Прочитај ми чланак

ПРИЧА РУСКОГ МОНАХА:Живео као испосник,а онда се сазнало да је он прелепа девојка

0

Када се, крајем 18. века, на будванско пристаниште искрцао с једног страног брода, једноруки руски племић упутио се право у Прасквицу, у којој је желео да нађе мир. Одмах је предложио да се село Челобрдо повеже с морем, заветовао се на доживотно ћутање, па се уселио у посебну камару.

Пошто је идеја била одобрена, сваког дана одлазио је у шуму, са комадом хлеба и тиквом воде, где је крчио дивље растиње и крш, слажући камен по камен у стазу која је и дан-данас прелепа. Све је то радио ћутке, не причајући ником откуд он ту и зашто је побегао из Русије.

Убрзо је у манастир стигао још један путник намерник: био је то младић који се представио као монах Јелисеј, толико дивног гласа, да су калуђери једва чекали да пева за њих. Општеприхваћеног од свих, игуман је хтео да митрополит црногорско-приморски Јелисеја, на Цетињу, рукоположи за јеромонаха, али је новопридошли нежни младић то стално одбијао.

После 4 године живота у манастиру, пао је у постељу и није му било лека, био је страшно болестан. Једне вечери затражио је од калуђера да му запале свећу и доведу старца Јегора у његову келију, и да их оставе насамо. Када је старац сео на руб Јелисејеве постеље, посматрајући пожутело лице младића низ које су се сливале сузе, препознао је поглед; изморен од болести Јелисеј је скинуо своју црну монашку капу, испод које се расула кестењаста коса и Јегор је угледао своју ћерку Јекатерину. Својом једном једином руком коју има чврсто ју је загрлио.

У подне је „млади монах“ издахнуо, а калуђери који су сазнали да се све време радило о лепој девојци, заветовали су се да ће чувати ову тајну. Сахранили су је, а са њом и тајну. Јегор, који је наставио да гради свој пут, дуго није проговарао: након годину-две, око 1908. пут необичног Руса био је завршен.

После деценије рада, поставио је последњу плочу на врху брда Челобрда, а потом легао у своју собу из које више није излазио, све док га једног дана нису нашли мртвог. Сахрањен је тик уз темеље Цркве Свети Никола. Пре него што је умро, свој завет је ипак прекршио: предосећајући крај, исповедио се калуђеру који је неговао Јелисеја, односно Јекатерину.

Како им је испричао, Јегор је био високи официр царске Русије, задовољан службом и поносан на лепу и паметну ћерку јединицу Јекатерину, која се на једном официрском балу загледала у лепог капетана. Заискрила је љубав, али су на њу Јекатерина и капетан различито гледали. Она га је волела, а он је само хтео авантуру.

Бесан и повређен, њен отац изазвао је несуђеног зета на двобој: капетан је пуцао први и тешко ранио Јегора Строганова у руку и слабину, али је овај потом њега погодио право у срце. Јегор се дуго лечио, али су лекари морали да му ампутирају леву руку. Када је изашао из болнице, стигла га је нова невоља – код куће није било његове вољене ћерке. Тражио ју је од манастира до манастира седам година, а онда се у Сант Петербургу укрцао на брод који га је довео у Будву.

Након неког времена, ћерка је пожелела да га пронађе, па је стигла у манастир прерушена у калуђера. Нико је никада не би открио да није пала у постељу и на самрти показала своје право лице свом оцу Јегору. У част и знак захвалности Јегору Строганову, локални сељани на овом месту, с ког пуца поглед на Будву, Свети Стефан и Милочер, подигли су спомен-плочу.

Од манастира названог по оближњем потоку, чија је вода имала укус праскве – брескве, па све до мора, протеже се камени пут који је својом (једном једином) руком направио калуђер Јегор Строганов. Осим тога, у овом манастиру се Новак Ђоковић, најмоћнији светски тенисер, заветовао на вечну љубав својој Јелени Ристић у лето 2014. године.

СВЕ ЧАРИ МИСТИЧНОГ МАНАСТИРА

Осим приче о трагедији и поновном сусрету оца и ћерке, Прасквица крије и друге тајне: у њеним ризницама налази се право благо. Ту су златни крст цара Душана, пренет из Високих Дечана, путир руског цара Павла, даровна грамата руске царице Катарине, рукописно Јеванђеље из 1600. године Гаврила Цетињца, поклон владике Данила, Балшин камени „сто од правде“ за којим је заседао племенски збор Паштровића (и за којим су донете бројне историјски важне одлуке), фреске и иконе непроцењиве вредности, око 5.000 књига…

Као година оснивања манастира, сматра се 1413. година, о чему свједочи сачувана повеља Балше ИИИ, у којој се говори о градњи цркви светог Николе. По предању, међутим, манастир је много старији па се за манастирску цркву Свете Тројице сматра да је саграђена 1050. године. Иако не постоји веродостојан податак о томе, постоји предање да је на месту данашњег манастира постојала светиња још током 11. века, али се не зна ко ју је саградио.

Оно што се зна јесте да је почетком 15. века, када је Зетом владао Балша ИИИ Страцимировић, он даровао поседе манастиру Прасквица. У Которском заливу се и данас чува документ који то доказује, а постоје и његова два превода, на италијански и црквено словенски, која су настала касније. Још једна од познатих чињеница је да је царска Русија помагала манастир, а о новчаним прилозима руске царице Катарине ИИ и царева Павла и Александра Првог постоје и материјални докази.

Када су, током друге половине 18. века, због укидања привилегија које су имали под Млетачком републиком припадници племена Паштровића (којима је овај манастир био духовни и политички центар) борили против војске Наполеона Бонапарте, који су у то доба окупирали Приморје, француски војници су стрељали калуђере Дионисија Љубишу и Петронија Миковића, опљачкали манастир, уништили велики део архиве и порушили цркву светог Николе.

Предање је забележило да се неколико дана читаво море у околини Светог Стефана белело од папира које су поцепалли и побацали у море француски војници, а који су припадали манастиру. Половином 19. века архимандрит Синесије Давидовић, јеромонах Јосиф Митровић и локално становништво обнавили су главну манастирску цркву, али је током разорног земљотреса 1979. године манастир Прасквица поново прилично оштећен.

Иначе, недалеко од манастира Прасквица и главне манастирске цркве Светог Николе се налази и омања црква Свете Тројице. Манастир Праскавица данас се налази под јурисдикцијом Српске православне цркве, мушки је и активан, а на његовом челу се налази Отац Димитрије.