Прочитај ми чланак

ЈОВАНОВИЋ: Логика власти лузерска, опозиција крајем лета креће у офанзиву

0

Потпредседник народне странке Никола Јовановић био је гост Еспресо интервјуа недеље

Потпедседник Народне странке Никола Јовановић био је гост Еспресо интервјуа. Са Јовановићем смо причали о изјави бившег председника Србије Бориса Тадића који је рекао да нико неће гласати за „бабе и жабе“, о томе ко су „бабе“ а ко „жабе“, шта кочи опозицију да се уједини, зашто странке нису сложне, шта је план опозиционог Савеза.

Јовановић нам је причао о томе зашто грађани треба да се определе за Савез, шта ће им понудити, о уговору о концесији за депонију Винча и шта је тачно спорно у њему, о томе шта би радили другачије да дођу на власт, да ли је идентификовао неке грешке у раду Народне странке, зашто је на седницама Скупштине града Београда прилично бурно и зашто углавном долази у сукоб са замеником градоначелника Гораном Весићем, зашто је Јеремић постигао лош резултат на председничким изборима, шта је најбоље решење за Косово, да ли је у опцији потенцијални Рамбује 2 и шта би он донео Србији.

Бивши председник Србије, садашњи председник Социјалдемократске странке Борис Тадић је против уједињења опозиције, јер, како је рекао, нико неће гласати за „бабе и жабе“. Ко су бабе, а ко жабе?

– Мислим да се опозиција, поготово у оно мало медија што нам је доступно, превише бави сама собом. Грешка је што опозициони прваци, уопште, полемишу између себе и што износе неке идеје о опозицији у јавност, пре него што се договоре. У крајњу руку, нека свако ради онако како мисли и нема потребе да се претходно води велика дискусија у јавности, јер грађане то превише не занима. Грађане занима ко ће изаћи на изборе, под којим брендом, са којим програмом, да ли ће бити једна, две или три колоне, не занима их превише а приори.

Али, ако гледамо реално ситуацију, мислим да логика налаже следеће, много су веће разлике између нас из целокупне опозиције и режима, него што су веће разлике између нас самих у опозицији, јер имамо један режим који се у последњих скоро седам година готово дегенерисао. Довели су се на ивицу националне издаје, врло су блиско повезани са организованим криминалом и, ако смем да кажем, са неким мафијашким структурама. Земља економски стагнира, национални ресурси се топе, распродају, тако да је бесмислено да тражимо длаку у јајету и ситне идеолошке или квазиидеолошке разлике између нас.

Мој лични став и став Народне странке, и нећу да полемишем с бившим председником, мислим да то није долично са моје стране, саопштавам га већ неко време, је да опозиција треба у оваквој ситуацији, када је подељена, фрагментирана, измрвљена и када грађани не верују у могућност победе над оваквим режимом, односно интересном хоботницом на власти, наша је дужност да направимо јаку противтежу, видљиву противтежу и да понудимо грађанима избор. Залажем се за јединствен став праве аутентичне опозиције.

Шта кочи опозицију да се уједини? Зашто странке нису сложне и како ви гледате на то?

– Мислим да их у овој фази не кочи ништа и да разговори који се тренутно одвијају око бренда „Савез за Србију“ иду добро, те да ћемо до краја лета имати неку врсту предизборне коалиције, односно да кажем, једне заједничке структуре која ће се састојати како од организационих јединица, односно странака, тако од покрета и угледних појединаца. Не мислим да у овој фази, било шта, кочи уједињавање опозиције. Оно ће се десити и мислим да ћемо са једним јаким фронтом кренути већ крајем лета.

Ако Социјалдемократска странка не буде у том Савезу, него буду две колоне као што је Тадић рекао, да ли ће то бити расипање гласова?

