Прочитај ми чланак

ВОЈИНОВ: Ко се плаши филма о народу који револуцијом руши Нато режим

0

Апсолутно је јасно да Душан Ковачевић очекује да за сваког житеља НАТО државе добије по динар Филмског центра Србије

Димитрије Војнов је српски драматург, сценариста и филмски критичар. Недавно је доспео у жижу јавности због сукоба са Филмским центром Србије који је покренут отвореним писмом у којем је Димитрије изнео сумњу да је његов анти-НАТО филм дискриминисан на политичкој, а не стручној или комерцијалној основи. То је био повод да са њим урадимо интервју у којем смо се дотакли ове, али и неких других тема које су директно или индиректно повезане са српском и међународном филмском индустријом.

Димитрије, кренимо од најактуелнијег. Да ли сте задовољни одговором Филмског центра на вашу критику и како гледате на то што су одбили да пошаљу свог члана у емисију Радио Београда „Спорови у култури“ у којој сте недавно учествовали?

— Сматрам да неспособност Филмског центра Србије да пошаље неког човека да се уживо суочи са мном, као и одлука да њихов директор наступи кроз снимак, показују да они нису спремни да се суоче са мојим ставовима изван строго контролисаних околности у којима ће на овај или онај начин њихова реч бити последња. Зато се и обраћају изјавама, снимцима и свим другим средствима где не могу да их конфронтирам са истином. Исто тако, није спорно то што је директор Филмског центра Србије сада на путу, и потпуно је нормално да човек не може бити непрекидно на радном месту, али је невероватно да институција којој је поверено да располаже са рекордном сумом од милијарду динара за кинематографију ове године нема барем још једног запосленог који је у стању да говори за медије и који је упућен у рад Филмског центра.

То све сведочи да око мојих жалби нису чиста посла. Сам садржај њиховог одговора је баш онакав какав сам очекивао, базиран на лажима и негирању. Док сам ја објаснио на који начин мислим да сам политички дискриминисан они су само рекли да нисам, без иједног другог објашњења. Међутим, ако је истина да нисам, онда је то за Филмски центар Србије поражавајуће. За њих би било боље да су ме дискриминисали, а не да је реч о незнању и закулисним радњама са другим мотивима.

Недавно смо сазнали да је Филмски центар Србије финансирао филм „Терет“ као једини филм који је ове године представљао Србију на Канском фестивалу. Будући да се радња овог филма врти око хладњаче која превози тела побијених Албанаца са Косова, а с обзиром на вашу нашироко образложену инвективу о политичко-идеолошкој пристрасности Филмског центра, може ли се закључити да је то природан избор? Такође, да ли је могуће замислити да данашња Хрватска пошаље на Кански фестивал филм који говори о злочинима у „Олуји“ или је обавеза „суочавања са прошлошћу“ институционално резервисана само за публику у Србији? Ако јесте, због чега је то тако и да ли наша држава и Министарство културе свесно подржавају такве садржаје, или просто немају свест о важности тих процеса? Или се можда ипак ради о томе да немају моћ да их спрече?

— Ствари нису тако једноставне. Филмски центар Србије је преузео обрасце понашања председника Србије Александра Вучића и има три политичка поља деловања. Ка иностранству, они производе оно што странци воле, а то су стицајем околности филмови попут „Терета“ јер је још Данило Киш рекао да су уметници са нашег поднебља осуђени на то да се баве политиком. Да бисмо то превазишли, ми бисмо морали да будемо једна од кинематографија која диктира трендове, а пошто то нисмо онда, наравно, морамо да следимо естетске постулате које дефинише неко други и дневнополитичке теме којима покушавамо да се наметнемо.

