Само пола сата након седнице Савета за националну безбедност (одржане у суботу, 4. августа ове године), којом је председавао Александар Вучић у својству председника Републике Србије, постало је јасно да ће, уместо најављених "великих дела", (овај мали балкански сатрап саопштио је то преко свога "трбухозборца" Марка Ђурића) кренути у прогон "унутрашњих непријатеља", пар свештеника и неких, неименованих политичара.

Предаја пре његовог краја

Само пола сата након седнице Савета за националну безбедност (одржане у суботу, 4. августа ове године), којом је председавао Александар Вучић у својству председника Републике Србије, постало је јасно да ће, уместо најављених „великих дела“, (овај мали балкански сатрап саопштио је то преко свога „трбухозборца“ Марка Ђурића) кренути у прогон „унутрашњих непријатеља“, пар свештеника и неких, неименованих политичара.

И док се он једног дана бави претњама и застрашивањем, а другог дана позивањем Срба са Косова на мир и пристојност, на понизност и трпељивост, велике силе су показале шта желе: јединице КФОР-а чувају инфраструктуру у овој српској покрајини, позивајући се на мандат који им је дала Резолуција УН 1244! „Вођа“ је мало пожурио да Албанцима призна независну државу. И, прилично закаснио да се укрца на неки авион и побегне из Србије.

На блогу нашег уредника, новинара и публицисте Предрага Поповића, 3. августа ове, 2018. године, објављен је текст под насловом „Вучић изазива хаос на Косову“ у коме аутор каже да Вучић намерава да изазове нереде на северу Косова и Метохије, а у томе треба да му помогну Срби из Косовске Митровице „…са изговором да више не могу да чекају на формирање ‘Заједнице српских општина’…“ који би потом прогласили аутономију Северног Косова. Овакав сценарио, допуњен је и логичком претпоставком да ће албанске власти из Приштине одговорити слањем специјалних полицијских јединица, како би “преузела контролу над свим институцијама“.

Само један дан након што је овај текст објављен, јединице КФОР-а (из мађарског дела војног контигента), покренуле су своје оружане снаге. У колони је било највише војних џипова, те камиона и по неки оклопни транспортер, али и тешке механизације, као и возила за хитну медицинску помоћ. КФОР је овај покрет извео, како је команда ове војне јединице и саопштила, „…у складу са Резолуцијом УН, 1244 како би се одржала спремност и оперативна способност којима се гарантује мирно и безбедно окружење и слобода кретања…“

Подсетимо, према Резолуцији 1244. на коју се КФОР и овом приликом са пуним правом позвао, регулисано је смештање Косова и Метохије под привремену управу Организације уједињених нација коју реализује привремена административна мисија ОУН на Косову и Метохији, док је Србији остављена могућност да врати своје институције када се за то буду стекли услови!

Због чега је Вучићу тако хитно да што пре призна самопроглашену државу Косово, и то у границама коју су својевремено зацртали албански сепаратисти, уз помоћ бивше државне секретарке САД, Хилари Клинтон и ратоборног клана америчке Демократске партије, која је деведесетих година радила монструозни посао глобалне сатанизације Србије? Одговор лежи у чињеници да га је баш та поражена клика лажних неолиберала, препознала као „корисног идиота“, који је уочи велике Трампове победе, погрешно проценио и однео „кесу“ са милион долара као донацију „Фондацији Клинтон…“

Али, времена и прилике су се промениле. А, како и колико, говори и то да су 3. августа ове године, власти самопроглашене државе на Косову покушале да изведи свој „соло“ наступ, па је Косовска полиција наредила својим припадницима да прекину годишње одморе, а косовски министар унутрашњих послова Бејтуш Гаши покушао да добије сагласност у вези „показивања косовске силе“ са командантом КФОР-а, италијанским генерал-мајором Салватореом Куочијем. Али, уместо тога, он се моментално позвао на свој мандат, овлаштења и, поново, Резолуцију УН 1244. Овакав шамар нису очекивали ни Вучић ни Тачи и Харадинај. Очигледно је да је Трампова влада вратила на сцену Резолуцију УН 1244, која је трн у оку вођама самопроглашене парадржавне творевине у Приштини, али и Вучићу, који би да одмах призна албанско Косово.