– Мислим да неће, зато што грађани очекују да се опозиција уозбиљи, да се око неких суштинских ствари договори, јер ако имате један режим који је очигледно штетан и који не дозвољава алтернативу, зар је тешко да се договоримо око неких цивилизацијских ствари? Борба против сиромаштва, развојна политика Србије, чување националних ресурса, субвенције домаћим произвођачима, не странцима, заштита елементарних националних интереса на Косову и Метохији и региону, ако око тога не можемо да се договоримо, не треба ни да постојимо као опозиција.

Не верујем да ће бити расипања гласова, јер када направимо тај јединствени програмски пол мислим да ће се грађани опредељивати за њега или за режим, да неће бити превише простора за треће опције, што су показали београдски избори. Београђани су, они опозиционо оријентисани, или на жалост још увек апстинирали, остали код куће, што је једна од пошасти против које се боримо, или гласали за најјаче опозициони савез, то је био „Савез за Србију“ у којем је била Народна странка.

Шта је сада план опозиционог Савеза?

– План је, да се пре свега договоримо око структуре и начина деловања и око неких десетак кључних програмских циљева. Да кренемо једну кампању, буквално од врата до врата, односно да с том новом програмском платформом одемо у сваку месну заједницу у Србији и да покушамо да разговарамо са људима, да им објаснимо да огромно незадовољство које имају морају испоставити рачун онима који су на готово неограниченој власти седам година.

Јер оно што показују сва истраживања јесте да су људи незадовољни, људи су несрећни, преко 60.000 људи годишње напушта земљу, али и даље велики број људи сматра да су сви исти, да председник Србије није одговоран, већ да су одговорни мангупи око њега, као и да је све последица лошег рада пре 2012. године. Ми ћемо људима рећи „наравно да је било грешака, они су на тим грешкама и дошли на власт“ то није спорно, али сада је 2018. ми живимо лоше, имамо најспорији економски раст у Европи, имамо најгору инфраструктуру, имамо највише сиромашних. Дајте да мењамо нешто док још није касно!

Шта ћете ви конкретно понудити грађанима? Поменули сте неких десет тачака, шта је то конкретно и зашто да се грађани определе за вас?

– Ми се око тих тачака усаглашавамо, али оно што пре свега мора да се промени јесте економска политика. Не сме се више закидати, радити фискална консолидација на онима који су најмање криви за лоше стање у држави, а то су пензионери и људи који раде конкретно у јавном сектору, лекари, медицинске сестре, професори, наставници. Бесмислено је да држава на њима штеди, они нам одлазе из земље. Држава мора да штеди на неефикасном јавном сектору, држава мора да промени погрешне јавне инвестиције, држава мора да буде ефикаснија, држава мора да елиминише корупцију, држава мора да обузда људе који незаконито износе паре из земље, мора да се донесе закон о пореклу имовине.

Мора да се промени политика привлачења страних инвеститора, да они долазе у Србију, зато што Србија има сјајан географски положај, што има уговор о слободној трговини и са Истоком и са Западом, а не тако што ће се плаћати од 10 до 20 хиљада странцима по радном месту да би наши радници имали 300 евра плату, то је бесмислено, да продајемо Србију у центру Европе, као да је Бангладеш. Затим, морамо изаћи из логике да се боримо за подршку неких међународних фактора, тако што распродајемо националне ресурсе. Да би добили симпатије неких кругова дајемо наш национални аеродром странцима, попуштамо око неких кључних ствари у преговору с Приштином, та логика је лузерска, губитничка. Постоји доста ствари око којих можемо да се договоримо одмах и да понудимо грађанима већ у првој години те неке нове власти, конкретан бољитак, једну здравију и нормалнију политику.

На седници Скупштине града одборничка група Савез за Србију тражила је допуну дневног реда – да се размотри уговор о концесији за депонију Винча. Шта је тачно спорно у овом уговору?

