Прочитај ми чланак„Кроз режимске медије јавност бива агресивно бомбардована сликама искривљене стварности, али тај крчаг ће ићи на воду док се не разбије“, каже Вук Јеремић, лидер Народне странке, у интервјуу за DW.
DW: Ваша Народна странка приступила је Савезу за Србију у којем су Ваши бивши партијски другови из Демократске странке Ђилас и Лутовац, али и људи који су свој политички пут почели на крајњој десници као Бошко Обрадовић. Где сте Ви у том политичком друштву?
Вук Јеремић: Преломни тренутак за успостављање Савеза за Србију био је договор Народне странке и Драгана Ђиласа да се формира јединствена одборничка група у Скупштини Београда и тиме сачува дух заједништва са градских избора где смо постигли респектабилан резултат. Једна од најважнијих лекција са тих избора је да грађани више немају разумевања за поделе и трзавице у опозицији. Они који су се о ту поруку оглушили и наступили самостално били су кажњени од стране гласача и остали су испод цензуса.
Оставили смо по страни страначке и друге партикуларне интересе и потрудили се да артикулишемо заједнички именитељ. Испоставило се да он није толико мали – наш програмски документ садржи тридесет конкретних циљева које смо се обавезали да ће заступати прва влада након обарања режима. Она ће бити прелазна и експертска и један од најважнијих задатака ће јој бити да обезбеди повратак елементарне нормалности, као и демократске услове за одржавање поштених избора. На њима ће свако бити у прилици да кандидује своју политику и легитимно се избори за поверење грађана.
Тадић и Јанковић нису са Вама. Да ли је укрупњавање опозиције узалудан посао, јер је скоро сваки виђенији политичар Демократске странке од деведесетих наовамо основао сопствену странку?
Потпуно сам уверен да се само јединствени можемо супротставити режиму који се не либи да злоупотреби сваки државни ресурс и погази сваку законску и цивилизацијску норму у одбрани власти. Надам се да ће временом свест о неопходности удруживања сазрети код свих који желе да Србија буде уређена земља која почива на владавини права и поштовању фундаменталних слобода и неупитних вредности.
Покренули сте акцију „Један потпис мења све“ у којој позивате грађане да се успротиве евентуалном пријему Косова у Уједињене нације. Мислите ли да актуелна власт жели да призна Косово као државу и да омогући чланство Приштине у УН?
То више није никаква тајна. Централна тачка споразума којем теже Вучић и Тачи је да се односи између Београда и Приштине „нормализују“ тако што ће се две стране обавезати да једна другу више не спутавају на међународној сцени, пре свега када је реч о ступању у чланство међународних организација, укључујући и УН.
Ваша акција се поклапа са једном од 30 тачака око којих су се сложили опозициони политичари окупљени у Савез за Србију. Тамо пише да ће се поштовати Устав Србије и Резолуција УН 1244. Да ли је косовски патриотизам тактичка мобилизација гласача или стратешко опредељење? Шта ви нудите као пут решавања конфликта Београда и Приштине?
Савез за Србију се залаже за наставак дијалога са Албанцима јер верујемо да се само путем преговора може доћи до одрживих решења за сва отворена питања. Али постоји велики број ствари које су од огромног значаја, а које у Бриселу до сада нису практично ни дотакнуте. На пример, питање узурпиране имовине – приватне и државне – као и веродостојне гаранције за заштиту српског становништва и нашег вековног културног наслеђа. Не може се разговарати о статусу док се такве ствари на адекватан начин не обезбеде.
Председник Вучић неуморно понавља да су противници разграничења у ствари на страни Харадинаја, јер не желе да Србија добије макар нешто. Шта им одговарате на такву врсту аргументације?
Једини из Србије који су недвосмислено на страни Харадинаја су његови коалициони партнери из Српске листе – испоставе СНС на територији КиМ. Начин на који је Вучићева власт преговарала са Приштином од 2012. године је био такав да Албанци добију практично све што су затражили – од међународног позивног броја до укидања српских институција на Северу. Заузврат није добијено ништа, осим окретања главе кључних међународних чинилаца од тога да се у Србији успоставља све огољенија криминогена диктатура.
Не постоји ни на Западу једнозначан став о овоме. Три бивша висока представника у БиХ су против разграничења, али Волфганг Петрич благонаклоно гледа на сваки могући договор. Званични Берлин је стриктно против таквог решења, а Трампов Вашингтон оставља могућност да се о томе разговара. Изгледа да није само Србија подељена у вези са овим питањем.
Колико год неко тврдио супротно, прецртавање граница на бази етничког принципа, што је заправо суштина договора Вучић-Тачи, представља преседан. Извесно је да би неко у будућности одлучио да се позове на тај преседан – и то не нужно само у региону, већ и неком другом делу света.
Да ли је „унутрашњи дијалог“ довео до разјашњења у вези са ставовима који у Србији постоје у вези са Косовом или је само учинио видљивом чињеницу да српско друштво већински не би да да Косово, а не зна како да га врати?
„Унутрашњи дијалог“ је био у потпуности фингиран и власт ниједног тренутка није била озбиљна у намери да га спроведе. Свако ко је према режиму иоле критичан бива изложен бруталној медијској сатанизацији, без могућности да се од ње брани. То у друштву ствара атмосферу мржње и линча која може имати трагичне последице, као у случају Оливера Ивановића. Сада су на тапету лидери Савеза за Србију и игуман манастира Дечани, отац Сава Јањић, којег проглашавају за „издајника“ и „шиптарског терористу“. Немогуће је у таквој атмосфери водити дијалог о било ком питању од друштвеног значаја.