У суботу ујутро (8х), 4. августа, Вучић је извео још једну представу, седницом Савета за националну безбедност која је трајала тачно два сата. завршена је након скоро два сата. У 10,30 х, јавности се „обратио“ директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић изјавом да је на седници „…анализирана политичко-безбедносна ситуација, стање у органима и службама безбедности у систему одбране и обавештајним службама, цивилним и војним, као и политичка и безбедносна ситуација у нашем и ширем региону…“ те да је Савет за Националну безбедност „…усвојио одређене закључке“, а да је председник Вучић надлежним службама дао „…одговарајуће задатке…“

Али, кључна информација коју је Ђурић пренео јавности, говори нешто друго, да се Вучић опет бавио јадним интригама и да је „упрегнуо“ обавештајне и безбедносне службе да се опет баве прогоном „унутрашњег непријатеља“. Или, како Ђурић рече: „…Безбедносне службе су добиле своје задатке, посебно за спречавање ‘агентурног деловања’ појединих политичара и свештеника…“ Новинаре овом приликом није помињао. Ђурић је покушао да појасни у пола реченице о чему се ради, па је побегао. А тих пола реченице гласи: „…Јер су поједини Срби оптуживали сопствену државу да планира злочине против сопственог народа, да планира некакве сценарије…“

Због свега овога, и поједине стране дипломате су се питале: зашто Вучић жури са признавањем Косова и Метохије? Тако је и амбасадор Кине, Ли Манчанг рекао (а Тањуг 20. јула пренео), да он сматра да за решавање тако великог питања не би требало постављати рокове: „…То је чисто моје лично мишљење, није званично. Када је реч о питању Косова, то се односи на суверенитет, територијални интегритет Србије, то је најважније питање за једну земљу, владу и народ…“ Он је навео пример да је Кина чекала скоро 100 година и решила питање Хонгконга тек 1997. када је враћен матици, а такође и Макао. Што се Вучићеве журбе око признавања самопроглашеног Косова тиче, кинески амбасадор је мудро закључио: „…За овакво велико питање, никако се не сме дозволити да се реши само за пар месеци…“

Ипак, упркос томе што је амбасадора Кине, господина Лија, више пута називао „пријатељем“, Вучић ће радије за свој велеиздајнички посао, послушати глас Велике Британије, која традиционално помаже сваком несрећнику који ради на затирању Србије.

Наиме, првих дана августа ове године, Велика Британија је, као председавајућа Савета безбедности УН у текућем мандату, одлучила да блокира расправу о Косову и Метохији, искључиво због чињенице што ће, по свему судећи, и САД, заједно са Русијом и њеним савезницама, поново афирмисати Резолуцију 1244. Овде ваља подсетити да је амбасадорка Британије у УН Карен Пирс, прочитала званични став своје владе који гласи: „…Иако питање Косова остаје важно, оно не захтева више редовне седнице“.

Ипак, дипломатски извори су категорични: Британци ништа неће добити оваквом одлуком. Британија не може одлучујуће да утиче на будућност Косова већ ту улогу имају Русија, САД и Европска унија из које Британци управо излазе. Велика Британија, такође, има своје финансијске интересе у односу на земље Залива – Уједињене Арапске Емирате, Саудијску Арабију, Бахреин, (где су стационирана њихова два носача авиона) те Кувајт, Оман и Катар (који је три милијарде долара уложио само у некретнине у Великој Британији). Одлуком да тренутно не ставе Косово и Метохију на дневни ред Савета безбедности, влада у Лондону не чини ништа друго осим што овим земљама, које гласају за албанско Косово у УН (и неке га и финансирају), чине краткорочну услугу. Британци дају и Вучићу „зауставно време“ да обави свој велеиздајнички посао, мада је и њима јасно да је он већ политички мртав и да од његове „мисије“ више нема ништа.

