Прочитај ми чланакОд стицања свог међународног признања, Република Хрватска форсира туризам као стратешку грану господарства (читај, привреде), али сваке године пре почетка туристичке сезоне на разним страначким и стручним релацијама почиње међуоптуживање у потрази за дежурним кривцем, зато што све више недостаје преко потребни број стручно квалификованих радника у услужним делатностима да би се захтевни европски мрзовољци некако умилостивили да ипак дођу на Јадран, и притом донесу толико жељене евре!
У доба заједничке државе Југославије то је било елегантно решавано, потребни број стручних радника је стизао посредовањем Бироа за запошљавање, унутрашњим „увозом“ из других република, а храну је обезбеђивала савезна влада, једноставно наредбом о снабдевању из великих пољопривредно-прехрамбених комбината у заједничкој држави.
Тако су тада и почеле прве размирице о „нашим девизама“, јер су хрватски привредници безобразно одбијали да произвођаче хране из других република девизно компензују након обрачуна туристичке сезоне, упорно пласирајући лажи о „великој пљачки Хрватске“, пошто је највећа количина хране стизала из покрајине Војводине!
Већ неколико месеци води се жучна полемика о негативним демографским трендовима Р Хрватске, те се тим поводом оглашава и позиција и опозиција, али и разни „стручњаци“ као што је повиестничар Хрвоје Класић, који је напрасно открио „топлу воду“ својим предлогом о евентуалном повратку „наших, хрватских“ Срба из присилног прогонства!
Класић најпре жалосно констатује да се „расељена Хрватска“ (термин за хрватску емиграцију) изгледа неће вратити, али ни не показује интерес да на својим плећима вуче све веће унутрашње дугове у домовини, који су настали током дивље приватизације коју су заједнички проводили синови и ћери одабраних партизана и усташа, међусобно намештајући повољне тендере, притом нимало не бринући за радни народ третиран као економско робље.
Зато Класић као историчар и указује на ту „унутрашњу резерву“ којој се не даје онај значај који има за евентуални промптни демографски опоравак миле домовине, некако несвесне те своје могућности.
Класић додуше указује на проблеме око евентуалног повратка прогнаних, јер би део повратника могао доћи под удар хрватског правосуђа, успешно реформисаног по ЕU стандардима, те је свака његова злоупотреба искључена, нарочито кад су Срби у питању, што досадашња вишедеценијска пракса баш потврђије (кад би се спрдали са истином и правдом!), зар не?!
Ипак, Класић верује да је већина прогнаних „хрватских Срба“ била неутрална током грађанског рата када су хрватски неофашисти радо кренули у репризу етничког чишћења читавих покрајина од „наших, домаћих Срба“, притон не вршећи утврђивање евентуалне „кривице“ за оправдани отпор новом убијању и протеривању!
Класић надобудно истиче да су неки озбиљни европски народи имали и већих размирица у својој прошлости, па данас живе мирно и сложно, разуме се у распадајућој ЕU!
Само, као историчар он заборавља да помене неке мале али битне „ситнице“ (нарочито да их објективно растумачи са дистанце времена) у међуодносима Хрвата и Срба, на просторима данашње Р Хрватске и шире!
Прво, ону „ситницу“ која се назива геноцид над Србима почињен у NDH током 1941.-1945. године, потом ону „ситницу“ која се назива расни закони, па ону „ситницу“ која се назива насилно покатоличавање, када је више од четврт милиона Срба присиљено да се покрштава, да би потом знатан део њих био убијен у концентрационим логорима широм NDH, пошто су им католички свештеници претходно „спасили душу“, али не и грешно тело!
У свом „демографском решењу“, Класић превиђа и ону новију „ситницу“ из 1990.године, када је хрватски сабор насилно укинуо Србима статус државотворног, конститутивног народа, и превео их у статус националне мањине, притом им упорно ограничавајући и права националних мањина, нарочито право на Српски језик и ћирилицу, коју је и он сам некада учио у школи да би био потпуно образован.
Класић притом истиче, како су многи „хрватски Срби“ значајно допринели напретку у култури, науци, уметности и привреди Хрватске, али превиђа да су све то чинили као синови свога народа у својој држави, где су им претци живели као народ а не као некакви „хрватски Срби“, некакво страно тело које су питоми и добри Хрвати трпели, све док се нису баш избезобразили!
Класић чак истиче да би се те „хрватске Србе“ требало вратити и под притиском, само да се попуне они опустели предели Српске Крајине, коју Класић наравно ни не помиње, ма где би он то, иако добро зна да су управо Срби били већински крајишки граничари у аустријској војсци, који су чували Европу од отоманске најезде, притом стичући и писана признања бечког двора да су народ, своји на своме, док Хрвати нису била кадри да се тако организују јер су после Крбавске битке већински избегли у покрајину Крањску у Словенији, те их је царица Марија Терезија отуда силом враћала, а крајински Срби им потом наденули име „крањци“, тако означавајући оне што нису бранили своју земљу од отоманских агресора!
Јел то Класић можда сугерише Колиндици да се са „фактором мира и стабилности у региону и шире“ договори о насилном повратку изгнаних Срба, да се потакне производња здраве хране и меса у обновљеним крајинским селима, те да „хрватско господарство“ понуди драгим европским туристима те погодности, а да притом они ни не виде те дивље Србе који би у унутрашњости производили храну, коју би им откупљивали за хрватске куне а продавали за евриће, па да се поправи стање и постане благостање, макар и уз помоћ тих „наших, хрватских Срба“, али на евре нико није гадљив, нарочито странке на власти!
Класић то тако добронамерно предлаже, и то баш у време када протераним „госпићким“ Србима на њихове адресе у Србији стижу решења о обавезном уклањању остатака њихових кућа које су у септембру 1991.године порушили хрватски „несташни дечки“, вежбајући притом употребу динамита из резерви ЈНА у освојеним складиштима, али након што су претходно превентивно опљачкали намештај и све вредне ствари, да се тако сачувају!
Додуше, хрватске власти успут не нуде да плате (зло)употребу тих ствари, знају да су „њихови Срби“ широке руке те не би то ни тражили од драгих комшија, који су у прошлом веку само трипут вежбали на њима своје „добросуседство“, о чему Класић зна из историјских записа, а ако не верује хрватским документима, оно има обиље талијанских, које су ипак писали добри католици, згражавајући се притом од призора хрватског добросуседства!
Eто, Класић понуди могуће решење као савестан домољуб, али притом ни не питајући прогнане Србе јел` можда желе да буду хрватски кметови у XXI веку, али у хуманој, демократској ЕU!
Све чешће, сваким се даном потврђује она истина што је о Хрватима изрекао Јован Дучић пре седамдесет и кусур година, који је био најбољи познавалац подмуклих потеза и безобзирности оних Хрвата чији су претци били Срби, било католичке, било православне вере на „повиестним хрватским тлима“, како то радо истичу хрватски шовинисти!