Ка локалној заједници, они имају тај тзв. Конкурс за филм са националном темом чији је циљ да се праве некакви комеморативни филмови али до сада је тај конкурс служио махом за одливање пара Вучићевим симпатизерима као што је Лазар Ристовски, а ове године је и поништен, тако да се непрекидно ствара утисак да је филм са националном темом нешто чиме се баве неке уштве и што опстаје силом. Међутим, исто тако, у локалу Филмски центар Србије би најрадије волео да ми не знамо о чему се ради у „Терету“. Ако би прочитали образложење Комисије која је дала средства том филму, мислили бисте да описују Спилбергов „Дуел“ а не филм о превожењу лешева 1999. године.

И коначно, непоћудне ауторе, опет исто као и Вучић, прогоне као издајнике и ауторе антисрпских филмова. Тако је рецимо исти Управни одбор који је зимус одобрио „Терет“ пролетос желео да чита мој сценарио за филм „Мезимица“ који је био проглашен за антисрпски. Хтели су да размотре о чему се ради и да му евентуално одузму средства. Од моћних људи из кинематографије добијао сам СМС-ове у којима је писало: „Бићеш проглашен за највећег издајника.“ Притисак је на крају био толики да ми је ауторство практично одузето, сценарио ми је иза леђа измењен, и на крају се на том филму потписујем псеудонимом.

Још увек чекам изјашњење комисије Филмског центра Србије да ли они одобравају да се снима тако измењен сценарио или не. Обећали су да ће се изјаснити али изгледа да су то гурнули под тепих. Дакле, у моменту када желе да се обрачунају са непоћуднима, не помаже много чак ни ако те јавност познаје као активног националног радника, напакују ти лако да си издајник. Наравно, о томе странци не знају ништа. Они виде „Терет“ и мисле да кад нас можеш да снимаш шта ти падне на памет.

Кад је реч о Хрватима, не треба да будемо неправедни. Има доста њихових филмова који говоре о последицама рата. Уостлом баш награђени филм „Звиздан“ говори о последицама Олује. Међутим, када год неко не сними оно што је обећао, односно одступи од сценарија, а то одступање оде у правцу неке приче о хрватским злочинима, они то санкционишу. И то је јасан принцип рада који још увек није заживео код нас, тај принцип колаудације, односно да се државном финансијеру мора показати готов филм да би утврдио да ли је снимљено оно што је обећано.

Ја сам иначе питао Филмски центар Србије како комисија није била консултована кад је Лазар Ристовски порменио редитеља, сценарио и саме сценаристе па на крају и наслов својих „Чарапа Краља Петра“. Никада нисам добио одговор зашто нисмо питани, иако би требало да будемо.

Недавно сте на Фејсбук профилу изнели занимљив податак о томе да је конкурсна комисија предложила (а Филмски центар Србије усвојио предлог) да се нађу додатна средства за филм Привикавање на бол чији је режисер и сценариста Душан Ковачевић, након чега је он покренуо најновији талас медијског ширења дефетизма кроз причу о томе да је Србија окружена са 40 милиона људи који живе у земљама чланицама НАТО пакта. Занимљиво је и да сте управо Ви и Душан Ковачевић 2010. године потписивали петицију против уласка Србије у поменути војни савез. Да ли је овај пример парадигматичан показатељ формуле без које нема успеха на српској филмској сцени?

— Апсолутно је јасно да Ковачевић очекује да за сваког житеља НАТО државе добије по динар Филмског центра Србије. Да се разумемо, Душана Ковачевића сматрам својим највећим узором и нашим највећим драмским писцем, и око тога немам великих дилема. Али од почетка двехиљадитих он свој рад на филму апсолутно базира на директној и неприкривеној повезаности с влашћу.

„Професионалац“ је снимао са Браниславом Лечићем у главној улози док је овај био министар културе. Потом је његова тадашња стрнака Г17 обезбедила средства за екранизацију „Светог Георгија“, у режији Срђана Драгојевића. Сада се окренуо СНСу и од прошле јесени је то упадљиво. Рецимо, са пуно топлине је говорио о Вучићевом унутрашњем дијалогу и начину на који води политику око Косова. Нажалост, сада нема сумње да је Ковачевићево изношење ставова повезано са таксиметром, па самом себи делујем готово смешно што сам осећао понос кад сам био потписник исте петиције као и он 2010. године.