– Све је спорно. Спорно је да је сама Скупштина града усвојила стратегију за управљање отпадом где је израчунато да спалионица и производња енергије која се предвиђа у Винчи кошта 179 милиона евра. Град уз помоћ преференцијалних кредита, који су нам понуђени од Европске инвестиционе банке и Европске банке за обнову и развој, би ту инвестицију могао сам да сноси и она би га коштала, са неком каматом од 1 одсто око 200 милиона евра. Имајући у виду донације Европске уније за зелену економију који иду и до 50 одсто инвестиције, нас би све то коштало, а то је важна, капитална инвестиција, око 150 милиона евра.

Према уговору, који је потписао овај каснији напредњачки сазив Скупштине, нас та инвестиција фиксно кошта, кад кажем нас, кажем Београд и Београђане, али видећете касније и грађане Србије, милијарду и сто четрдесет милиона евра. Да ли је то нормално? А погледајте, не само то, по првом концепту, где би град узео кредит, али где би задуживање наравно било много мање, десет пута мање од задуживања страном концесионару, та би фабрика за прераду отпада била у власништву града и главни производ, а то је електрична енергија, би била наш производ. Овако плаћамо фиксно милијарду и сто четрдесет милиона, производ је електрична енергија која припада странцима и у уговору пише да се ми обавезујемо да је на сву ову цену откупљујемо од странаца. И ту није крај, по двоструко већој цени од тржишне.

Говоримо о чистом губитку од милијарду евра за град Београд. И кад сте ме питали о другачијој економској политици, ми имамо неколико примера стравично погрешних инвестиција, само на овој губимо милијарду евра, а погледајте тзв. Национални стадион фудбалског савеза Србије, који је опште познато криминализован, 150 милиона евра, затим аутопут Ниш – Тирана 800 милиона евра, које можемо да уложимо у железницу, у луке на Дунаву, у нешто што је кључно за развој Србије, у моравски коридор, у фрушкогорски коридор, оно што је заиста наш развојни приоритет. Не, ми улажемо 800 милиона за нешто што нема утицај на наш развој.

Шта је још спорно у Београду?

– Спорно је готово све. Од тога да се новогодишња јелка плаћа 80.000 евра, да се Аци Лукасу даје 50.000 евра, али то је кикирики у односу на неке монументалне грешке, као што је концесија за прераду отпада и као што је пре свега Београд на води. Београд на води је тренутно најгори уговор који постоји у Србији. На основу њега град Београд је дао сто хектара свог кључног земљишта у Савском амфитеатру, сумњивом инвеститору из Абу Дабија. Председник Србије је у праву, то земљиште је било неуређено, тамо је можда и било змија и пацова, ма да му ја ни то не верујем, али све и да је било, то је било власништво Србије и града Београда. Сада је власништво сумњивог инвеститора из Абу Дабија, који поседује то кључно земљиште и на њему гради бесмислене вишеспратнице, преко којих се, сви то знамо, пере новац и због кога је Србија дошла на међународну црну листу држава у којим се пере новац, што ће онемогућити праве инвеститоре да дођу у Београд и Србију.

Уместо да тих сто хектара уложимо у развој Београда, да тамо лоцирамо пристаништа, комерцијалне садржаје, да тамо буду садржаји од јавног добра за профит и коришћење свих Београђана, ми смо поклонили важан ресурс сумњивом и опскурном страном инвеститору. И то је само почетак приче, нећу сада да губим Ваше време, то захтева посебну емисију, али ми смо се тим уговором обавезали да кључне инвестиције у Београду, не буду инвестиције за развој Београда, него да омогуће проходност тог насеља Београд на води. Тако да због те погрешне и потпуно опскурне инвестиције ми рушимо стари Трамвајски мост, јер се не свиђа новом инвеститору, улазимо у бушење тунела од 100 милиона евра, од Економског факултета до улице 29. новембар, ко познаје Београд биће му све јасно. Те паре се могу уложити на много паметнији начин.