А, каква се битка, мимо очију српске јавности бије у Уједињеним нацијама, говори податак да су се и Русија и Кина оштро супротставили промени формата одржавања седница Савета безбедности УН, а политичка координаторка мисије САД при УН Ејми Тако је на претходној седници критиковала нови буџет Унмика, тврдећи да 38 милиона долара издвојених за рад ове мисије „нема смисла“. Али, КФОР, и Резолуцију УН 1244., нико није оспоравао!

Упркос чињеници да три највеће силе на свету, имају скор јединствен став у погледу даљег развоја догађаја на Косову и Метохији, Вучић и Тачи имају своје пропагандне послове, како би још неки месец дуже остали на водећим позицијама у државно-правном конфликту који формално и суштински и није у њиховој надлежности. Тачи у својим медијима ових дана тврди: „…Ако постигнемо договор, Прешевска долина биће део Косова“. Са друге стране, Вучић тврди да му „ниједно решење није на видику“, али, наводно, уколико му се ишта понуди, „боље нешто него ништа“!

Али, не само што овај одлазећи диктатор дописује нове прилоге за „енциклопедију глупости“, него спремно објављује и рат појединим српским „политичарима и свештеницима“. Тако је 2. августа ове године „дао налог“ безбедносним службама да „раде свој посао“ и крену у прогон неименованих свештеника и политичара. Истог дана, албански Министар дијаспоре Албаније Пандели Мајко најавио је отварање „границе“ између Албаније и Косова (1. јануара идуће године), о чему је први известио албански портал Лајми.нет.

Опет је злосрећни директор Канцеларије за Косово и метохију, Марко Ђурић реаговао „оштро“ рекавши: „…Постоји само граница Србије и Албаније!“ И то говори Вучићева „десна рука“, гласноговорник човек који позива „драге Србе“, да се не буне, него да ћутке прихвате признавања још једне албанске државе на Балкану! Како друкчије схватити његову капитулантску реченицу: „…Ми ћемо, када је реч о Србима на КиМ, да останемо, мирни и прибрани, нећемо наседати на било какве провокације, наставићемо да штитимо мир…“

Амерички амбасадор на Косову Грег Делави, који се пре непуних месец дана показао као најпослушнији службеник своје администрације (хитном променом става о могућој подели Косова), у међувремену је схватио да је „терен клизав“ па је почео да избегава сусрете са представницима медија на албанском у Приштини. А, његово мишљење је ових дана било преко потребно представницима самопроглашеног Косова, поводом промене курса америчке политике, коју, очито, не схватају бивше вође ОВК које су узеле сву власт у своје руке. Делавија су тражили и новинари из САД и Европе како би их боље упознао са намером Албаније и Косова да отворе границе, али се он мудро ућутао.

Ћути и Влада Србије, ћути и Вучић о томе. А, из званичних институција Албаније, подсећају да се граница између Србије и Албаније протеже од тромеђе Македоније, Албаније и Србије, до тромеђе Србије, Црне Горе и Албаније, те наглашавају да је то „једина граница која постоји и која може постојати…“ Дакле, по том „нацрту“, никакве границе Албанија нема са Србијом, него је у питању једна тачка: тромеђа! Истина је следећа: према Резолуцији 1244, која се поново појављује као „фактор разумевања“ међу великим силама, Србија има пуно право да користи граничне прелазе према Албанији (Чафа Прушит и Врбница), да тамо шаље своје особље, и спроводи своје пограничне законе.

Уместо разумевања овог правног акта, Вучићев наводни пријатељ, албански премијер Еди Рама проговорио је 1. августа 2018. о уједињењу Косова и Албаније па је посебно нагласио да ће се Косово и Албанија ујединити или на класичан начин, или уласком у Европску унију! И овај мали балкански провокатор, заједно са Александром Вучићем, својим провереним партнером у политичком, економском и сваком другом криминалу, налази се на списку оних локалних сатрапа који ће бити ухапшени и процесуирани за бројна зла које је направио у региону. Вучић оправано страхује за свога брата, за себе лично и за њихов заједнички картел који се већ нашао у клопци и суочен је са злом судбином: мораће дуго да се исповедају међународним истражним органима, и много дуже да „сабирају утиске“ у неком европском Гвантанаму.

