Прочитај ми чланакДа би демократија заиста функционисала потребна је и квалитетна политичка елита, а ту је Србија у великом проблему
Модерна демократија је систем који обезбеђује поштовање људских права и једнакост грађана пред законом, систем у коме грађани на слободним изборима бирају власт и активно и неометано учествују у политичком животу. Да би демократија заиста функционисала потребна је и квалитетна политичка елита, а ту је Србија у великом проблему.
Подразумева се, или би требало да се подразумева, да људи који се баве политиком и јавном делатношћу имају дара за то, да поседују знање, способност, част, интегритет, углед. Код некога може претезати знање и елоквенција, код другога интегритет, али би све поменуте карактеристике, у већој или мањој мери, морале бити на броју. Хуље, на пример, не би смеле бити у парламенту или на јавној функцији, ма како биле способне.
НЕ МОЖЕШ ИЗГУБИТИ ОНО ШТО НЕМАШ
Бављење политиком подразумева и да се набројане карактеристике често стављају на коцку, да су јавни делатници на искушењима свих врста и да су зато на оку јавности. У политику се може ући као частан и компетентан човек, а стицајем несретних околности или личних посрнућа из ње се може изаћи обешчашћен и са уништеном репутацијом. То је ризик бављења политиком и управо је та врста ризика моћан инструмент дисциплиновања јавних делатника и један је од кључних стубова функционалне демократије.
Шта се догађа када се политиком или јавним послом претежно баве људи без знања, без части, без угледа, речју, када се политиком баве људи без икаквих квалитета? Каквом притиску или ризику могу бити изложени они који у политику уносе само голу амбицију и бескрупулозност? Они не ризикују ништа, јер не могу изгубити оно што немају. За њих је политика простор слободе у коме могу показивати најгоре људске особине без икаквих последица по себе и сопствену будућност. Тешко је наћи област живота у којој се најгори тако издашно награђују и у којој се од бешчашћа може тако угодно живети.
Оставимо по страни карактерологију, оставимо по страни и све историјске и социјалне факторе који се могу употребити као објашњење, оправдање или изговор за стање демократије у Србији. Погледајмо оно што доприноси лошем стању и што се може променити одмах – а то је пропорционални изборни систем. Теорија нема одговор на питање да ли је бољи већински или пропорционални изборни систем и то остаје као трајна дилема. Али то је дилема примерена развијеним демократијама у којима постоје стандарди у јавном животу каквих у Србији нема.
ВЕЋИНСКИ ИЗБОРНИ СИСТЕМ?
Пропорционални изборни систем у коме се гласа за партијске листе најгори је систем за државе без политичке културе и без демократске традиције. Он афирмише и појачава све негативне феномене о којима је овде реч. Он омогућава да цела политичка структура почива на неколико лидера и на опасној ванинституционалној централизацији моћи онога ко се докопа власти. Политички лидери могу на изборне листе ставити кога желе. Бирају се послушни, а поготово добро дођу они који се ничега не стиде. Лидерима негативна селекција обезбеђују сигурност да их нико не може угрозити, бар док су на власти.
За политички опоравак неопходно је да грађани непосредно бирају своје представнике именом и презименом (а не да гласају за листе). То би обезбедило да се политиком баве писмени људи који умеју артикулисано да заступају политичке ставове, људи који имају репутацију и биографије вредне поштовања. Они, и то свако за себе, морали би да обезбеде гласове у директној конкуренцији са себи сличнима не скривајући се иза вођа.
Србија данас нема довољно људи који су у стању да на фер изборима својим ауторитетом изборе посланичко место. Политичка сцена би се свела на мали број партија и спречила би се појава фантомских странака за једнократну употребу. Узгред, за малену Србију је 250 посланика превише, без обзира какав изборни систем био.
На српској јавној сцени присутан је велики број интелектуалаца који без обавезе суфлирају из „трећег реда“ подржавајући данас једног сутра другог „спасиоца“, док Србија тоне. Већински изборни систем би њима дао шансу да директно уђу у борбу за посланичко место, или ако то не желе, да се бар окану нарцисоидног кокетирања са политиком и политичким партијама. Политика је ипак вокација, а не простор забаве доконих.
За политички опоравак Србије, за цивилизовање јавне сцене, за формирање одговорне политичке елите неопходан је већински изборни систем. Он не би решио све проблеме демократског устројства Србије, али би био први корак на дугом путу њиховог решавања. Нажалост, чини се да таква промена данас не одговара ни власти ни опозицији.
