Прочитај ми чланак

ЗАВЕТНИЦИ раскринкали Миладина Ковачевића који позива на предају Косова!

0

Организација Српски сабор Заветници последњих дана оштро реагује на позиве оних који се у јавности представљају као експерти, а залажу се за то да Србија преда КиМ јер ће наводно у супротном изгубити преко 110 милијарди евра.

Организација Српски сабор Заветници последњих дана оштро реагује на позиве оних који се у јавности представљају као експерти, а залажу се за то да Србија преда КиМ јер ће наводно у супротном изгубити преко 110 милијарди евра.

Пре неколико дана члан Председништва Заветника, Милица Ђурђевић Стаменковски, изашла је са доказима да иза Футуристичког института који износи овакве црне сценарије стоје немачка агентура и људи са сумњивим биографијама који су током двехиљадитих година учествовали у пљачкашким приватизацијама, били функционери немачке амбасаде у Београду и блиско сарађивали са америчким фондацијама у Србији. Она је истакла да је недопустиво да такви појединци кроје политику Србије према Косову и Метохији јер је јасно да они испуњавају искључиво налоге страних амбасада које су њихови покровитељи.

Анализи поменутог Футуристичког института придружио се и Миладин Ковачевић, директор Републичког завода за статистику који је такође изнео у јавност тезу да ће Србија добити 90 милијона евра уколико преда Косово и Метохију. Тим поводом на свом Фејсбук профилу огласила се Милица Ђурђевић Стаменковски, а њену изјаву преносимо вам у целости:

Након Футуристичког института иза којег стоји немачка агентура (што сам доказала аргументима и бројним подацима), на предају Косова и Метохије позива и извесни Миладин Ковачевић, директор Републичког Завода за статистику. И његова математика је слична – мед и млеко ће потећи, ако признамо тзв. Косово.

Да кренемо редом…

Ковачевић је током деведестих био у табору Вука Драшковића. Говорило се да је након одласка из СПО одбио да странци врати скупоцени џип, па је Даница Драшковић морала да интервенише и пошаље своје момке да му га под претњом одузму. Он не да ни туђи џип, али би да поклони српско Косово.

Муњевито се након петог октобра приклонио ДОС-у, а најближе је сарађивао са Мирољубом Лабусом, тадашњим лидером Г17+ (баш као и дружина из Футуристичког института).

Америчка фондација УСАИД га је ангажовала за израду студија о стању у економији у Србији за период од 2010. до 2020. године. Поставља се питање, постоји ли „стручњак“ који позива на предају КиМ, а да нема директну спрегу са овом америчком организацијом?! Не постоји! Свећом да га тражиш не можеш га наћи!

Од 2001. ангажован је као сарадник ММФ за контролу СТАНД-БY аранжмана, па не чуди што и у овом случају он доследно брани интересе ММФ.

Данас је Ковачевић у редовима странке Расима Љајића!

Дошла сам у посед и документа који показује колика је незванична плата Миладина Ковачевића. Примера ради, у децембру 2016. као директор Завода је примио лични доходак БРУТО 252 129 динара, НЕТО 177 921 динара.

У преводу – богато је плаћен да обмањује народ!“

На ову Ковачевићеву изјаву кратком анализом реаговао је и Данијел Игрец, члан Главног одбора Заветника. Он је поручио следеће.

Данијел Игрец

 

Ових дана разноразни „експерти за све и свашта“, а заправо анонимуси на друштвеној и политичкој сцени Србије утркују се ко ће боље да оправда капитулацију која нам се предлаже у виду „трајног разграничења између Срба и Албанаца“.

Тако се међу првима огласио некакав „Футуристички институт“ који је пожурио да представи Србима све благодати које нам доноси трајно одрицање од Косова и Метохије (које, узгред речено, подразумева и поклањање Прешева, Медвеђе и Бујановца формирајућој Великој Албанији).

Са својим квазиаргументима овом институту придружио се и извесни Миладин Ковачевић, аутор студије „Економски, демографски и социјални ефекти различитих сценарија нормализације односа између Београда и Приштине“, која је писана под будним оком „експерата“ из Сорошевог Фонда за отворено друштво у Србији.

Погледајмо шта нам каже овај заговорник територијалног цепкања српске државе:

1.) Убрзана нормализација односа представља једини реалан и одржив сценарио решавања косовске кризе јер нам то омогућава улазак у ЕУ у периоду између 2025. и 2030. године.

2.) Такав сценарио такође значи да се становништво Србије припајањем севера Косова увећава за чак 42.000 становника.

3.) Убрзана нормализација односа је добра за Србију и у демографском погледу, јер би се до 2060. године број становника преполовио, уколико би остао садашњи статус кво.

4.) Србија би разграничењем добила 90 милиона евра.

Биће да се господин Ковачевић исувише прерачунао па је у подршку своме ставу изнео потпуно неодрживе и нереалне аргументе. Ево и зашто:

1.) Приче о убрзаном уласку Србије у ЕУ у случају предаје Косова су обична шарена лажа и приче за малу децу које служе само за завођење јавности. Чак и да Београд покаже пуну кооперативност према Бриселу и призна тзв. косовску независност то ни у чему неће осигурати место Србији у европској породици народа.

