „Водич у нашу будућност“, како је књигу о посткапитализму насловио Пол Мејсон, најављује даљне падања: „Неолиберализам је први економски модел у последњих 200 година који полази од премисе о неопходности смањивања надница.“
ВЕЋА ОД ВЕЛИКЕ ДЕПРЕСИЈЕ
Свет изгледа као бојно поље на коме нема „добрих вести“. После берзанског слома у њујоршком Волстриту 2008. траје депресију „дужа од оне из 1929-1933“, а која се звала Велика депресија и била увод у други Велики рат.
Западни свет данас тражи Хитлера по Србији, Русији, Кини, а док наочиглед свих у Сједињеним Државама „дубока држава“ води рат до истребљења с легалном изабраним председником. Они који су стварали Светску трговинску организацију и пропагирали слободно глобално тржиште сада спаљују све мостове. За једну деценију Велика криза је „однела је 13 одсто глобалне производње и 20 одсто глобалне трговине. Глобални раст је прешао у минус – у економији у којој се рецесија дефинише као раст мањи од 3 одсто.“
Али, не губе сви. Неолиберализам обезбеђује да се најбогатији слој енормно богати. У Давосу је објављено да 8 најбогатијих има колико половина човечанства. Осам људи према 3,5 милијарде људи! Никад у историји није постојао систем таквих социјалних разлика.
Вредност укупне имовине 500 најбогатијих планете расте током једне године за скоро четвртину и сада износи 5,3 билиона долара. Прошле године на врх табеле избио је оснивач интернет трговине „Амазон“ Џеф Безос – зарадивши 34,2 милијарде долара и тако је потиснуо досад најбогатијег, оснивача „Мајкрософта“, Била Гејтса који је водио од маја 2013. Први има 99,6, а други 91,3 милијарде долара. У сенци обиља најмање две милијарде људи живи од 3,2 долара дневно.
А шта они који владају светом нуде као решење?
Штедњу! Да сиротиња штеди.
НАДНИЦЕ ПАДАЈУ КАО КИША
Најбогатији човек на свету чувен је по изузетно ниским платама које даје својим запосленим. Пример свима. А ММФ деценијама крстари по свету и свим врстама притисака укида услуге државних служби. „У најтеже погођеним земљама пензиони систем је уништен, старосне границе за одлазак у пензију приближавају се седамдесетој години живота, образовање се приватизује, а дипломци се оптерећују дуговима које ће отплаћивати читавог живота.” Они који су произвели слом – нетранспарентни банкарски систем – у том мраку расте, „данас је чак већи него 2008“.
Велики реформатори буџета, који долазе из тог света, не виде никакав проблем у сталном тоњењу. Арогантни Западњаци који су се сладили неспособношћу незападних нација да изађу из кризе, волели су да слушају како су они тамо, на Периферији – нерадници и неспособњаковићи, сад гледају мечку у свом двориште. „Стварне наднице опадају или стагнирају у Јапану, јужним земљама еврозоне, САД и Британији.“ Социолози јављају о пропасти средње класе.
То је класа коју су звали „стабилизатор капиталистичког друштва“. Они су и потрошачи и некритички љубитељи идеологије социјалног дарвинизма на којем се подиже либерално друштво. Увек су одлучно устајали против било какве корените промене у друштву. И на њих су могли да рачунају и Рузвелт и Хитлер, и Холивуд и Амазон.
И МАРКС У СЛУЖБИ БУРЖОАСКЕ КЛАСЕ
Историјски парадокс је да су за њих у XX веку највише учинили Карл Маркс и Лењин. Док је на Истоку постојао опасни СССР, западни капиталисти су народ држали у „држави благостања“. У знак захвалности тај „класно несвесни“ слој је подржавао своју крупну буржоазију безусловно. Средња класа се у хору згражавала над чињењима Совјета која им је интерпретирала пропаганда коју контролишу најбогатији. Како је Борја Јељцин почео да пуца топовима по парламенту совјетских грађана, тако је западна демократска држава престала да буде сервис грађана. Процес је бесповратан.
На почетку XXI века Карл Маркс је на Западу опет у моди. Да баш тако, у моди. Као што су у моду хеланке са пругама или етно ресторани. За пропагандну машинерију „пљачкашке цивилизације“, која је и Че Гевару претворила у модни детаљ, чиста рутина. Тако речи које су обликовале светску историју прошлог века постају чипс за потрошачко друштво које се одликује бацањем „бриге на забаву“ и неспособношћу да створи козистентну мисао о себи. У том мутљагу и ретро-револуција се појављује видео игрице. И Манифест КП, написан револуционарне 1848, на своју 170. годишњицу чита се као блог, па кроз сумрак дигиталног света пролећу појмови као класе, експлоатација, алијенација, пауперизација, а онда се неке либералне креатуре оглашавају „левичарима“, империјални лидери социјалистима. Наркотизирана глобална јавност на то гледа мутним очима пијанца који чека зору.
