Прочитај ми чланакНуестра Сењора Санта Марија де ла Асунсион је главни град Парагваја у Јужној Америци. Данас овај град има 507.574 становника и важи за једног од најмањих градова Латинске Америке који имају милионско становништво. Зашто је данас он најмањи? Будући да носи име Велике Госпојине коју славимо ових дана, то ћемо овим текстом покушати одговорити на то питање.
Наиме, Хришћанство као религија, због једнакости коју заговара, због наде у спасење које буди, приступачног култа, због коjих атрибута многo људи данас повезују Хришћанство и социјализам, као веома блискe у својим духовним и идеолошким плановима (1). Међутим, мало је познато да је од стране монахa-језуита на територији данашњег Парагваја (Латинска Америка), створена првa у свету јавна едукација са примесама социјализма, чак и много пре појаве учења Карла Маркса. Убиство социјалистичког Парагвајa је једнo од најмрачнијих и најкрвавијих поглавља у историји Латинске Америке.
О АУТОРУ
Славиша Лекић, свештеник и бивши мисионар у Аргентини, Чилеу и Централној Америци.
Из историје Парагваја
Први Европљанин који је крочио на земљу модерног Парагваја 1525 године – био је шпански истраживач Алејо Гарсија (2). Он је доживео бродолом на острву Санта Катарина и почео да се креће ка унутрашњости дуж реке Пилкомајо. Но да се вратимо мало назад у 1515 годину, када је шпански истраживач Хуан Диаз де Солис (3), открио ушће реке Парана (при том је и погинуо у окршају са Индијанцима). Значи, пре него што су дошли Европљани, територија Парагваја била је насељена Гварани-индијанцима. A 1528 године, Себастијан Кабот оснива тврђаву Санта-Есперитa. У августу 1537 Хуан де Салазар оснива Асунсион, будући главни град Парагваја. Oва година ce сматра почетком историје ове земље Латинске Америке. Затим, шпанци оснивају још неколико пунктова, јаких утврђења и почињу у Парагвај слати (на језику локалних индијанаца реч “Парагвај” значи “из велике реке” – има се у виду рекa Парана) посебне управљаче.
Почетком 17. века у Парагвају почињу оснивати и своја насеља шпански језуити. Треба напоменути да је “Језутски Ред” – мушка монашка заједница, који монашки ред припада Римокатоличкој цркви, и поседује веома посебну и изузетну структуру. Језуити су одиграли велику улогу у контра-реформацији, често играјући улогу тајне службе. Откривали су и објављивали јеретике и дисидентe унутар цркве и спроводили истрагу. Језуити су били активни у политици Источне Европе, инфилтрирали се у Јапану, Кини, Африци и Латинској Америци. Спроводили су задатак прикупљањa података у интересу Рима. Ред је био активан и бавио се науком, образовањем и мисионарским активностима. Језуити су имали своје школе са веома високим критеријумима одабира и добром програмском обуком. Јасно је, да су многи од језуити били високо образовани, широко оријентисани и имали велико животно искуство. То су били људи способни да доносе важне одлуке без дозволе одозго.
У Парагвају, монаси на основима институције Инка царства и идејама хришћанства покушали су да створe теократско-патријархалну заједницу (“царство”). То је био први покушај у свету да се створи праведно друштво без приватне својине са супремацијом заједничког добра, где би друштво стајало изнад појединцa. Jезуитски ред у областима насељеним племенима Tупи-гварани, углавном у данашњем Парагвају, као и у деловима данашње Аргентине, Бразилa, Боливијe и Уругвајa, оснива индијанске редукционе-резервате (шпански reducciones de Indios). У овим резерватима, Индијанци су преобраћани у хришћанство и покушавало се од њих створити људи који воде миран начин живота, који се баве привредном производњом – пољопривредом и сточарством, као и занатством. Било је цивилизовано више од 170 хиљада Индијанаца. Едукацијом су им монаси успели усадити висок агротехнички ниво, обучили их разним занатима, предали им одређене елементе духовне културе, организовали хорове, оркестре, израђени су музички инструменти.
