Прочитај ми чланак

В. ЂУРИЋ МИШИНА: Партизани и усташе против четника у Источној Босни почетком 19

0

Коначан раскид свих веза партизана и четника и уништење четника уследило је 4. фебруара 1942. наредбом Јосипа Броза штабу Романијског одреда.

Историографија треба да понуди нова тумачења политике комунистичког руководства у првим месецима 1942. године кад су највећа партизанска оперативна дејства била уз Дрину, то јест источну границу Независне Државе Хрватске, кроз борбе против четника, поготову оних из Србије, што личи на чување усташке државе.

Ова тврдња може се доказати документима као што су наређење Врховног штаба од 9. јануара 1942. године штабу Фрушкогорског одреда да се потчини Главном штабу Хрватске (објављено у: Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату народа Југославије, II/2, 199-201); нескривена радост Иве Рибара-Лоле, Хрвата немачко-јеврејског порекла, исказана у писму од 12. јануара 1942. године ЦК КПЈ о ситуацији у Хрватској, што је Земун коначно у Хрватској (објављено у: Зборник.., II/2, 208-214); наређење Врховног штаба Дурмиторском одреду од 24. јануара 1942. да треба „све четнике из Србије стрељати без икакве разлике“ (објављено у: Зборник.., II/2, 243-244) и тд.

После протеривања већине партизанских јединица из Србије и њиховог преласка на територију Независне Државе Хрватске, основни циљ Јосипа Броза Тита био је уништење српског устаничког покрета у босанском Подрињу. Први оружани сукоби четника и партизана у Источној Босни су почели по доласку Врховног штаба и Прве пролетерске бригаде у те крајеве, који су раније заједничком борбом локалне снаге ослободиле. Прелазак појединих бораца из локалних партизанских у четничке јединице допринео је наређењу о прекиду сарадње. Стога је Јосип Броз 6. јануара 1942. наредио штабу Прве пролетерске бригаде операције њеном Краљевачком батаљону да „четнике треба гонити до уништења.“ (објављено у: Зборник, IV/3, 34). Партизани су уочи Божића разоружали четнике а њихове вође побили.

Преломни догађај збио се 7. и 8. јануара 1942. године у селу Иванчићима код Сарајева када је комунистичко то јест партизанско руководство договорило стратегију борбе против четника. Међу четничким командантима посебно су оклеветали мајора Јездимира Дангића и неколицину других официра који су дошли из Србије. У харанги су предњачили Моша Пијаде и Јосип Броз (документи се могу пронаћи у Брозовом „Сабраним делима“, том VIII)!

Било је то време када се говоркало да би се могло десити да се Источна Босна припоји Србији а да је о томе Милан Недић разговарао са немачким генералима. Те вести ширили су Светозар Вукмановић Темпо и Цвијетин Мијатовић Мајо, па су предлагали брзе акције против четника.

Источна Босна била је део немачке окупационе зоне у Независној Држави Хрватској. Они су покренули нову политику посла именовања војно-управни командант Србије, генерала Паула Бадера за војног команданта немачких снага у Независној Држави Хрватској. Основни разлози били су смиривање српског народног устанка и стварање услова за сигурну привредну експлоатацију тих крајева. Стога је и планирана немачко-усташко-домобранска војна операција за другу половину јануара месеца 1942. године. Немачки генерали тражили су тотално уништење партизанских и четничких снага.

Четнички команданти, предвођени Јездимиром Дангићем, су сматрали да је то напад на партизане а не и на њих. Стога је њихово вођство сматрало да је одступање и избегавање борби било корисно по народ. Те препоруке комунистичко односно партизанско вођство је користило као повод за оптужбу о планираној издаји и то су понављали у свакој прилици.

После офанзиве, Немци нису уништили ни партизане ни четнике мада су им нанели значајне губитке: партизани су изгубили своју територију и претрпели губитке у људству, Дангићевим четницима су спалили логор, заробили много бораца и симпатизера. Сам Дангић је прешао Дрину. Ускоро је доспео до Београда, до Милана Недића и затражио помоћ.

Генерал Бадер је крајем јануара почео нову политичку акцију у којој је, уместо Хрвата, желео Србе за преговараче с којима би договорио смирење Подриња.

Политички рад Јездимира Дангића се темељио на неколико основних поставки: окупација је привремена, не изазивати окупатора оружаним отпором због катастрофалних одмазди, чекати повољније догађаје. Дангић је у Босни сарађивао са партизанима, чак и после разлаза партизана и четника у Србији новембра месеца. Првенствени циљ његове борбе био је заштита српског народа од уништења. После дефинитивног разлаза с партизанима, он је постао веома интересантан за Немце у плановима пацификације Источне Босне.

Бадер је, 19. јануара 1942, у разговору са Недићем чуо његову верзију збивања у Источној Босни, улози Дангића и потреби да се тај крај припоји Србији. Бадер је пристао на разговоре са Дангићем. Кључни човек, са немачке стране, у довођењу Дангића у Београд био је др Јосеф Матл, професор славистике, иначе шеф Абвера за Србију. Први директни разговори немачких официра и Дангића били су 30. јануара у селу Цулинама код Бајине Баште. Сутрадан, пре подне, на састанку код генерала Бадера били су елитни немачки официри, Недић, неколицина његових људи и Дангић (Зборник.., XII/2, 116-117).

