Прочитај ми чланакПредседник је недавно нашао за сходно да распали пламен на стару, али популарну тему – изградња новог, велелепног стадиона који ће бити понос наше земље.
Није се светско првенство у фудбалу, што би наш народ рекао, ни о’ладило, а у нашим се медијима појавила нова спортска контроверза. Након јуна месеца који су обележиле велика победа над бедницима који су међу првима признали тзв. Косово (парафразирам јавни сервис, да се разумемо), те суров пораз претрпљен од стране момака који су шакама имитирали оне птице које у лектири рано лете, актуелна летња тема за све Србе постала је – национални стадион.
У једном од скоријих обраћања јавности, председник Александар Вучић лежерно је бацио пријаву како ће „бити пара за национални стадион у Остружници“, и успут споменуо трошак од неких 250 милиона евра.
Прича о националном стадиону није од јуче – још 2015. је тадашњи премијер причао о овом здању, додуше тада је све то коштало сто милиона мање. Такође, током гостовања у емисији „Ћирилица“ крајем 2017, Вучић је рекао да ће национални стадион бити изграђен на Новом Београду у блоковима 70 и 70а. Тако да, и раније се говоркало о овоме, али сада је дискусија нешто конкретизована, понајвише због доста децидиране Вучићеве изјаве да се темељ копа догодине.
По овом последњем плану, додуше, ми градимо не стадион него мега-гига-арену. Синиша Мали је нагласио како је план за национални стадион да има чак 60,000 места и да ће бити највећи објекат за те потребе на Балкану па и шире. Са овим капацитетом, нови стадион би „прешишао“ стадион „Рајко Митић“.
Како год било, и сами знате да наш председник у току дана каже једно милион и петсто ствари, па се ипак не може са сигурношћу тврдити да ће овај пројекат заиста ући у фазу изведбе. Ипак, добили ми национални стадион или не добили, то нас неће спречити да се позабавимо једним простим питањем на ову тему.
Шта ће нама, забога, национални стадион?!
Да, ја разумем да национални стадион има јаку митолошку основу. Барем три таква објекта у Европи имају статус „свете земље“ – шкотски Хемпден Парк, на којем иначе игра и нижелигашки Квинс Парк, је 2002. видео онај Зиданов гол против Леверкузена и још много штошта у својих сто и кусур година егзистенције. О енглеском Вемблију и не морамо расправљати, док је бриселски Хејсел остао познат по неким мање драгим стварима. Свеједно, ово су изузеци у овој дискусији.
У бившој Југославији, ниједна република нема посвећени национални стадион чији је једини корисник репрезентација. Најближе су том идеалу некако стигли Македонци, који су Вардаров Градски парк 2012. свечано прекрстили у „Филип ИИ Арена“, и Словенци са својим стадионом Стожице – у оба случаја, примарни „домаћини“ су клубови из локалних лига додуше. Босна већ годинама игра на Билином Пољу у Зеници, Хрвати шетају од Максимира до Пољуда, Црна Гора игра „под Горицом“, а у Србији се на смену мењају стадиони Црвене Звезде и Партизана, уз повремене излете до Новог Сада и Ужица.
Са овим сазнањем, можда је лако закључити да је примарни разлог грађења новог стадиона чиста мегаломанија – и реално, није да наш председник бежи од тих декларација бржег, бољег, јачег и лепшег (уосталом, његове су речи да ће нови стадион бити „права лепотица“). Али хајде да мало анализирамо шта ту све има. Поделимо ову расправу на две целине – спортску и економску, а коначан закључак донесите сами.
Спортска страна приче
Будимо реални, репрезентација Србије у фудбалу је скоро па непостојећи бренд. Репрезентацију људи прате чисто јер у том термину не играју Звезда или Партизан – да се неким случајем деси да на исти дан игра било код од вечитих паралелно са националном селекцијом, на стадион би дошло троцифрено људи а ТВ пренос би ухватио рејтинг негде у егалу са директним снимком дочека хрватских фудбалера у Загребу.
Можда вам се ово чини као карикатурни приказ, али бројке дефинитивно нису сјајне. Србија је од самосталности одиграла 41 домаћи меч са просечном посетом од 18,027 гледалаца. Уколико склонимо из калкулације четири меча које смо због разних суспензија играли без публике, просек се подиже на нешто бољих 19,976 гледалаца, ерго скоро двадесет хиљада. Што није сад пер се ни лоше, али није баш да вришти за стадионом од шездесет хиљада.
Владимир Новаковић, коментатор Спорт Клуба, сматра да ми немамо ама баш никакве спортске мотиве за изградњу овог стадиона.
„За разлику од земаља као што су Хрватска, Холандија, Шведска или Турска, у Србији не постоји навика да се иде на утакмице националног тима – неретко већина публике на стадиону и није са територије Србије“, објашњава Новаковић.
„Гледаоци се у већем броју појаве тек на крају успешног циклуса, обично на мечу који означава пролазак на веће такмичење. Претходни циклус је најбољи показатељ, јер су се на прве две утакмице гледаоци једва скупили, било их је по 10 хиљада, а на последњем мечу их је било преко 40 хиљада. Ако нема успеха, нема ни публике. С те стране јасно је да стадион не би могао да се испуни у потребној мери“, јасан је он.