Медији блиски власти стално вам спочитавају да сте примали високе хонораре са нејасном наменом, као што је рецимо хонорар амбасаде Кувајта у Немачкој. Шта су факти, а шта пропаганда?
Факти су да су целокупне финансије Центра за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД) на чијем се челу налазим биле предмет интензивног истраживања пореских органа од момента оснивања 2013. године до данас, када су нам поново провели неколико сати у просторијама – уобичајени ритуал, на који смо навикли. Није установљена ниједна једина неправилност, све делатности су биле у потпуности транспарентне и за све је уредно плаћен порез држави.
Када сам на агресивне медијске нападе – пре свега од самог председника Републике који ме је назвао шефом међународне банде лопова – реаговао тако што сам пресавио табак и против њега покренуо парницу због повреде части, Суд је то одбацио, позивајући се на председнички имунитет. Као прво, наши закони не предвиђају постојање имунитета у парничном поступку, али чак и када би предвиђали – носилац имунитета је тај који на њега мора да се експлицитно позове, а не да суд то уради уместо њега. Мислим да то довољно говори о садржају оптужби – није ми дозвољено да на њих одговорим ни на телевизији ни у судници. По среди је чиста пропаганда, базирана на лажима.
Власт наводи успехе у економској области, а на изборима опозиција доживљава дебакл за дебаклом. Где је шанса опозиције?
Када је реч о економским показатељима, бројке су неумољиве – Србија има најнижи кумулативни раст у региону у периоду напредњачке власти, зараде су међу најнижима, а неједнакост званично највећа у Европи. Кроз режимске медије јавност бива агресивно бомбардована сликама искривљене стварности, али тај крчаг ће ићи на воду док се не разбије. Од нас зависи колико ћемо дуго на тај тренутак истине морати да чекамо. Чврсто сам уверен да најкраћи пут до тога води преко стварање јединственог фронта у који ће ступити сви опозициони актери, синдикати, струковна удружења, невладине организације… То је био главни мотив формирања Савеза за Србију.
Да ли приговори о „медијском мраку“ у Србији погађају суштину? Нису ли су главни медији у Србији увек били претежно на страни јачег?
Када је реч о слободи медија, Србија ову врсту терора није имала ни за време Слободана Милошевића. Мислим да је неукусно поређење актуелне ситуације са периодом од 2000. до 2012, тада је опозиција имала итекако простора да наступа у медијима, укључујући и оне најгледаније и најтиражније. Данас је то потпуно незамисливо. Мени на пример није дозвољено да се у десет месеци постојања Народне странке ниједан једини пут појавим ни на једној телевизији са националном фреквенцијом!
Од 22. октобра 2017. када је странка формирана, ја сваке две недеље упућујем љубазно писмо руководству три медијске куће где контролни пакет има држава – РТС-у, Политици и Вечерњим Новостима, у којима их уљудно молим за састанак на којем бисмо поразговарали о сарадњи у циљу потпунијег информисања јавности. Ни на једно ми није чак ни одговорено, а камоли да су ме примили на састанак или не дај Боже дозволили да се у тим медијима у било којем капацитету појавим. О каквој слободи и европским вредностима дакле можемо да говоримо?
За дубоко је жаљење чињеница да велика већина европских званичника практично окреће главу од те реалности. Али ништа није трајало довека, па неће ни то. Само треба бити довољно упоран и разборит да се пронађе заједнички именитељ у опозиционом деловању и кад-тад ће ствари доћи на своје.
Да ли Ви и Народна странка подржавате европски пут Србије?
Да. Од оснивања се залажемо, и то ћемо наставити да чинимо, да Србија буде уређена као модерна европска земља у којој владају европски закони и у којој се тежи достизању европских стандарда у свим областима. Политичка ситуација у ЕУ је тренутно таква да је питање проширења де факто одложено на неодређено време, у најмању руку док не буду спроведене институционалне реформе у ЕУ – око тога је председник Макрон био више него експлицитан.
То међутим не би требало да нас поколеба у напорима усмереним ка достизању критеријума неопходних за евентуално чланство, о којем ће одлучивати грађани – како Србије, тако и европских земаља – у другој половини наредне деценије. У овом тренутку, на жалост, Србија се не приближава, већ удаљује од тога, а та чињеница се гура под тепих, на сличан начин на који се током претходне деценије то чинило са Турском. Као резултат таквог претварања, Турска је годинама све више и више дивергирала од Европе, и сада ју је више немогуће замислити у ЕУ за најмање неколико наредних генерација. Бојим се да би, ако не дође до промене курса, нешто слично могло да се деси и са Западним Балканом.
Ви сте по мајчиној линији у роду са Поздерцима. Да ли су они имали разумевања за Ваше инсистирање на томе да „Марш на Дрину“ буде 2013. изведен у Уједињеним нацијама?
Никада нисам крио своје порекло и подједнако сам поносан на своје и српске и бошњачке корене. Мислим да су напади на мене због извођења „Марша на Дрину“ у УН били злонамерни и неутемељени. Та песма је за српски народ симбол огромне патње и жртава поднетих за слободу у Првом светском рату, на шта имамо пуно право да будемо изузетно поносни. Зато не осећам потребу да се било коме правдам, а због тога што поштујем осећања свих који су пропатили, никада нисам одговорио на серију увреда које су ми упућене.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