Споразум су требали да потпишу 2. фебруара. Тога дана из Загреба су стигли генерал Едмунд Глејз фон Хорстенау, немачки посланик и СС-пуковник Зигфрид Каше, специјални опуномоћеник и још неколико Хрвата. Каше је био против било каквог споразума, који је као загрижени симпатизер усташа бранио Независну Државу Хрватску. Дангић је отишао из Београда 3. фебруара.

Комунистички вођи су дознали о преговорима на разне начине и о томе размењивали сазнања, наводно су имали чак и оригинална документа (Зборник.., II/3, 368-372).

Коначан раскид свих веза партизана и четника и уништење четника уследио је 4. фебруара 1942. наредбом Јосипа Броза штабу Романијског одреда. Они су одговорили да немају снаге да униште четнике. Потом је партизански Врховни штаб 8. фебруара наредио да се територија ка Дрини очисти од четника. Овом приликом треба се подсетити да су тада четничке снаге биле уз Дрину, док су усташке и немачке на потезу ка Сарајеву, уз реку Босну!

Партизански Врховни штаб 3. марта 1942. наредио је штабу Друге пролетерске бригаде да разбије све четничке формације, реквирира њихову имовину и прибегне репресалијама и попали одређене куће (Зборник.., II/3, 20-21).

Опсежна партизанска операција против четника трајала је две недеље. Употребљене су Прва и Друга пролетерска бригада. Уништење четничких јединица учињено је између 5. и 25. марта 1942. године. Партизанска операција се завршила тоталним поразом четника: око 130 четничких официра и бораца се добровољно предало на партизанску официрску реч али су их партизани стрељали по кратком поступку, заробљена је већа количина војне опреме и хране (Ј. Броз, Сабрана дјела, X, 61-62).

Четнички пораз имао је и једну по српски народ катастрофалну последицу. Наиме, њиховим поразом нестало је устаничког фронта према усташама у Рогатици и Хан Пијеску а што су они, усташе, предвођени Јуром Францетићем и „Црном легијом“, веома лако искористиле ради напада на српска села и народ.

За разлику од непрестаних борби партизана против четника у периоду јануар-април 1942. године, сукоба партизана са усташама је било веома мало. Своје разлоге избегавања већих борби са усташама, штаб Пролетерске ударне групе је објаснио 13. марта у писму о ситуацији на простору Рогатица-Хан Пијесак-Стари Брод речима да морају да сачекају исход усташко-четничких сукоба (Зборник.., IV/35, 108-113).

Положај четника у Источној Босни почетком априла 1942. био је веома тежак: губили су једно за другим упориште таквом брзином да се и немачки генерал Бадер изненадио. У свом десетодневном извештају, од 31. марта, команданту Групе Југоисток, је писао и ово: „На подручју источне Босне борба између Хрвата и Срба даље се заоштрила. Усташе, домаћи партизани, Муслимани и, на крају, банде које су се пробиле из Црне Горе боре се раме уз раме против српских снага под Дангићем“ (Зборник.., XII/2, 266-271). Бадер је и у потоњим извештајима наглашавао усташко-партизанску сарадњу у уништењу четника. (Зборник.., XII/2, 276-280, 306-311).

Анте Павелић, поглавник Независне Државе Хрватске, је послао у области између Сарајева и реке Дрине, своју елитну јединицу, Црну легију, којом је командовао Јуре Францетић. Црна легија је следећих недеља нанела осетне губитке четничким јединицама а потом направила велике злочине над српским становништвом којих су се и њихови савезници Немци, грозили (Зборник.., XII/2, 405-419). Има индиција да су, у једном окршају са усташама, четници заробили самог Францетића. Међутим, он је убрзо био слободан али се не зна на који начин се то десило. Могуће је да се оружјем ослободио или су га четници морали пустити. Четници су одузели Францетићу архиву. Пронашли су и споразум између њега и једног од партизанских команданата о заједничким акцијама против четника Јездимира Дангића. Како су Немци касније напали и четнике, десило се да су заробили и њихову архиву а тако дошли у посед и Францетићевих папира. Сва документација је однета у Београд, у штаб генерала Бадера (Историјски архив Београда, фонд БдС, Д-254, разне стране).

У међувремену, италијански официри дошли су до Дангића понудивши му да их позове у одбрану од усташких злочина. Немци су за те преговоре дознали и одмах реаговали на тај начин што су ухапсили Дангића. После саслушања, депортован је у официрски заробљенички логор у Немачкој.

(После рата, Совјети су га испоручили комунистичким властима. Суђено му је у Сарајеву почетком јуна 1947. године у време када је у Загребу суђено неколицини усташких главара. Стрељан је највероватније 22. августа, и био сахрањен на до данас непознатом месту.)

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!