Прочитај ми чланакСнажна потражња за минералима због електронских уређаја, као што су паметни телефони и лаптопови, изазвала је у свету социјалне сукобе и кршења људских права широм Азије, Латинске Америке и Африке.
Дубоке јаме од 200 стопа, где су прије три године стајале планине. Подручја на којима су мали пољопривредници садили пиринач и узгајали воће сада су индустријска локација, а дрвене куће у старом селу Дидипио су напуштене – заједница се померила како би направила пут за велики рудник злата у власништву новозеландске компаније.
Филипински рудник, чуван високим оградама од уплашеног и експлоатисаног домаћег Бугкалота народа, који се с правом плаши загађења природе и повећања смртности, само је један од великих нових рудника злата и бакра отворених у посљедњих неколико година како би се задовољио пораст светске потражње за минералима, који се користе у електронским уређајима, као што су паметни телефони и преносни рачунари.
Нови атлас, који садржи податке о 600 међународних рударских и нафтних компанија, идентификовао је више од 1.500 текућих конфликата који бесне због воде, земљишта, загађења природе, лошег здравља, пресељења, отпада, поплава и других временских непогода.
Извештај финансиран од стране ЕУ, написан од стране професора (са 23 универзитета) и група за заштиту животне средине (у Африци, Индији и Латинској Америци) идентификовао је сукобе у Индији, Колумбији, Нигерији, Бразилу, Еквадору, Перу и Филипинима, а који се дешавају због 142 налазишта злата, 130 рудника угља, 96 рудника бакра и 73 рудника сребра. Конфликти су се кретали од дугогодишњих правних спорова до оружаних сукоба.
Највеће рударске компаније у свету, које су присутне и на лондојској берзи, су оне чији су рудници привукли највише оптужби за кршење људских права и сукобе у окружењу. Ту спадају AngloGold Ashanti, Rio Tinto, Barrick Gold, BHP Billiton, Glencore Xstrata and Newmont Mining. Оне су укључене у 75 конфликата у земљама од Колумбије, Бурме и Демократске Републике Конго до САД, Замбије и Филипина, каже база података у горе споменутом рударско-нафтном атласу.
„У Латинској Америци, Азији и Африци све више и више земљишта, река и екосистема су уништаване због рударских активности“, каже Philippe Sibaud, аутор два извештаја о екстрактивним индустријама за Gaia Foundation..
„Права сељака и аутохтоних заједница све више се игноришу у трци која има циљ да што више заграби и експлоатише њихово земљиште и воду. Глад за минералима представља све већу претњу потребама локалних заједница, где се налазе рудна богаства.“
У многим случајевима владе су морале позвати војску да бране рударске компаније од оштећених локалних заједница који су се оружјем супростављали овим великим коорпорацијама.
„Већина Филипина је сада милитаризовано да би се браниле стране рударске компаније“, каже часна сестра Бенедиктанског реда, Стела Матутина, која живи у заједници са локалним становништвом у провинцији Минданао. Прошле године ова часна сестра је помогла домаћем становништву у подизању оптужница за отмице, трговине људима и незаконито затварање због супротстављања канадским, аустралијским и британским рударским предузећима који су ванзаконсим методама и присилама раселили локална племена са њихових вековних огњишта.
Рударство на Филипинима експлодирало је од само 17 операција 1997. године до скоро 50 мега-рудника данас.
„Рударство дели наше људе, убија их, уништавајући наше вредности. Рударство и милитаризација су близанци. Где су велике рударске коорпорације увијек постоји милитаризација, јер влада мора да обезбеди да странци могу улагати у нашу земљу. Људи се онда одупиру, узимају оружје против уласка ових рударских компанија. На крају, због ових рудних налазишта ми се међусобно убијамо „, рекла је сетра Стела Матутина.
Следећи своје циркуларно писмо о климатским променама и екологији, папа Франциско је такође ушао у рударску дебату, позивајући се на корените промјене од стране ове индустрије.
У поруци коју је послао лидерима заједница погођеним рударством у Латинској Америци, Индији, Африци и Азији, говорио је о „вапају за правдом … о изгубљеним земљама, насиљем, пријетњама, корупцији, гушењу људских права, тешким радним условима, а понекад и ропство и трговину људима, као и загађењу воде, ваздуха и земљишта „.
Групе, које су се састале у Ватикану, рекле су да су рударске компаније „редовно нападале и уништавале традиционална земљишта староседелаца и сиромашних сељака, тровале воду која се користи за наводњавање и пијење и остављле загађеним земљиште које је остајало иза експлоатисаних рудника.