Много „послова“ им је већ пропало, јер потенцијални „клијенти“ знају шта их чека. Ипак, за разлику од Вучића који је пљачком и издајом Србије сам себи пресудио, Албанци са Косова и из Албаније су се макар трудили да нешто ураде за своју мафијашку идеју. Наиме, док се Вучић свим силама трудио да крене изградња пута Ниш – Приштина -Тирана – Драч, непризнато, самопроглашено Косово и Албанија, потписали су више од 10 „билатералних“ споразума и најава министра дијаспоре Албаније Панделија Мајка да ће „границе“ између Албаније и Косова бити отворене од 1. јануара 2019. године, представља наставак њихове функционалне интеграције, којом се суштински, али не и формално, реализује идеја такозване велике Албаније.

Овде треба подсетити да је још давне 2006. године, такозвана Контакт група ЕУ тражила да се дефинишу три принципа у вези са будућношћу Косова и да је један од њих био да нема уједињавања Косова са неком суседном државом. Јасно је да су Албанци схватили да не могу да проглашавају некакву „велику Албанију“ и да се уједињују на такав начин, али они стварају функционалну интеграцију и један привредни, културни, образовни и трговински систем. Нека врста албанске бесцаринске уније већ функционише. Друго је питање што они међусобно једни другима немају шта да понуде. Овде је реч о њиховом начину да заузму територије и држе „коридоре“ на туђој земљи.

Ни у српским медијима нити као политичка тема у српском парламенту, није се нашло питање њиховог споразума о војној сарадњи (који је детаљно направљен уз помоћ официра НАТО пакта) чиме су Приштина и Тирана дубоко ушли у безбедносно повезивање. Реч је о опасном послу стварања једног простора међусобно увезаног и интегрисаног од Косовске Митровице до Драча.

Реафирмације Резолуције 1244 Савета безбедности УН, која никада није суспендована, али је игнорисана од стране бивше владе САД и њених тадашњих савезника, долази до заокрета који је амерички председник Доналд Трамп означио као „преиспитивање претходних спољнополитичких стратегија САД“. Сигурно је да је милијарда долара годишње које Америка даје на Косову (што својим службама, што бази „Бондстил“, што привременим органима али влади у Приштини за „обнову и изградњу“), превелики новац за оно што САД добијају. Извесно је да ће Трампова администрација остати на Косову и Метохији, али као „нежељени гост“ код албанских сепаратиста, који би најрадије да их и ова администрација у Вашингтону подржи као и оне претходне. То се, наравно, не догађа нити ће даље бит могуће. Свет се променио, а Косово под албанском влашћу је постало једно од најпрометнијих коридора за пролаз исламских миграната према Европској унији.

Драме и комедије које свакодневно режира Александар Вучић, у вези са Косовом и Метохијом, довеле су до тога да се и председник Израела, Рувен Ривли, који је недавно посетио Београд, осврнуо на „неподношљиву брзину“ којом српски диктатор хоће да призна своју покрајину као независну и туђу државу. Само дан пре него је господин Ривли дошао у Београд, опоменуо је званичнике хрватске државе „…да се суоче са својом прошлошћу“ (није рекао злочиначком, али се у јасеновцу подразумевало). Тако надахнут, дошао је у Београд, да подсети Србе и Србију, а посебно њеног малоумног председника, да је сваки Јеврејин кад би се женио, пуних две хиљаде година, на венчању своме изговарао: „…Јерусалиме, ако те икада заборавим, нека ме десница моја изда!“

Данашњи грађани Израела, Јевреји из целог света који су се вратили у своју прадомовину испуњавајући сан својих пра-предака, знају да је вредело чекати. А, Вучићу се жури…Да преда Косово и Метохију пре свога краја, који је сасвим близу.

