Прочитај ми чланак

ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: Ревизија историје у контексту вести из Мадрида о Анти Павелићу

0

У Великом речнику страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке (Прометеј, Нови Сад 2006, стр. 1038) за реч „ревизија“ стоји објашњење: „[лат. revisio, према revidere прегледати, поново гледати] 1. контрола, провера рада 2. преиспитивање (закона, учења, закључака и сл... Непотребно изостављено – прим. аутора), док је за појам „ревизионизам“ дато објашњење: „1. став оних који организовано раде на ревидирању, преобликовању основних поставки неке идеологије, доктрине, програма и сл... (непотребно изостављено – прим. аутора)“.

 Ревизионизам или ново тумачење одређених историјских догађаја није појава новијих времена. Зна се да га има готово од настанка првих писаних извора. Тако су, примера ради, после битки победници повећавали број побеђених како би своју победу приказали снажнијом.

Економски опоравак побеђеног даје му прилику да своју прошлост може да тумачи другачије – на нови начин – тако да, понекада, жртва постане злочинац!

У Хрватској је ревизија комунистичког тумачења новије прошлости, то јест Другог светског рата, отпочела готово одмах после уласка партизанских јединица у Загреб. Наиме, Јосип Броз Тито, Хрват и римокатолик, у свом првом обраћању готово је негирао Независну Државу Хрватску! Замах ревизионизма осетио се после Брозове смрти 1980. године, најпре у оквирима Римокатоличке цркве. Или још конкретније: у њеном гласилу Glas koncila, поводом 20-огодишњице смрти надбискупа загребачког и кардинала Алојзија Степинца. Свој допринос у то послу дао је дугогодишњи уредник Живко Кустић својим коментарима у уводницима.

Тих година у Београду је службовао језуита Владимир Хорват, у жупи при храму Светих апостола Петра и Павла, Македонска 29. Лично сам га познавао јер сам готово редовно куповао Glas koncila. Хорват је својевремено под псеудонимом M. Landercy објавио хагиографију надбискупа загребачког под насловом Kardinal Alojzije Stepinac (Đakovački Selci 1989). Пре неколико година активно је учествовао на трибинама на којима се најчешће говорило о Независној Држави Хрватској. Учесници су увелико давали сасвим „нова“ тумачења тамних страна и трагичних по српски народ злочина које су чинили обичан свет и припадници хрватских постројби у пројекту затирања.

Хрватска географски припада Европској унији. Међу појединим чланицама те наддржаве је, под плаштом политичке и друге коректности, дозвољено да се износе ревизионистичке оцене прошлости заједничке српском и хрватском народу у годинама Другог светског рата. Таква политичка толеранција не доприноси помирењу већ отвара старе ране.

Недавно је из Шпаније на интернет стигла вест да би се могло догодити да земни остаци Анте Павелића буду ископани и склоњени на непознато место или понуђени Хрватској. Љубитељи новог тумачења историје Независне Државе Хрватске радо су прочитали вест из Мадрида и надају се новом светилишту.

Независну Државу Хрватску памти српски народ због тоталног затирања његове цивилизације које је иницирало усташко вођство, а спроводила држава уз подршку јерархије Римокатоличке цркве!

Независна Држава Хрватска је имала логоре за децу до 14 година старости што људска цивилизација није знала до тада.

С обзиром на бројне жртве српског народа, које су настале у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године, комунистичка идеологија је, првенствено политиком братства и јединства и бетонирањем бројних стратишта, довела до забране готово било каквог истраживања размера страдања. То је, истовремено, довело до латентног и прикривеног непријатељства које се поново провалило на историјској површини када су потомци жртава желели да достојно сахране остатке предака.

Сплетом историјских околности током последњих деценија комунистичке Југославије, српски народ је због непостојања националне стратегије олако прихватао неутемељене митове који су доводили до самозаваравања које се окончало националном катастрофом. Ни више од две деценије после трагедије Западног Српства, нема доброг историографског објашњења. А у међувремену бавимо се њиховом, хрватском, прошлошћу и садашњошћу.

 

Анте Павелић, посланик у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, казао је 1924. године на једној од седница:

„Hrvatski narod će biti najsretniji, srpska gospodo, kada vam svima skupa jednom za uvijek reče: Laku vam noć!“

Радикалски посланици, као предводници скупштинске већине, нису схватали шта су чули.

Вјекослав Макс Лубурић, командант свих концентрационих логора Независне Државе Хрватске, прорекао је једном приликом будућа времена:

„Sinovi će nas proklinjati što radimo, ali će nas unuci blagosiljati“.

Павелић је умро у кревету, додуше преживео је атентат, док је Лубурић убијен. Оба су окончала животе у Шпанији!

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!