Затим, измешта се железница из центра града. Једина престоница у Европи, која је изместила железницу из центра града је Тирана. Јуче на седници слушам градског архитекту Фолића, који каже градска железница је омча око врата Београђана. Свугде у свету град се развија кроз градску железницу. Комбинација градске железнице метроа и националне железнице је пречица до развоја сваког града и државе, а он уместо железнице гради две ружне вишеспратнице које заправо заграђују град од својих река и тврди да је то боље од онога што је била развојна шанса Београда, а то је да искомбинујемо железницу и метро.

Поменули сте метро, који је рок за изградњу метроа? Помиње се 2020.?

– Метро је могао да почне да се гради 2016. године. Све је било спремно. Међутим, шта се десило? Они због Београда на води одлучују да комплетно мењају идејно решење за метро и уместо да прва линија повезује Нови Београд, Звездару и Вождовац, они сада преузимају обавезу према том страном опскурном инвеститору, да комплетно промене план за метро и да се сада две будуће линије, које нећемо видети наредних десет година, укрштају у Београду на води. А да парадокс буде већи, прва кључна линија, од које би хронолошки прво требало да имамо користи би требало да је најисплативија, као што смо већ причали, почиње од Макишког поља, које је сада једна обична ливада и иде до Аде Хује која је тренутно неискориштено градско земљиште. Због чега?

Зато што њихов коалициони партнер Богољуб Карић, хоће да гради највеће насеље на Макишком пољу. То насеље ја зовем Фавеле. То су насеља која се граде да би невољници који остају без посла, без елементарних услова за живот у унутрашњости Србије се примамили у Београд и сву своју уштеђевину и капитал продали и купили њихове станове на ободу Београда и да би вредност тих парцела повећали, они туда пројектују прву станицу метроа. Значи, не у интересу Београђана, него у интересу инвеститора који ту хоће да ту продаје стан. А да не говоримо о томе да се тиме драматично угрожава београдско водоизвориште Макишко поље, што је једна хуманитарна и еколошка катастрофа за цео Београд.

На седницама Скупштине града било је прилично бурно, углавном сте долазили у вербални сукоб са замеником градоначелника Гораном Весићем. Зашто?

– Ја против господина Весића немам ништа, наравно, лично. Ја се раније нисам активно бавио политиком, тако да се само сећам да ја био загрижени члан ДС-а, где је 2013. писао Манифест Драгану Ђиласу у коме је говорио да је он прави човек за Србију и да му нуди своје најбоље услуге. Тако да сам га ја поново на мапи видео када се одједанпут појавио у СНС-у. Мислим да ми имамо стратешка размимоилажења. Он мисли да Београд треба да буде град јефтине забаве, ја мислим да треба да буде град међународне трговине. Он мисли да Београд може да се развија кроз привлачење бугарских туриста, ја мислим да Београду требају луке, градска железница, метро. Он се залаже за пројекте, типа „Гондола“ од 15 милиона евра, ја мислим да је боље да од тих пара исплаћујемо пензионерима тринаесту пензију или стамбени додатак за младе брачне планове.

Он мисли да је 150 милиона, за које се ми залажемо за кредит за депонију у Винчи веће од милијарду и петсто милиона колико кошта његово јавно-приватно партнерство за Винчу. Он се залаже да се буши тунел од Економског факултета до Панчевачког моста, ја мислим да се тих 100 милиона евра може много паметније уложити у развој града. У тим стратешким стварима се не слажемо. Ја мислим да он зазиђује Београд од река, ја мислим да је спуштање Београда на реке, да ревитализујемо луку, да имамо пристаништа, да се град развија.

Он мисли да две стамбене зграде у Савском амфитеатру, како је обећавао ће запослити целу грађевинску оперативу Србије и покренути читаву земљу, ја мислим да је то бесмислено и није ме убедио да је то будућност Београда, а ја ћу се трудити да у Скупштини Града заступам једну другачију развојну визију и нешто што је у много већем интересу за Београђане, али и за целу Србију.