Али, знате како, те петиције су код нас диван пример како свако има своју цену. Пре неколико година покренуо сам Апел за оснивање фонда који би финансирао филмове о Косову и Метохији. Та идеја је била исмејана у еснафу, али су потписници били врло респектабилни филмски аутори. На једној новој петицији о „замрзнутом конфликту“ нисмо успели да окупимо све њих. У међувремену су се предомислили, или је Косово престало да стоји као екс-катедра проблем о коме се без последица могу заузимати тврди ставови. Ја своје ставове на наплаћујем, па ми је понекад оно што треба да наплатим, а то је рад, мало отежан.

Недавно смо могли прочитати да серија Пријатељи (култни амерички ситком чије снимање је завршено 2004. године) данас не би могла да буде снимљена јер нико не би пристао да емитује садржај који наводно одише хомофобијом и где су сви главни актери белци. Недуго пре тога су се појавиле и информације да се Холивуд, услед заоштравања односа Запада и Русије, враћа старим добрим антируским стереотипима који су након Хладног рата – и посебно након 11. септембра – донекле уступили место антиарапском наративу. Све нам то казује да америчка држава као планетарни културни хегемон у сваком тренутку има врло јасно одређене социо-културне норме које се морају поштовати уколико неко жели да оствари било какав успех у тамошњој филмској индустрији. Стога се – а у вези са вашом полемиком са Филмским центром – поставља питање да ли и у Србији влада тихо правило да у филмској индустрији не сме бити покушаја да се доводе у питање оне вредности и мотиви које бисмо збирним називом могли окарактерисати као петооктобарске тековине?

— Оно што је основна ствар коју морамо имати на уму јесте да се холивудски филмови обраћају грађанима који прате медије и да мора комуницирати са стереотипима које сами медији граде. Понекад се чак дешава да неки филмови буду испред свог времена па не успеју а да би данас њихови стереотипи били више него функционални. Ако медији говоре да нам о глави раде Арапи и ако су они стално у медијима онда наравно да и негативци долазе из тог миљеа. Ако се то промени, мењају се и те матрице. Дакле, питање је колико ту има директног а колико индиректног диктата.

Међутим, оно што у Холивуду постоји јесте свест о томе да и они људи са којима се не слажеш треба да имају шта да гледају и да заслужују право на рад. Тако у Холивуду већина филмаџија симпатише Демократску странку али итекако респектује Клинта Иствуда као легенду иако је републиканац, или разуме чињениоцу да Мел Гибсон има своје обожаваоце и таленат који заслужује простор. Сви они заједно итекако воле да зараде долар из џепа конзервативне публике и да је мобилишу у биоскопе. Међутим, ни конзервативна публика није наивна и јако слуша своје вође – нарочито црквене људе – које филмове препоручују а које не.

Стога, мени је потпуно у реду да су унутар мог еснафа моји ставови у мањини, и то врло благој мањини, али унутар народа чини ми се да су у већини и да би то морало бити узето у обзир. „2020“, пројекат око ког сам се жалио Филмском центру и јавности, већ је на нивоу синопсиса одмах пробудио интересовање, јавило се много људи које је то заинтиргирало, јавила су ми се два приватна инвеститора, на многом сајтовима су људи нудили да сами скупљају паре за филм. Дакле, људи хоће то да гледају. А притом, нема разлога да наши грађани финансирају из свог џепа кад су кроз порез већ дали новац Филмском центру Србије за те послове. Док су у Милошевићево време уз озбиљну партиципацију државе снимани филмови попут „Црног бомбардера“, коме је „2020“ најсличнији, данас за то нема разумевања. То значи да су слободе на нижем нивоу неко код Милошевића, или да су људи који читају сценарије на нижем нивоу од оних из тадашњих секретаријата за културу. Или и једно и друго.