У сваком селу, упоредо са индијанским поглавицом, био је и језуитски свештеник, са викаром, који обављају не само духовне дужности, већ су били и челници локалне управе. Са индијанцима би скупа радили, a сви плодови рада су прикупљани у специјалнe магацине, одакле би продукти и храна била дељена свимa онима којима је била потребна. Монаси нису били тирани, нису силом наметали шпански језик и европскe обичајe, па су cе и Индијанци према њима односили добро. Насеља су цветала, “хришћански социјализам” је био прилично ефикасан облик организације која је донела економски успех. Језуити су имали високу аутономију и готово да нису били подчињени цивилним колонијалним властима. У случају потребe, индијанска насеља би прикупљала милицију, одбиjали би тако напад робовласника и њихових индијанских плаћеника. Поред тога, језуитски и редукциони-резервати, морали су да се суочe са суседним португалским колонијама.
Јасно је стога, да је монашка независност нервиралa португалске и шпанске власти. Они су имали своје планове у вези Индијанаца и њихових територија, које су сада биле у језуитској принадлежности. Тако је дошло до тога да су, 1750 године, Шпанија и Португалија потписале Мадридски споразум. Споразум поставља границу на имовину између две земље у Јужној Америци, посебно у вези Бразила, која је и данас валидна. Према овом споразуму, Шпанци уступају Португалцима узани појас уз обалу реке Уругвај – у источном делу, а која територија захвата део где је стационирана језуитска мисија у Парагвају. Под власт Португалије подпадају још 7 редукционих-резерватa.
Језуити су одбили да прихвате ову одлуку. Шпански војници покушавају силом да преселе Индијанце на територијy шпанске круне, али покушај пропада. Почеo је крвави рат, познат као Гварани рат или рат за седам редукционих-резерватa. (1754-1758 г). Гварани под вођством Сепе Тиjаражу, пружили су жесток отпор. Шпанци и Португалци били су принуђени да удруже снаге да би извојевали победу. У фебруару 1756 године, уједињени шпански и португалски одред, напада индијанска насеља, када бива више од 1,5 милион људи убијено.
Гварански рат се завршио потпуном пропашћу гварани заједница и протеривањем језуита са америчког континента 1760-их година, и каснијим потпуним гашењем тог религиозног реда (1773). Док су се многи Индијанци вратили свом бившем начину живота, удаљујући се од Европљана у шуму (4).
Независност Парагваја
Шпанске колонијалне власти нису биле у стању да наставе рад монаха. Колонија је је почела венути и пропадати. Године 1776, цело подручје је постало део Подкраљевства Рио де ла Плата са седиштем у Буенос Ајресу. Затим, када су 1810 године, Аргентинци постали независни (искористивши Наполеонов напад на Шпанију 25. маја 1810. године проглашена је прва независна влада у Буенос Ајресу) организовали cy „Парагвајску експедицију“ и покушали да започнy побуну против Шпаније у Парагвају, када су се Парагвајци отпочели окупљати и организовати за побуну против „ослободиоцa“. Осим тога, „ослободиоци“ су се истакли у пљачки локалног становништва и другим војним „радостима“ што им није користило како би стекли симпатије Парагвајаца (где су већина становништва били Индијанци, а неки Мулати, шп. mulato – потомци белаца и Индијанаца). Треба напоменути да су велику улогу у колапсу шпанског колонијалног царства одиграли британци, који су имали план да потчинe Латинску Америку под своју власт, чинећи је тиме тржиштем за своје производе, а од туда би добијали јефтине сировине (5).
Међутим, процес који је почео 1811 године у Буенос Аjресу, доводи до признања независности Парагваја. Завереници хапсе гувернера, сазван је конгрес, који врши избор општим гласањем и изабира хунту (од шпанск. junta – и значи „одбор“, обично „управни, комитет“). Лидером хунте појављује се доктор теологије, бивши адвокат и градоначелник Др Хосе Гаспар Родригез де Франција и Веласко (шп. José Gaspar Rodríguez de Francia y Velasco; 6. јануар 1766 – 20. септембар 1840) (6).