А 1. Воли да плаћа из нашег џепа

Вучић је лаке руке, воли да плаћа, али не из свог џепа, већ из буџета. Рудолфа Ђулијанија, бившег градоначелника Њујорка платио је 180.000 долара, да гостује три дана у Београду, да промовише његове идеје.

Бившег немачког канцелара Гехарда Шредера, који је успео да промени немачки Устав, како би се омогућило Немцима да могу да нападну другу земљу, после чега је авијација Бундесвера учествовала у жестоком бомбардовању Србије, Вучић је више пута плаћао за његову подршку, гостећи га по Србији, плаћајући по 80 хиљада евра сваки његов долазак!

Да подсетимо, Вучић је био и члан тима који је писао оптужницу против Шредера због бомбардовања Србије, а неколико година касније парама сиромашних грађана Србије, обилато је чашћавао човека који нам је отео Косово. Данас је његов саветник и Светозар Маровић, бивши председник СРЈ, који је опљачкао девет милиона долара у афери Сателит, заједно са Борисом Тадићем. Он је био ватрени поборник отцепљења Црне Горе и раздруживања са Србијом! Након што је осуђен у Подгорици на затвор због пљачке, Маровић је, са такође осуђеним сином, утекао у Србију, добио је држављанство и данас саветује Вучића како све покрасти па на време утећи. Светозаров син је и пријатељ Вучићевог сина. Злоделима Александра Вучића нема краја.

А 2. Смењени, па унапређени

Ових дана је Вучић сменио и неке полицијске начелнике…Начелник ПУ Београда Веселин Милић смењен је из шестог покушаја. Решење је 19. јула потписао министар унутрашњих дела Небојша Стефановић, али му је Милић послао снимак свог полног органа, мобилним телефоном. Раније је то слао Маји Петровић, бившој жени Николе Петровића и жени Синише Малог. Али, и након овако простачког геста, Вучић је Милићу обећао да ће га поставити за саветника председника Републике за тероризам, а у јавности га похвалио бираним речима: „…Веселин Милић је млад, озбиљан и одговоран човек. Још много важног посла и великих изазова је пред њим. Уверен сам да ћемо имати одличну сарадњу и у оквиру послова из надлежности Кабинета председника Републике…“

Како друкчије разумети ову изјаву, него као чин дивљења Милићевим „атрибутима“.

После дужег колебања, Милић је схватио да ће завршити у затвору, па је напустио кабинет, не поздравивши се са сарадницима. Командант Жандармерије Горан Драговић је такође смењен, као и Никола Ристић, начелник београдске комуналне полиције, који је одлучио да се бави приватним бизнисом.

Колико досеже Вучићева снисходљивост према грешним људима из полиције, говори и чињеница да је бивши директор БИА Александар Ђорђевић именован за амбасадора Србије у Сарајеву, а место амбасадора у Будимпешти одређено је за Ивана Тодорова, начелника безбедности у БИА. Обојица су описивани као овејани криминалци, који су пљачкали фондове БИА, распродавали информације, умешани су у убиство службеника амбасаде у Триполију, а потом и амбасадора Оливера Потежице, да би прикрили 20 милиона евра које су поделили, а који су били намењени за откуп двоје киднапованих службеника.

ЗАШТО ЋЕ УСКОРО БИТИ један милион Срба мање https://t.co/xNN8eLNRnY

— СРБИН инфо (@srbininfo) August 15, 2018

Магазин Таблоид је у 20 наставака описао криминал Ђорђевића и Тодорова, а након смене са места директора БИА, Вучић је, да бих га ућуткао одлучио да га пошаље за амбасадора у Сарајево, а његовог помоћника Тодорова за амбасадора у Будимпешту. Горан Драговић, комадант Жандармерије, иначе држављанин Црне Горе, биће представник у амбасади у Сарајеву.

Извор: magazin-tabloid.com

Ознаке: Александар Вучић, анализа, Никола Влаховић, резолуција 1244