Због чега велики део српских филмова и – поготово – серија има снажан југоносталгичарски набој? Да ли је у питању економски мотив таргетирања ширег тржишта, културни образац као рефлексија идеолошких уверења кључних људи српске кинематографске сцене, или се можда ради о мандаторним вредносним стандардима које смо помињали у прошлом питању, а који стижу са неке више – државне или наддржавне – инстанце?

— Изузев у пар случајева, идеја да се можете обраћати ширем ексјугословенском културном кругу је мит. Наши филмови у највећем броју случајева добро пролазе у Црној Гори и Републици Српској и то је мање-више то. Врло су ретки случајеви попут „Параде“ који су направили озбиљан резултат у више држава насталих после распада СФРЈ. Напросто, чини ми се да Србија, која је постепено остајала сама а да то није желела, никако не успева да схвати да су се људи одвојили због тога што више нису хтели да живе са нама и зато што своју културну размену виде са неким другим народима. У међувремену се регионална сарадња остварила међу уметницима али не и међу народима, а нарочито не међу публикама и они сада имају те ексјугословенске копродукције више због унутареснафских веза него зато што за то има истинских културалних основа.

Уосталом, ако ће већ да бирају утицај неке стране културе, сви ће пре одабрати неку напреднију од своје. Стога публика на свим тим територијама показује да се глобализацијски процеси несметано одвијају уместо регионално-интергративних. Односно, у хрватским биоскопима, холивудски филм доминира на листама гледаности. Србија се још држи али српски филм није ни приближно онако доминантан као пре. То су процеси у којима смо ми слични. У том смислу, Емир Хаџихафузбеговић у српском филму или Леон Лучев у босанском имају сврху само да нервирају гледаоце и никога не уједињују.

С друге стране, врсни уметници као што је, рецимо, био Небојша Глоговац, могу да донесу разлику и помогну суседној кинематографији, и ту врсту размене аутентичног талента итекако подржавам. Верујем да је рецимо Себастијан Каваца у протеклих пар година своје најупечатљивије улоге остварио у српским продукцијама, у једној као Немац, у другој као Србин. И ја сам радим доста у Словенији, али то су словеначки филмови, љубљанске приче без икаквих лажних регионалних претензија. Она претензија која мене занима је филм који је толико добар да за њега нема граница, али то је оно што се најређе дешава.

Мислите ли да је могуће да ће се у српској филмској индустрији ускоро појавити нека патриотска струја која ће одбацити увржена правила и клишее и притом моћи да се избори барем за пристојан политички и финансијски третман, какав већ дуго уживају људи окупљени око Филмског центра и њихови идеолошки сличномишљеници?

— Руку на срце, патриотског садржаја има доста на филму. Само ове године имаћемо два филма о Великом рату, имамо серијал о Војној академији, имамо филмове смештене у епоху, приче о спортском патриотизму и познатим уметницима, екранизације класичне литературе. Проблем је у томе што ти пројекти махом нису здрави и резултују слабим остварењима зато што се раде уз политичке благослове, без озбиљне контроле квалитета.

У теорији, ми смо недавно имали филм о Лази Костићу, али у пракси то је била премонтирана телевизијска серија. Имали смо филм о суђењу Гаврилу Принципу, такође премонтирану серију, било је ту свега и свачега у теорији али мало тога у пракси. Огроман новац се улаже у „родољубиве“ садржаје али и јако мало памети. Један од разлога је то што је рад на таквим стварима сведен на ниво породичног бизниса. Дакле, ту је доста велико питање елита и њиховог односа према тим питањима. Самим тим, када „Терет“ оде у Кан, а „Бранио сам Младу Босну“ не може да се издржи у биоскопу, лако је замислити какав утисак све то оставља.