Најпре због тога јер ће се и након Косова пред Београдом наћи још мало море услова и захтева који се пре свега тичу Републике Српске, Војводине, Рашке области и нерешених граничних питања са скоро свим суседним државама које због тога стичу огроман простор за даље уцењивање Србије на њеном европском путу, због чега тај пут постаје никада достижна мета. Други разлог је тај да и у самој Европској унији постоји огроман отпор према пријему нових чланица о чему можда најбоље говори податак да се чак 80% грађана Немачке и Француске, двеју најважнијих земаља ЕУ, одлучно противи даљем проширењу европских граница. На овом месту треба поменути и најновији финансијски извештај Европске комисије о буџетским издвајањима за период до 2029. године у којем се у одељку о даљем проширењу Уније ни једном једином речју не помиње Србија. А трећи разлог је сасвим реална могућност да ће ЕУ у наредних неколико година због сосптвених унутрашњих проблема нестати са политичке мапе света.

По другој страни чак и да би којим чудом предаја Косова Србији отворила врата ЕУ цена тог уласка била би катастрофална – имајући у виду ситуацију у државама региона које су чланице Уније наша земља суочила би се са енормним порастом јавног дуга, повећаном стопом сиромаштва и незапослености и још већим одливом мозгова и исељавањем младог становништва у Западну Европу.

2.) Разграничењем и поделом Косова Србија не би преко ноћи добила 42 хиљаде нових становника јер су ти људи већ сада њени становници – реч је о особама са српским држављанством које живе на српској територији. Штавише, Србија би само била на губитку јер би трајно изгубила 150 хиљада Срба јужно од Ибра.

3.) Питање раста и пада наталитета у Србији нема ама баш никакве логичке узрочно-последичне везе са тим да ли ће Србија одмах сада да прионе на решавање косовског питања или ће његово решавање оставити за нека друга, боља и повољнија времена. Да ли ће се у Србији рађати више деце не зависи од тога да ли ће власт у Митровици, Призрену, Пећи, Ђаковици, Лепосавићу, Прешеву и Бујановцу вршити Београд или Приштина већ од подизања свести друштва о значају очувања породице и квалитетне демографске државне политике која ће бити усмерена у подстицај наталитета и подршку породицама са више деце. Најбољи пример су Срби на КиМ који упркос свим потешкоћама са којима се суочавају бележе највећи пораст наталитета у Србији.

4.) Србија разграничењем не би добила никакву опипљиву економску предност. Напротив, она би у дугорочној перспективи изгубила много; сва најважнија рудна налазишта и стратешки важни природни ресурси на КиМ чија експлоатација према најновијим истраживањима Светске банке може да траје вековима преко ноћи добили би новог власника и нашли би се изван српске територије, чиме би наша држава изгубила на стотине милијарди евра. Србија би трајно изгубила право њиховог коришћења, а тиме и могућност развоја у економску и енергетску силу региона док би на другој страни целокупни приходи и профит од српског стратешког блага припали једној разбојничкој држави и њеним западним покровитељма.

Дефинитивном предајом Косова Србија би албанском елементу омогућила убрзану економску експанзију што би угрозило стратешке привредне интересе Београда у региону. Припајањем Прешева, Медвеђе и Бујановца тзв. Републици Косово јачају и економски аспекти великоалбанске интеграције, а албански фактор стиче потпуну контролу над важним стратешким саобраћајним и комуникацијским правцима у региону чиме се саботирају велики руски и кинески инфраструктурни пројекти попут „Турског тока“ и „Пута свиле“, а утицај Пекинга и Москве истискује из овог дела Европе.

Оваквом неразумном политиком држава би осујетила све привредне активности грађана у Топличком, Пчињском и Јабланичком округу чиме би се народу у овом делу Србије послала порука да су њихов развој и опстанак небитни за државу.

Све су то према резоновању врлих Сорошевих стручњака“горке пилуле“ које Србија мора да прогута како би тобож сачувала прилив страних инвестиција и избегла сценарио државног банкрота. Чињеница која се притом намерно прећуткује је да се инвеститори из земаља ЕУ за улагање у Србију превасходно одлучују због повољне политике субвенција и бенефиција које страни капитал ужива у нашој држави, а најмање према томе да ли ће Србија да призна тзв. Косово или не. За увођење било каквих економских санкција Брисела према Србији због нерешавања косовског питања неопходно је да постоји сагласност међу земљама чланицама ЕУ, а управо је постизање те сагласности под великим знаком питања. И то из два разлога. Први је тај да чак ни у самој ЕУ не постоји консензус по питању признања Приштине јер пет њених чланица и даље одбија то да учини. Други је у томе да чак ни оне земље које су својевремено признале тзв. косовску независност попут Мађарске, Чешке и Аустрије нису спремне да због једног Косова ремете и угрожавају своје више него повољне економске односе са Београдом.“