Цифре дефинитивно потвђују Новаковићеву тврдњу да у Србији резултат диктира посету, а не традиција. Од укупно шест мечева на којима је Србија ухватила више од 40,000 гледалаца, свега један бележимо у неуспешном циклусу – меч против Португала 28. марта 2007. на стадиону „Рајко Митић“, којем је присуствовало око 55,000 људи. Чак три „рекордера“ су се десила за време „Антићевог циклуса“ – утакмице против Аустрије, Румуније и Француске у просеку је гледало око 50,000 људи, док смо у последњим квалификацијама видели нешто јачу посету тек против Велса и Грузије.
Економски аспекат
Национални стадион, да се разумемо, није непотребан зато што нам је репрезентација у каналу.
Национални стадион је непотребан пре свега зато што је неисплатив.
Прво и прво, морамо ставити знак питања код цифре од „200 до 250“ милиона са којом председник економише. Ове бројке, што се стадионских трошкова тиче, улазе у зону тзв. „руског стандарда“, тојест оволико коштају неки од оних њихових велелепних арена које смо имали прилику да видимо на минулом светском првенству.
Ганц нови стадион Краснодара коштао је двадесет милијарди рубаља, што му дође око 270 милиона евра. Спартакова „Откриће Арена“ коштала је 200 милиона евра. То су озбиљне цифре, али толико некако кошта стадион који личи на спејс шатл са свиме успут. Примера ради, Бајернова „Алијанц Арена“ је коштала 340 милиона, али она прима преко 70,000 гледалаца – релативно фришко изграђене стадионе енглеских премијерлигаша овде и не морамо спомињати, јер су то већ неке вртоглаве цифре.
Наш стадион, кад би се градио, не би уопште морао да кошта оволико. Узмимо рецимо модерни стадион белгијског Гента, „Геламко Арену“, који прима 20,000 гледалаца и коштао је 80 милиона евра. Ако узмемо у обзир статистике одозго, нама не треба преко 40 хиљада места, па би оваква нека варијација коштала можда и мало више. Али дефинитивно не 250 милиона колико троше браћа Руси на своје храмове фудбала.
Кад смо већ код пара, одакле оне уопште стижу? Фудбалски савез Србије је одласком на СП приходовао осам милиона долара, што је мање од премија које су прошле сезоне остварили београдски вечити играњем у Европи. На Балкану тренутно не постоји ниједан клуб – па чак ни Динамо, који мало мало па прода некога за седмоцифрене износе – довољно финансијски солвентан да може сам да гради стадион без неке директне политичке помоћи. Притом, клубови увек могу да продају играче. ФСС може да продаје само улазнице за те мечеве који би се ту одиграли. Постоји одређени део новца који би покрио потенцијални спонзор који би „крстио“ стадион, али неке процену су да то не би могли да буде више од пар милиона евра годишње.
Новаковић као компаратив овде узима и пример београдске Штарк Арене, која из године у годину послује као губиташ.
„Стадион себе не би могао да издржава, јер један гломазни објекат мора да има велики број догађаја да би се покрили базични трошкови одржавања, да и не помињем враћање огромних средстава за изградњу. Чак ни Арена, која много лакше нађе садржај, не успева да изађе из минуса. Тешко је и замислити чиме би се стадион попунио више од десетак пута годишње“, подвлачи он.
И заиста, колико би то могло да буде догађаја да уђе у зону исплативости? Једна европска селекција у току календарске године има десет термина, што ће рећи да ће број домаћих мечева бити између четири и шест. Додајмо на ово и финале купа које се традиционално игра на националном стадиону – суперкуп немамо (а и шта ће нам), па би тако наш стадион максимално седам пута годишње видео фудбала. Додајмо овде можда и понеки концерт и ето магичних десет термина, а то није ни близу границе исплативости.
Постоји такође и она прича да би стадион постао исплативији када би ФСС некако натерао Звезду и Партизан да понешто одиграју на њему, али вероватноћа да се овако нешто деси је превише мала да би улазили у дубље анализе. И један и други навијачки табор изнимно су везани за своје домаће терене, и просто је нереално да ико од наша два најтрофејнија клуба пристане на то да им се домаћи мечеви играју у Остружници на неком тамо новом стадиону. На страну што би онда морали да плате ФСС-у најам објекта.
Ако је нешто потенцијално позитивно у целој причи, то је да би нас нови модерни стадион сврстао у кандидате за европска финала и неки нови формат ЕП у фудбалу. Прошле године је, рецимо, европски Суперкуп одигран у Скопју. Али ово су ипак изоловани догађаји који би се десили једном у две године у неком најбољем случају. Превише је то пара за једнократну промоцију.
ОК, али шта са парама?
Дакле, управо сте потрошили десетак минута свог времена како би прочитали оно што сте већ знали, а то је да је национални стадион скупа и неисплатива авантура. Међутим, шта ако би те паре преусмерили у нешто друго?
Национални стадион нигде није помогао успону фудбала. То је по правилу чинило улагање у развој фудбалера. Енглеска је најзгоднији пример – огроман новац уложен у нови Вембли није донео буквално ништа, али је изградња националног тренинг центра за играче и тренере, као и постављање система рада у академијама у року од 6-7 година вратио титуле светског првака до 17 и 20 година и полуфинале сениорског СП, што им је највећи успех у последњих 28 година.
Тај тип објекта не доноси стратешку корист, какву би, рецимо, донела изградња стотина терена широм Србије на којима би деца могла да играју фудбал без обавезе да плаћају астрономске суме за термине по балонима или место у школама фудбала.
Колико је вероватно да ће се ово десити, процените сами. Видимо се у Остружници, дакле.