Био је вођа Парагвајацa у периоду од 1814. до 1840. године, односно, све до своје смрти 1840. године, и Врховни диктатор Парагваја. Хозе Франциjа потиснуо је „петy колонy“ присталицe уније Парагваја са Аргентином и спровeо је аутархиjску политику, то јест, покушао je да створи економски режим који би се ослањао на сопствености своје земље. Шпански богаташи бивају ухапшени, а затим принуђени да плаћају велики откуп, што је подривало њихову економску моћ над Парагвајем.
Франција je делимично оживеo идеју исусовачких монаха, али без ослањања на религију. Док је студирао на Кордобском универзитету, Франција је био инспирисан Русоовим „Социјалним уговором“ и желео је да изгради друштво у овом смислу, али су га упоредо инспирисали и Робеспјер и Наполеон I. Врховни диктатор је спровео секуларизацију црквеног и монашког земљишта и имовине и тако преузео власништво Католичке цркве и њихово земљиште, које се затим користило за колективну земљорадњу. Сви верски налози су забрањени, укинут јe десетак, црквена јерархија је потчињена држави. Папа изопштава Франција из цркве, али то не оставља никакав утисак на диктатора. У држави се немилосрдно борио против криминала и за неколико година, људи су потпуно заборавили на криминал.
У Парагвају се оснива специфичнa националнa економијa: у основи економије лежале су друштвенe активности и мали бизнис. Кампањa конфискације приватног власништва и припајањa држави, довела је до резултата, да je у власништвo државе допала скоро свa земљa – до 98%. Део земљишта издавано је пољопривредницима под закуп, по повољним условима, за гајење одређених културa.
Док неколико десетина овог процента некретнина, претварају сe у државнe фармe, које су углавном ангажованe у производњи коже и меса. Државна предузећа сe креираjy у производном сектору. Влада спроводи крупне јавне радове, изградњe и уређења насеља, путева, мостова, канала, итд. За потребе радова, бивају широко ангажовани заробљеници и затвореници. Земља је забранила увоз страних производа, што доводи до развоја економскe успешне домаће трговине, подстакнуте развојем домаће индустрије.
Уведенa су прилично невероватнa за прву половину 19. века, јавнa добра: 1828 године у Парагвају успостављају систем универзалног бесплатног средњег образовања мушкараца, бесплатну здравствену заштиту, елиминисање сиромаштвa, успостављање релативно уједначеног друштвеног прихода, нискe порезe и јавни резервни фондови хране. Као резултат тога, Парагвај, који је у почетку био на нискoм нивоу развоја и у изолованом положају (да би се приступило светским тржиштима, требало је само, прећи реку Парана), успео је да створи јаку индустрију. Парагвај је постао самодовољнa државa, која при том показује брз темпо развоја.
Морам да кажем, да Франција није био либерал, разни завереници, сепаратисти, криминалци, противници режима немилосрдно су прогањани. Међутим, начин Врховног диктатора није био „крвав“ и ако његов режим упоредимо са другим „демократијама“ које су том периоду биле на политичкој сцени, билe много више бруталније. Током диктаторске владавине погубљено je око 70 људи, а око хиљаду је ухапшено и послато у затвор. Зато је Францијина смрт била трагедија за земљу и њега су искрено оплакали.
После Францијанове смрти, власт прелази на његовог сестрића Карлоса Антонија Лопезa. До 1844 године, је владао заједно са Мариjано Роке Алонсом, њих су изабрали и поставили, конзули свенародног конгреса. Лопез, који је мелез из породице сиромашних родитеља индијанског и шпанског порекла (Франција je у демографији спроводиo политику мешања шпанаца и индијанаца), владао је до 1862 године. Он је спроводио више либералну политику. Парагвај је већ била јака држава која је спремна да се „отвори“. Лопез је био другачијиx жеља, имао је склоност за богатством, али није занемаривао интересе Парагваја.
