До јула 1914. године Београд је био весео град са богатом чаршијом и шареноликим трговима. Ову слику ће променити аустријска депеша која је стигла у Србију 28. јула. За веома кратко време Београд и Београђане снашле су многе недаће. За само неколико дана Дорћолом и Савамалом завладали су пустош и страх, а мирне, трговачке улице замениле су разорене цесте са порушеним кућама и затвореним радњама.

Тог топлог 28-ог јулског дана када је стигла аустријска депеша, живот се одвијао мирно, као и неколико дана раније. Ипак нека пригушена нервоза и забринутост оцртавале су се на лицима Београђана. Након што се злослутна вест о депеши која је носила тежак ултиматум Краљевини Србији, пронела улицама, ова притајена забринутост је прешла у панику. По београдским радњама спуштене су ролетне. Сви су желели само да стигну кући што пре и да своју породицу склоне од опасности и смрти.

Са првим мраком све је деловало још неизвесније. Београђани су на своје прозоре ставили тамне завесе или тканину коју су имали при руци. И даље су са зебњом веровали да до оног најгорег неће доћи, све док нешто после поноћи грмљавина пушака није отерала сваку сумњу. Прва бомба на Београд пала је између 1 и 2 после поноћи, а детонација је била толико јака да су прозорска стакла на готово свим дорћолским кућама била полупана. Експлозија железничког моста протресла је читаву варош и на симболички начин најавила почетак ратних страхота.

Већ следећег дана у Саву су запловили монитори којима српска артиљерија није могла ништа. Од њихових топовских зрна највише су страдали Дорћол и Савамала, јер су се налазили на непосредној обали Дунава и Саве. Само четири дана након почетка рата Београд је добио сасвим другачији изглед. Опустели тргови, затворене радње, разорени корзо, срушене зграде Друге београдске гимназије, Гранд хотела и Новог мајдана, разорене читаве улице у области Дорћола и Савамале…

Ипак, најгоре бомбардовање Београда тек је уследило почетком августа и трајало је данима непрестано. Народ је почео бежати из града са онолико имовине и средстава колико су људи могли понети у рукама. Како је непријатељ непрестано гађао железничку станицу и пругу, возови су саобраћали само до Раље, те је настала велика потражња за превозним средствима. Имућнији грађани су плаћали велике суме да би дошли до било каквих кола којима би побегли из вароши. Велики део народа, због недостатка кола, ишао је пешке до Раље, где се затим и по два дана чекало да их приме у неки војни воз који одлази у разне крајеве Србије.

Дунавом и Савом крстарили су монитори који су рушили варош, а редовно су их допуњавали и топови са Бежанијске косе. Чим наступи вече Београђани су се спуштали у склоништа. У мрачне, мемљиве подруме или велику пећину испод Ташмајдана, носећи са собом душеке, јоргане, сламарице, воду и храну. Страх је у тим тренуцима ујединио становнике, класе нису постојале па су једна поред друге лежале даме из угледних кућа и надничарке из Палилуле и околине. Будући да подруми нису били идеална склоништа, они мало сналажљивији успели су да побегну код рођака и познаника који су живели на Чубури или Топчидерском брду.

Многе зграде у Београду су порушене, а највише су страдале Сарајевска и Кнез Михаилова улица, као и Теразије и Улица краља Александра. Калемегданска тврђава је засута гранатама, а у Београду је владало мртвило.

У кратким тренуцима затишја живот би прострујао улицама. Народ би изашао на улице с циљем да на брзину заврши најхитније послове, а кафане у центру вароши и на периферији би у тим тренуцима заживеле. У кафанама су људи уз чашицу ракије и вина прикупљали последње новости, па се журно враћали кући како их ново бомбардовање не би затекло на улици.

У овом периоду у Београду је владала несташица хране. Намирница је још увек било у вароши, али су пијаце биле отваране само сат, два дневно у време затишја. Већина радњи је затворена већ при објави рата, а грађане је највише погађала несташица хлеба јер је радио веома мали број пекара.

Након првих граната, Београд и Београђане је очекивало још много борбе, а бомбардовање је, уз незнатне паузе трајало нешто више од годину дана, све док непријатељи и поред храбре одбране српске војске није ушао у град.

Прва граната са монитора пала је 29. јула у Кнез Михаиловој улици на зграду преко пута хотела „Грчка Краљица“, али није било жртава нити је учинила већу штету.

Извор: rasen.rs

Ознаке: Београд, Први светски рат, српска историја