„Постојале су тешке повреде људских права: уништавање животне средине и контаминација, негативни утицаји на здравство, поделе заједница, протеривања са вековних огњишта, повећан број болести, губитак културе, проституција, алкохолизам и наркоманија, губитак властите економије и везе са организованим криминалом које генерише рударска индустрија. „
У Јужној Америци су се распламсале борбе, тамо где су многе земље отвориле нова налазишта у рударству. Гватемала је од 2007. доделила више од 350 нових лиценци, углавном канадским компанијама. Министарство енергије и рудника разматра још додатних 600.
Нови рудници у Хондурасу, Перуу и Чилеу су такође изазвали сукобе. Хиљаде војника морало је бити распоређено, а противрударски активисти су упуцавани у прошлогодишњем сукобу у Гватемали који је избио око канадског Escobal рудника сребра.
Канадске рударске компаније имају најгору историју о кршења људских права, према извештају који је поднет Међуамеричкој комисији за људска права 2013. године. Утврђено је да су канадске компаније биле укључене у више од 100 спорова о људским правима и животној средини у Латинској Америци.
Pierre GrattonПиерре Граттон, директор Рударске асоцијације Канаде, рекао је:
„Ми не негирамо да постоји свуда сукоби, али тежимо да смо лидери у постављању стандарда и да радимо боље посао него било ко други. Постоји много већи ниво свести и осетљивости сада, када су у питању спорни моменти, а који су у прошлости можда била превиђени. Индустрија је активнија (него што је то била) у Азији, Африци и Америци у земљама са слабијом државном управом. Наша улагања у ове заједнице су вишемилијардерске. Новац улази у њихове у престонице, а [утицајне] заједнице траже свој део.’ „
У колумбијском Амазону отворене су врата за рударске концесије, а дозволе се додељују на око 20 милиона хектара земље, углавном тајно, без увида јавности, каже бивши колумбијски министар за животну средину Мартин вон Хилдебранд, који ради са групама које живе дуж нижих Река Апапорис.
„Јаигоје Апапорис постао је у октобру 2009.г. колумбијска 55. и треће по величини национално заштићен резерват. Ипак, само два дана након службеног објављивања, компанији је додељена рударска лиценца и она је почела са активностима да се укине статус заштићеног подручја. Верује се да је иста рударска компанија повезана са још 20 захтева за истраживање рудника око Јаигоје Апапорис „, рекао је Хилдебранд.
Висока цена злата последњих година привукла је хиљаде малих рудара у крхке екосистеме. Индијанци Јаномамија у северном Бразилу и Венецуели, чија је популација у осамдесетим годинама 20 века девастирана незаконитом златном грозницом, суочавају се са новим инвазијама рудара злата, каже племенски лидер Дави Јаномами.
„Историја се понавља“, рекао је током посете Лондону прошле године.
„Прије двадесет година, хиљаде рудара злата преплавило је земљиште у Јаномами, па је један од петоро нас умро од болести и насиља које су са собом донели ти рудари. Тада смо били у опасности да будемо истребљени, али људи у Европи су убедили бразилску владу да нас заштити од њих и они су уклоњени.
„Али сада се 3.000 више рудара и ранчара вратило. Још долазе. Доносе пиштоље, сплавове и машине уништавајући и загађујуће реке. Људе убијају. Отварају и шире старе путне стазе уништавајући природу. Они преплављују земљиште у Јаномами-у. „
У Перуу, такође, има више од 100.000 малих рудара злата које користе рудиментарне методе за извлачење злата са обронака и ријека. У многим случајевима се такмиче са великим компанијама запошљавајући далеко мање људи.
Раније, активисти против оваквог рударења великух коорпорација, из 28 земаља, саопштили су да ће радити заједно како би тражили обавезујући споразум УН и међународни трибунал за рјешавање деструктивног утицаја међународног рударства.
„То ће дати права људима да туже рударске корпорације и држе их одговорним за кршења људских права и за изазивање злочина“, рекла је Клементе Батиста из Народне мреже Каликасана за животну средину.
„Са међународним механизмом можемо ујединити снаге и доставити наше предмете међународном суду“, рекао је Селџук Козагацли, предсједник Удружења прогресивних адвоката у Турској и додао:
„Сада више него икада треба заједничка борба широм свијета да да би смо бранили људе“.
(Превод: Србин.инфо)