Пре век и по Маркс је „средњи сталеж“ препознао као реакционарну класу „која хоће да окрене натраг точак историје“. Надао се да ће развитак „крупне индустрије“ растројити те ситне ситноспоственике (ситни индустријалац, ситни трговац, занатлија, сељак) и да ће они „стати на страну пролетаријата“. Његова дијагноза да је та класа тампон-зона између радника који имају мотив и моћ да промене то друштво и буржоазије показала се тачном. Међутим, његове наде се нису испуниле. Уместо да их капиталисти начине радницима, они су их претворили у „мангупе у нашим редовима“(Лењин).
„БЕЛЕ КРАГНЕ“ СУ ПРЕГАЗИЛЕ „ПЛАВЕ КРАГНЕ“
Хенри Форд је на почетку XX века разумео да велика индустрија мора да прави ауто који могу да купе и његови радници. Тако су се повећавале наднице, а и профит предузетника. Било је то време кад се напредак у аутоматизацији и организацији посла претварао у добит свих чланова друштва. У том периоду држава се усложњавала па се и бирократија увећавала. Почетком тридесетих година прошлог века Аптон Синклер је ту друштвену групу описао као – „беле крагне“. За разлику од „плавих крагни“ што је описивало раднике. Педесетих година ће Рајт Милс „белу“ масу у потрошачком друштву описати као – средњу класу.
За један век „средњи сталеж“, кога је Маркс презирао, увукао се у све поре и пукотине и постао цемент који је радничку класу изгурао на периферију. И кад се 1968. (120 година после револуционарне 1848.) критика капитализма излила на улице градова широм света Херберт Маркузе је могао да констатује да радничка класа није више носилац револуције. То је био интеркласни слој – студенти. Велике наде су полагане у ту нову снагу, али се то показало као илузија. Како је време пролазило највећи број „шездесетосмаша“ је завршио у средњој класи, а све узвишене идеје и велика ишчекивања исти људи у новим улогама су одбацили као дечје лудости. И ухватили се вредности средње класе.
(НЕ)ВРЕДНОСТИ СРЕДЊЕ КЛАСЕ
Шта су вредности средње класе? Кад се данас окренете и погледате не можете се отети утиску да оне стају у хришћанских – седам смртних греха.
Шта је у модерном друштву Човек кога би описали као смерног, дарежљивог, морално чистог, милосрдног, уздржљивог, кротког и ревног у вери? Аутсајдер. Потпуни аутсајдер. Али то су хришћанске врлине! У том свету смешан је онај ко верује да има нешто што је недостојно човека, а што би могло послижити да би се досегао успех. А успех се мери новцем и оним што се новцем може набавити.
И ево вредности у тој реалности. Среброљубље је циљ над циљевима. Гордост је мера друштвеног статуса. Содомија је врхунско „људско право“ које се безусловно намеће читавом свету. Порнографија је нормална комуникације – од представљања деце педофилима до комерцијалног бизниса продаје тела (сада и мушких) који је некад био склоњен у борделе и мрачне улице с црвеним лампама. Завист се производи – завиди се голотињи естрадних звезда, неморалности политичара, беспризорности менаџера,а да би се онда све претворило у царство „ријалитија“ – где свако од оних који нису успели да се угурају у „задруге“ и „парове“, под скуте Великог брата, завиди оним срећницима који могу у бескрајним телевизијским сагама да пљују „ближњег свог“ у лице; да сексуалност претворе у чин који не може довољно свеоубхватно описати ни појам „разврат“, а да блуд постаје изузетно јавно добро: да се деца уче на њему. Недолични урлик јарости и гнева претвара се у пожељно достојанство „генерације која расте“, јер они гледају уживо како то доноси и славу и паре. Смртни греси су постали „људска права“.
А тек трбухоугађање или прождрљивост. То спада у ред изузетних достигнућа тог друштва – више се данас штампа кувара него Јеванђеље по Матеју, у више ТВ-емисија на једном каналу у једном месецу се лупају јаја, сецка месо и поврће него што се на свим телевизијама за десет година каже нешто о Платону, Светом Августину, Григорију Палами, Исусу из Назарета, Достојевском и Ничеу, заједно. А ми бејасмо „хришћанска цивилизација“. Зато се нико не саблажњава кад у некој америчкој држави подиже споменик Сатани. А коме ће? Ко је господар овог света?
ПРИВАТИЗОВАЊЕ НАДЕ
Шта је последица? Застрашујућа усамљеност. У мегаполису од десет милиона људи сами сте, самији него у прашуми Амазона. На тацни сте мрачним корпорацијама које систематски „хране живо осећање да су радници слободни актери који раде зато што то желе“. Тај слободнолебдећи појединац кога је „обликовао флексибилни капитализам“ неспутан је „везама сродства, дома, локалне средине, расе, етничке припадности, цркве, заната и чврстог моралног поретка – тако да је његов једини дом тржиште опремљено немилосрдном аритметиком“. Тако го и јадан пристао је да му подметне да се бори за узвишена „људска права“, а да не обраћа пажњу на тривијална права на раду и у кући. И тако убог и нејак пристао је да верује да „правна држава“пружа исте шансе њему као и оном са 99,6 милијарди. На крају је приватизована и нада. Она, говорило се, умире последња.
