Прочитај ми чланак

КЛЕТВА ВУЧИЋЕВА: Хоће да замени и цара Лазара, смислио је нову косовску клетву?

0

„Ко је Србин и српскога рода, а не жели делити Косово…“ па допишеш шта хоћеш. Бивши радикали своју десну меланхолију сада задовољавају ловом на неистомишљенике и позивима на линч, коментарише Драгослав Дедовић.

Српска листа прети „штеточинској“ опозицији. Градоначелници десет српских општина са Косова ће, уколико до решења не дође – „било оно разграничење, корекција или нешто треће“ – бити „принуђени“ да те наводне штеточине потраже у њиховим „кућама и вилама“ како би их упитали – „зашто су то урадили српском народу“.

(фото: Канцеларија Председника)

Српсколисташи нису додуше изнели методологију намераваног испитивања „миљеника и полтрона страних амбасада“, али ми умемо свашта замислити. Богата нам је историја. Од сакаћења побуњених сребреничких рудара клечањем на усијаним облуцима које је примењивао деспот Стефан Лазаревић, преко голооточке „кибле“ која је подразумевала уринирање по кажњеницима, до увозног хита wатербоардинга – српска машта доказано ради свашта.

Иза овог писма које је, идеолошки гледано, Вучић написао сам себи, јер је Српска листа у својој суштини Вучићева кадровска елита у отцепљеној покрајини, стоји преиначена стара епска клетва: „Ко је Србин и српскога рода / а не жели делити Косово / од руке му ништа не родило…“

Та изнова подешена српска труба са Косова чује се најбоље по београдским таблоидима и телевизијама оданим Вучићу. Тамо се лидери српске опозиције као и сви који се противе Вучићевом „разграничењу“ и Дачићевој подели Косова, прозивају по најбољим правилима медијског „топлог зеца“.

На пример, Небојша Крстић, којег магловито памтим из моје и његове младости као члана ВИС Идоли. Овај маркетиншки стручњак, који је дуго пријатељевао са водећим демократама, а сада је фан Вучићеве политике, пита се на ружичастом каналу да ли су ови што би да руше Вучића политички противници или идиоти. При томе Крле не мисли на панк састав из Пуле КУД Идијоти. Он очито употребљава реч за коју не зна шта изворно значи.

Наиме, старогрчки „идиотес“ означава особу која се држи подаље од политике и јавности. Што се опозицији заиста не може приговорити. Крле је само хтео да политичке противнике газде паушално назове будалама, али је то уденуо у формулу – питам се јесу ли ово или оно.

За остале таблоидне јуришнике Ђилас, Јеремић и Обрадовић су „лажни велики Срби“, Соња Бисерко, Наташа Кандић и Рада Трајковић су „шиптарски лобисти“ . Сви они као и игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић, борили су се за то „да Србија не добије ништа у преговорима са косовским Албанцима“.

Противници председниковог предлога, али и понеки грађанин као београдска полицајка албанског порекла означена пуним именом и фотографијом, медијски се стављају на стуб срама, они су одметници, издајници, страни плаћеници и антисрпски елементи.

Све смо то до сада чули толико пута да нам је чуло за мобилисање мржње мало отупело. Ипак, сувисло је поставити питање – да ли председник „дијалог о Косову“ замишља као такмичење у медијској пљувачини и претњама на рачун неистомишљеника?

Медијски линч и етикетирање попримају свој пуни смисао тек када их повежемо са отвореним писмом Српске листе. У том политичком документу таргетирана су имена којима медијски билтени власти додају фотке и адресе. Посетиће их Вучићеви људи са Косова. Навратиће да их приупитају понешто.

Са становишта власти овакве претње су тек безазлене метафоре изречене у жару политичке борбе. Тек када Вучићеву власт изложе мање-више сличној неукусној критици, е ту нема шале.

Власт је, на пример, веома осетљиво реаговала на провокацију Бошка Обрадовића који је позвао српско судство да суди председнику за намеру да одустане од целог Косова, а српску полицију и војску да га ухапсе. То је одмах протумачено као још један покушај пуча и изазивања крвопролића.

Добро, већ смо навикли на разне атентате, завере, покушаје насилног рушења Александра Вучића, то му дође као маркетиншки стил владавине. Он се стално бије са невидљивим непријатељима и све их побеђује, растерује Турке на буљуке. Он је стално угрожен. Као Ђинђић. Којег је он своједобно угрожавао, па зна најбоље шта то значи.

Осетљивост на Обрадовића је нешто друкчијег карактера од стандардног запљувавања „жутих“. Вучић је деценијама био тамо где је сада Обрадовић. Напуштање радикалне националистичке позиције изазвало је у њему, као и у свим бившим радикалима, најпре трауму, а онда, током времена, неку врсту десне меланхолије. Жал за радикалску младост.

Фотеље, привилегије, дрога власти, све је то добар лек, али тиме се лече тек статусни комплекси. Не може се тек тако извидати меланхолична десничарска душа. Увид да се Србијом не може владати из великосрпске конфликтне перспективе те њено невољко напуштање оставили су неку врсту фантомског свраба. Тај уд су бивши радикали сами себи одсекли 2008. Политичким скалпелом одвојени од своје великосрпске фалусоидне фантазије постали су напредњаци.

Али Обрадовић одлично зна где бивше радикале сврби. Па циљано дражи та места. При том се не мора превише упинајти јер је уставна преамбула о српском Косову настала уз свесрдну радикалску асистенцију. Обрадовић инсистира на томе на чему су пре заједнички инсистирали и радикал Вучић и „жути“ председник Тадић и социјалисти.

Године 2006. сви присутни посланици у Скупштини – њих 242 од 250 – гласали су за нацрт Устава. Дванаест година касније овакав Устав се претвара у замку. Када преговара о „разграничењу“ председник државе је заиста на уставно клизавом терену.

Немачко „неин“ променама граница је унапред укалкулисано – Немачка је у пакету са западним земљама превентивно попљувана као лицемерна, а то је учинио разгоропађени Ивица Дачић. Отели Косово, а сад неће да мењају косовске границе? Такве недипломатске изгреде шефа дипломатије надмашује само његово певачко умеће.

Нова епизода у низу неспоразума између београдске власти и Српске православне цркве у тумачењу косовског проблема настала је када је председник Вучић рекао да неће живети у Ђаковици и да не зна ни једног Србина који би то хтео. Владика рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије је на то одвратио: „То нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа.“

Онда је директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић по задатку упутио експресно отворено писмо епископу Теодосију у којем му узвраћа онако хришћански: „Вређате и говорите и о недостојности. Ваше речи пуне страсти тешке су и недостојне.“ Све у свему, Вучић не може да рачуна са СПЦ када предлаже разграничење, то неће променити ни масовна писма подршке из партијске унутрашњости ни мачевање отвореним писмима.

Како год, неистомишљеници у „унутрашњем дијалогу“ су таргетирани, власт се упркос јасном ставу Берлина и на спољном плану прави луда, уздајући се у екстравагантног Трампа и руске мишице, док делови опозиције постају заклети уставобранитељи те поприлично трапаво србују.

Само да никоме не покуца на врата градоначелник Ранилуга или Клокота.