Прочитај ми чланак

„СВЕ ЈЕ ВИШЕ ПУКОТИНА у напредњачком монолиту“

0

Незадовољство се шири, у социјалном котлу температура расте.

Ето, шта учини један твит.

Думајући о томе како да се препоручи пажњи Маxимусових приљежника и огребе о, негативни дакако, медијски публицитет, Бошко Обрадовић је смислио сјајну фору – позвао је часне међу војницима и полицајцима да ухапсе Вучића.

Вучићева машинерија је реаговала истог трена: Обрадовић позива на пуч и гура земљу у крвопролиће. Јавности је поручено да је војска чврсто уз свог врховног команданта и да правосудни органи треба, под хитно, да лидеру Двери организују рандес са законом.

Ствар, можда, и не би била тако агресивно интонирана да је Обрадовић – политички идиот, како га је апострофирао један од напредњачких изврсника – говорио у своје име, али није. Он је позив упутио, тврде обавештени српски прогресивци, и у име својих коалицијских партнера.

Сада би коалицијски партнери требало – шта? Да се јавно ограде од Обрадовићеве изјаве? Да отрче код Сарапе и из Пинковог студија му поруче да дисциплинује своју реторику и да се извини свима које је својим позивом узнемирио? И шта још? Па, да стрпљиво чекају прилику да се снажно ограде и од следећег међу њима.

Та неисказана понуда је са индигнацијом одбачена. Обрадовићевим партнерима су, као и њему самом, јасне конзеквенције војног и полицијског удовољавања захтевима политичких противника. Ових у Србији, наиме, ускоро не би ни било. Од демократије би остало само почетно слово, а владајућа врхушка лако би се препознавала по афинитету својих кројача ка униформним одевним комплетима. Господо напредњаци, Србија је никаква, али лоботомија још увек није услов да се буде у опозицији.

Али да се вратимо почетку текста – шта је показао твит?

Прву ствар – режимски портрет Обрадовића – већ смо апсолвирали: Обрадовић је идиот, фашист, блебетало, галамџија, фотељаш, људски и морални гном, морон, политички нерециклирајући отпад, исл.

Други портрет је опозицијски: опозиција је неодговоран паразит, властохлепна је, безидејна, затрована и пуна киптеће мржње; у народу популарна као свињски грип.

Добро, али све смо то већ знали и већ безброј пута чули, и то да је Обрадовић идиот, и то да је опозиција ретроградна и фанатизована гомила мрзитеља напредњачке светлеће рекламе. Александра Вучића, дакле.

Знали смо и то да незадовољних Вучићевим режимом има свуда – и у цркви, и у полицији, и међу војницима, и међу блудницима, бициклистима, лекарима, просветарима, ватрогасцима, берберима, артистима, новинарима, паркетарима… Једноставно говорећи, незадовољника има у свим професијама, и у свим слојевима. Незадовољство се, дакле, шири, а у социјалном котлу температура расте. Шта то значи?

То значи да се скраћује пут од незадовољне до усијане главе, а то напредњаке, како ми се чини, почиње да брине. Тако сам, барем, схватио изјаву врховног СНС координатора Глишића, да Обрадовић, својом опасном реториком, може подстаћи неку спасом отаџбине заведену главу да учини нешто погубно по државу.

Друга ствар на коју треба обратити позорност је незадовољство унутар саме СНС врхушке и врховника лично понашањем председништва и локалних председника странке. Сви су они затајили у осуди Обрадовића, па та осуда није добила ону снагу и ширину какву је, по оцени Глишића, морала да добије. Уместо да скочи у одбрану Вучића, партијска олигархија је на неким удаљеним и скупим дестинацијама скакала у море. Приватни ужици су, ето, надвладали партијску лојалност и личну оданост човеку, који је тој истој олигархији омогућио, јел, и каријере, и далека мора, и луксузне дестинације. Странка је пропустила прилику да се експонира као ефикасно функционишући монолит, па је партијски аутократор, с правом, незадовољан и љут.

На крају, критика коју је Глишић упутио страначким олигарсима у случају Зоране Михајловић уродила је плодом. Ако је пре неког времена, а у случају твита Вјерице Радете, показала да Вучићева није последња, сада није дозволила ни грам скепсе у своју лојалност Вучићу. У њеном саопштењу, напади на Вучића су изједначени са отпором увођењу реда, уређењу Србије, чак опстанку Срба. То, међутим, није реторика довољно уверљива хард кор напредњацима. Ако затраже унутарпартијску диференцијацију то би, онда, могло – речено са извесним претеривањем – донети и нешто добро.

Али не напредњацима.

Извор: autonomija.info)

Објавио: gerila.rs

Ознаке: , ,