Откуд сад то одједном? Сто година му није требало ни памети, ни храбрости, ни моралности а све је ишло на добро, јер он је био „средња класа“, умиљато јагње које сиса две сисе.
Марксова пророчанства се показују као тачна, али она више не могу да баце варницу која ће запалити нагомилану смесу незадовољства и очаја. Људска солидарност је умртвљена.
„Пошто су надиндивидуални чиниоци, који обликују ток индивидуалног живота, далеко од очију и мисли, тешко је уочити додату вредност ’удруживања снага’ и ’стајања раме уз раме’, па је порив за ангажовањем (посебно критичким) на промени облика који су попримили људско стање и заједничко људско искуство слаб или чак не постоји“, уочиће Зигмунт Бауман.
Лоботомија мозга средње класе показује се као релативно безопасан процес за капиталистичку класу. Она, у ствари, мора да се боји само себе, своје похлепе и своје одвојености од људске нормалности. „ У Америци, без обзира што је количина долара увећана 4 пута, животни стандард не расте већ 30 година. Читави градови се претварају у рушевине, а тек сваки пети долар, који они емитују, доспева у реални сектор, док се све остало врти у финансијским шпекулацијама, које немају никакав ефекат на економски развој“, констатује Сергеј Глазјев, руски економиста, саветник председника Путина. И указује на други свет, који иде другим путем.
Рађа се нови систем управљања у Кини, где „држава спаја план и тржиште, комбинује државну својину над кључним условима репродукције, као што су рудна богатства, финансије, инфраструктура, са приватним предузетништвом“. Циљ Кинеза је „ повећање благостања народа. И подстиче се све што иде томе у прилог… Ми смо тај светски привредни поредак назвали, користећи термин Питирима Сорокина, који је још 60-их година ХХ века радио на теорији конвергенције – интегралним поретком. Држава се у њему бави интегрисањем, то јест усаглашавањем интереса свих социјалних група.
То се данас дешава не само у Кини, него и у Индији, где је Уставом загарантован примат друштвених интереса над приватним. Па у Кореји, где држава координира све. У Јапану је чувени модел државе-корпорације, где се приватни бизнис налази у врло тесној усаглашености својих стратегија развоја са државом.“(Глазјев)
ШТЕДЊА КОЈА УБИЈА
На западној страни – и даље не разумеју право значење речи штедња у данашњем свету. Пошто се критика капитализма доживљава као збирка згодних досетки а не као законитости које делују као земљина тежа, мртва средња класа слепо верује у моћ „буџетских резова“, учинковитост санкција, берзанске извештаје.
А истина је много суровија: штедња подразумева спуштање надница и животног стандарда на Западу док се не изједначе са растућим надницама и стандардом средње класе у Кини и Индији! Са наметнутим потребама потрошачког друштва и неразумно подигнутим трошковима, перманентним задуживањима то је исто што и пут у пакао. Свако новорођено дете у земљама ОЕЦД-а улази у живот са преко 50 хиљада долара дуга на својој малој грбачи, а западне наднице би требало да се смање и десет пута.
У Кини се за 2019. предвиђа – просечан сат у индустрији од 4,8 долара, према 52 долара у Немачкој или 43 у САД. У Индији која такође наступа убрзаним кораком реч је о 2,5 долара.
Зато имигрантски талас ка Европи нико не може зауставити. Имигранти стижу до – са становишта њиховог друштва –астрономских зараде, а западни капиталисти преко њих обарају цену рада.
Други проблем, још већи, произилази из природе информатичког капитализма. На Западу се само говори о машинама, а људи су као уљези који ометају игру. У том лудили се заборавља брига Хенрија Форда о купцу, јер се кратковидо рачуна да купаца за њихову робу има широм света. Већ је Трампу јасно да је то глупост.
Благодети које је донео проналазак парне машине, па онда електричне струје повећавао је наднице малом човеку. Информација, главни ресурс неолибералног капитализма „машина је спуштање цена и смањивање количине рада потребног за одржавање људског живота на планети.“ Информатичко привређивања које доноси највеће профите рачуна на мале проценте запослених, а „банкарски систем, систем планирања и култура позног неолиберализма највише стимулишу оне предузетнике који отварају лоше плаћена радна места са дугим радним временом“. Џеф Безос је идеални тип тог предузетништва. Витез антихуманизма.
Џек Ма, оснивач кинеског „Алибабе“, човек такође затрпан милијардама из интернет трговине, верује у други пут. „Машине немају срце, машине немају душу и машине немају уверења. Људска бића имају душу, уверења, вредности; ми смо креативни, показујемо да можемо да контролишемо машине.“ Као да је учио наук у неком манастиру на Светој Гори. Није. Нема потребе. Неке вредности су универзалне. И кад неко друштво њих изгуби, журка постаје бучнија, али је фајронт све ближе.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