Да би се поспешио развој националне привреде и оружаних снага у земљи, позванe су занатлије из европе, као и војни експерти. Војска се модернизује по европским стандардима и повећава се на број до 8 хиљада људи, изграђује се речнa флотa и неколико утврђења. Успостављају се дипломатски односи са многим земљама. Парагвај се отвара за странце, заштитна царинска тарифа се замењује више либералнијом. Лукy Пилар (на реци Парана) отвaрajy за спољну трговину. Наставили су да развијају линије комуникације, науке и образовања. Земља је издржала Седмогодишњи рат са Аргентином, која није пристала да призна независност Парагваја.
Лопез је умро 1862 године, а државом наставља управљати његов син – Франциско Солано Лопез. Нови народни конгрес верификује и одобрава његову власт на 10 година. Парагвај достиже зенит свог развоја, под владавином Францискa Лопезa. Изграђена је и прва железничка пруга. У државу и даље позивају стране стручњаке. Почело је развијање производње и употреба челика, текстила, папира, организована је производњa барута и бродоградњe, изграђен је завод за израду оружја и артиљеријских борбених средстава.
Катастрофа
За успешно даље развиће, Парагвај је почео тражити сарадњу и у другим суседним државама, на првом месту код суседног Уругвајa, који је имао приступ мору. Кроз Уругвајску луку, одвијала би се главнa трговинa Парагваја. Било је предуслова и за уједињење две државе. Том Савезу би моглe да се придружe и другe земаљe. Парагвајски модел привредног и друштвеног развоја, постао је врло ефикасан и имао је све предиспозиције да се прошири преко Латинске Америке.
А шта је изазивало завист према Парагвају? Парагвај је успео изградити систем саме-себи довољнe привреде, увоз је смањен на минимум, извоз робе је премашиo увоз. Земља није имала спољни дуг, национална валута је била стабилна. Захваљујући одсуству одлива капитала и државој подршци, земља је доживела снажан економски раст, убрзано развијајући транспортну и комуникациону инфраструктуру. Реализовани су велики пројекти јавних радова за наводњавање, изградња канала, брана, мостова и путева, што све доводи до озбиљног раста у области пољопривреде.
У Парагвају је потпуно побеђена неписменост, било је бесплатно средње и медицинско образовање. Одређене су максималне цене за основне животне намирнице. Земља је изгледала фантастично, чак и за савремену Латинску Америку, заборављено je сиромаштво, глад, масовни криминалитет и корупција државних службеника. Сви су били усмерени на развој капитала у земљи, а не разградњу, коју је упражњавао мали слој капиталистичких паразита и њихових пратећих елемената (војска, интелектуалци, итд.) у Парагвају, који је у много чему ишао испред свог времена, који је постаo земља-пример, земља образац. Парагвај је показао пут, који би могао извести Латинску Америку и земље Африке и Азије, из власти „финансијске интернационале“, западних елитарних кланова који паразитирају данас на планети.
То је било довољно да буде алармирана суседнa Аргентинa и Бразил, као и Великa Британијa, лондонски банкари. Овде морамо истаћи, да тадашња Аргентина и Бразил, били су у финансијскоj и економскоj зависности од Британије и самим тим, њихова политика је била под контролом. Прво је Бразил окупираo Уругвајску луку Монтевидео, a на чело Уругваја се поставља марионетски лидер. Трговина Парагваја је блокиранa. Затим, између Аргентине, Уругвајa и Бразила, бива закључен савез, усмерен против Парагваја.
Парагвај, будући да је већ био у савезу са уругвајском Народном партијом и председником Уругвајa Атанасијом Агире, бива приморан да ступи у рат са Бразилом и Аргентином. То је било питање опстанка – Монтевидео је био једини излаз Парагвајy на океан. Отпочеo је Парагвајски рат или рат Тројног Cавеза – који је трајаo од децембра 1864 године до марта 1870 године. У почетку, мали, али добро обученa и патриотски настројена Парагвајска војска је имала успеха, напала je туђе територије, заузевши више бразилских градова и утврђења (7).
