Прочитај ми чланак„Врло је разочаравајуће то што је Додик одлучио да представи Уједињено Краљевство као неку врсту претње по Републику Српску. Измишљање лажних претњи можда је добар начин за убирање изборних поена, али носи ризик да угрози дугорочне односе са Уједињеним Краљевством“, саопштила је британска амбасада у БиХ 3. јула, поводом изјаве председника Републике Српске да су Британци који су недавно стигли у БиХ специјалисти за дестабилизацију, прецизније „специјалисти који раде на друштвеним мрежама, на медијима, на слушању, прислушкивању, на стварању општег хаоса и на дестабилизацији, примарно Републике Српске”.
Неки би рекли да је ово саопштење британске амбасаде пословично цинично, с обзиром да је сам британски министар одбране, Гевин Вилијамсон, по писању лондонског Тајмса, претходно најавио слање „40 специјализованих припадника војске ради супротстављања руском утицају, који је предмет све веће забринутости НАТО”, што је потврда онога што је председник Српске и рекао.
Али је засигурно још циничније очекивање британске дипломатије да она и даље може да несметано и отворено ради против српских интереса, и то не само у Републици Српској и БиХ, већ на читавом простору бивше Југославије, а да српски представници треба да буду ти који страхују од некаквог „угрожавања дугорочних односа” са земљом која константно, а поготово током последњих четврт века, води отворено непријатељску политику према српској државности и Србима уопште.
Од систематске сатанизације српске стране од почетка распада СФРЈ од стране главних британских (и других западних) медија, преко разбојничког деловања Педија Ешдауна, који се, за разлику од Русије, истински и директно умешао у политички и изборни процес у БиХ тако што је смењивао и потом терорисао и прогањао демократски изабране представнике народа, па до неуспелог предлога анти-српске резолуције о Сребреници Савету безбедности УН 2015. године – британска дипломатија као да чини све што је у њеној моћи да трајно поквари односе са Србима.
То би се још и дало прихватити као уобичајено понашање неке државе према другој држави или народу које сматра за непријатељске, као малтене нормална епизода у историји међународних, односно међудржавних односа, према школи мишљења која свет посматра онако како га је посматрао енглески политички мислилац Томас Хобс. Као арену необуздане, себичне и нецивилизоване конкуренције.
Није морално, али у џунгли се о моралу много не води рачуна.
Оно што иритира је, међутим, очекивање представника те исте непријатељске државе да им држава и народ који су им на мети још и буду захвални за исказано непријатељство, и да, штавише, стрепе од тога да ће се непријатељ можда наљутити ако они учине било какав гест у правцу самоодбране, па чак и једноставног називања ствари правим именом.
Упрошћено, порука британске дипломатије Републици Српској отприлике гласи – ми ћемо да вас силујемо, а од вас очекујемо да то примите са осмехом и захвалношћу, и да тражите још.
© Flickr / UK Ministry of Defence
У том контексту, такође су релевантна и систематска настојања британске дипломатије да учини све што је у њеној моћи у правцу централизације БиХ и утапања Републике Српске у исту. Да подсетимо, то је иста она дипломатија која је пре нешто више од четврт века (са)учествовала у разбијању јединствене СФРЈ и подржавању сецесије савезних република – а потом и аутономних покрајина – које на то нису имале право, ни унутрашње ни међународно.
То се не тврди само у Бањалуци и Београду – о томе постоје, између осталих, и британска сведочанства.
На пример, у својој књизи „Рат и смрт вести“, новинар и ратни извештач BBC–а Мартин Бел ОПИСАО је како је Лондон, зарад трговинских повластица пристао, на инсистирање Немачке, на признавање насилног отцепљења Хрватске, што је непосредно утицало на избијање рата у БиХ. Цитирао је, између осталих, још једног Британца, лорда Питера Керингтона, председника Мировне конференције о Југославији, који је у писму министрима спољних послова земаља чланица тадашње Европске заједнице, од 2.12.1991. упозорио на следеће:
„Рано признање Хрватске би несумњиво значило слом конференције. Постоји реална опасност, а могуће и вероватноћа да би и Босна и Херцеговина такође затражила независност и признање, што би било потпуно неприхватљиво за Србе у тој републици… То чак може бити варница која ће запалити Босну и Херцеговину.“
Но, за тадашњу владу Велике Британије су, како преноси Бел, изузећа из Мастрихтског уговора, који се тада преговорао, била важнија од питања рата и мира у Југославији. Могло би се, штавише, слободно закључити да је садашња ЕУ изграђена, захваљујући немачком хушкању и британском (и, уопште, западно-европском) саучествовању и трговини, на крви и разарању бивше Југославије.
Наравно, Велика Британија је само урадила оно по чему је одавно постала светски позната – ставила је сопствене интересе изнад и испред општих међународних, па и људских принципа. С тим што је, након тога, и то не само у нашем случају, отишла не један, него више корака даље, дајући подршку терористима и екстремистима како на подручју бивше СФРЈ, тако и на другим местима, попут Ирака, Либије, Сирије.
По речима британског аутора и истраживача, Марка Кертиса:
„Британске владе, и лабуристичке и конзервативне, промовишући такозвани ’национални интерес’ у иностранству, већ деценијама шурују не само са архи-спонзором радикалног исламизма у Ријаду, већ понекад и са самим радикалним групама, укључујући и терористичке организације. Оне су с њима биле у дослуху, и често су их обучавале и финансирале, зарад промовисања специфичних спољнополитичких циљева.”
И сад још британске дипломате мисле да имају право да деле лекције Републици Српској и њеним изабраним представницима и још да, при томе, глуме увређеност.
Ако ико иком дугује извињење, то западне државе, на челу са Немачком, дугују Србима широм бивше СФРЈ, као и свим другим народима и појединцима који су унесрећени њиховом политиком током последње скоро три деценије.
Велика Британија заузима једно од водећих места међу тим државама које су се дебело огрешиле. И није само угрозила дугорочне односе са Србима, већ, захваљујући опасној пропагандној кампањи коју већ неко време води против Русије, враћајући свет у најмрачнија времена Хладног рата, и мир и безбедност у Европи уопште.