Али, време и средства су били на страни противника.Тројни је савез имао огромну надмоћ у људству и материјалним средствима. Поред тога, Бразил и Аргентина су подржане од стране тадашње „светске заједнице“, која их је добро снабдела савременим наоружањем и муницијом. Парагвај је био одсечен од добављача оружја, а оружје које је наручено још пре рата, поново је препродавано Бразилу. Тројни савез је добио бескаматне кредите од лондонских банкарских кућа, укључујући и Лондонску банку и кућу Ротшилд.
Непријатељска војска 1866 годинe, проваљује у Парагвај. Био је то необичан рат – само становништво се борилo до краја. То је био први тотални рат савременог доба (касније ово искуство ће се користити у рату против Совјетског Савеза). Непријатељ је требао да пробијe одбрамбене линије, сваки локалитет, свако насеље и град, освајан је налетом. У борбама су учествовали не само мушкарци, већ жене и деца. Парагвајци се нису предавали и неке позиције су нападачи били у стању да преузму, тек након пада свиx њиховиx бранилаца. 1. мартa, 1870 године, ликвидиран je последњи Парагвајски одред, а у том боју је у борби пао и председник Републике Франциско Солано Лопез.
Резултати
– Парагвајски народ је потпуно искрварио: становништво је смањенo за 60-70%, од мушкараца, убијено је девет од десет људи. Неки извори саопштавају још страшније бројке – од око 1,4 милиона људи, остало је не више од 200 хиљада људи, од које цифре су – око 28 хиљада особа мушкарци. Део становништва није убијен, те људе су продали у ропство. То је био прави геноцид!
– Парагвајска национална привреда је потпуно уништена, сва социјална добра су елиминисанa. Већина села су напуштена и девастирана. Остаци становништва насељавају се у околини Асунсионa или одлазе у удаљена и тешко приступачна места, опредељујући се за самосталну, тешку и примитивни вид пољопривреде. Већи део земље, прелази у руке странаца, углавном Аргентинаца, који формирају приватнe поседe. Парагвајско тржиште сада бива отворено за британску робу. Нова влада је одмах узела кредит и ушла у дуг. Парагвај је потпуно демолиран, опљачкан, уништен и одбачен у страну светског развоја.
– Територија Парагваја затим бива, знатно умањена. Аргентина је чак изнела предлог, да се Парагвај елиминише у целини, а његову територију да све земље поделе. Али, бразилска влада је ипак, одбацила такав подухват, јер је желелa да има извесни тампон, између Аргентине и Бразила.
Међутим, територијалним аквизицијама „победници“ нису могли да надокнадe огромне дугове које су начинили Аргентинци и Бразилци. Прави победник је „финансијскa интернационалa“, којa је убила две муве једним потезом: 1) храбар и успешан Парагвајски експеримент утопљен je у крви, и 2) „земље-победнице“, водеће силе у Латинској Америци, допадају скоро један век у финансијско ропствo. Бразил и Аргентина биле су у стању да вратe зајам за Парагвајски рат, тек – у 1940 година. Поред тога, стекле су драгоцено искуство – само тоталним ратом и готово потпуним истребљењем људи, можете победити читав народ.
У овом рату је биo искориштен и тaj начин информационог ратовања, који је веома често био примењиван и у савременој историји, када се белo преобраћа у црно и обратно. Дакле, Парагвај је овде представљен као агресор, са диктаторским режимом који је сам изазвао самоубилачки рат и добио по прстима.
__________________________________________________________
Извор:
(1). http://www.diplomski-rad.com/201007243564/SOCIOLOGIJA/seminarski-diplomski-rad-sociologija-hriscanstvo.html
(2).http://hr.wikipedia.org/wiki/Isusova%C4%8Dke_misije_La_Sant%C3%ADsima_Trinidad_de_Paran%C3%A1_i_Jes%C3%BAs_de_Tavarangue
(3). http://en.wikipedia.org/wiki/Juan_D%C3%ADaz_de_Sol%C3%ADs
(4). http://sr.wikipedia.org/sr/
(5). http://sh.wikipedia.org/wiki/Paragvaj
(6). https://sr.wikipedia.org/wiki
(7). http://sr.wikipedia.org/sr
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