Чиме сте се бавили пре уласка у политику?

– Непосредно пре уласка у политику сам се бавио дипломатијом. Био сам специјални саветник министра спољних послова Вука Јеремића. 2011. и 2012. када је он остваривао неке од значајних резултата, када смо добили председавање ОЕПС-ом, када смо победили у Генералној скупштини Уједињених нација и он био изабран, наравно не захваљујући мени, него захваљујући Министарству, ја сам имао срећу и привилегију да се у то време придружим том сјајном тиму и онда сам са њим провео годину дана у Њујорку, где смо председавали Генералном скупштином. Након тога смо основали Међународни институт ЦИРСД, а пре тога хронолошки, значајнији део мог живота, био сам уредник научног часописа, који се бавио европским интеграцијама и који је у то време био најугледнији у целом региону.

Јесте ли идентификовали неке грешке у досадашњем раду Народне странке?

– Ја се трудим да будем искрен. Ми јесмо најмлађа странка у Србији, тако да мислим да је можда рано да се говори о неким грешкама. Ми тек треба да се доказујемо људима. Много људи, још увек, није чуло за Народну странку и не повезује је још увек са нашим председником господином Јеремићем, тако да могу да кажем, није грешка, али негде где бих ја волео да ставимо акценат, то је да много више будемо са народом и да оно што радимо у последње време, а то је да свакодневно оснивамо и одборе по Србији и повереништво, да будемо у контакту буквално са сваком месном заједницом у нашој земљи. Ми смо народна странка и не можемо да се изговарамо тим што су медији затворени, не можемо да се изговарамо тиме што је на власти популиста, наша дужност и вокација је да дођемо до свакога и да му кажемо шта је наш програм и зашто је то много боље од овога што тренутно постоји.

Откуда онако лош резултат Вука Јеремића на председничким изборима?

– Сигурно постоји више фактора. Један фактор је то што у то време господин Јеремић није имао странку иза себе. Самим тим деловао је мало изоловано и мало усамљено у тој кампањи. Затим, кампања се десила кратко након доста захтевне међународне кампање за место генералног секретара УН у којој је био други у свету, тако да мислим да није било пуно времена ни за њега, а ни за људе да се упознају са његовим предлозима за домаћу политику и да га просто виде као народног човека, што, ја мислим он у души јесте.

Просто није било времена за политику, поготово у условима, хајде да кажемо, тоталитарног политичког система је потребно време да се дође до људи, до срца људи, да се представите, да вас упознају, тако да мислим да је у великој мери био хендикепиран тим сплетом околности, а поготово када се кандидовао и Александар Вучић, који је изградио култ личности и није било реално да се за кратко време његов култ тако брзо сруши, а врло брзо је господин Јеремић био перципиран као његов главни противник, тако да се сва машинерија обрушила на њега и у неком моменту је постало неизводљиво.

Питање Косова је тренутно гурућа тема у земљи. Које је најбоље решење за Косово?

– Решење за Косово, у овом моменту, је, да будем прагматичан, да се избегне најгоре решење, јер мислим да разговори са Приштином, али и са великим међународним играчима се морају наставити. Да у овом моменту актуелна власт није ујединила ни једну позитивну околност да би сада потписала споразум о нормализацији, који би под овим околностима био катастрофалан за Србију. Верујте ми, велике силе, код њих је најважнија предвидљивост.

Ја сам био на састанку када смо тек дошли у Њујорк и када је господин Јеремић преузео предсједавање Генералном скупштином имали смо чак кратак састанак са тадашњим председником Америке Обамом, и био је врло интересантан, динамичан састанак, и на самом крају састанка, он је рекао „Добро, борите се, имате добар план. Јасно ми је да представљате своју земљу, само без великих изненађења“, и то је рекао на самом крају састанку, нећу никад заборавити.

Шта то значи?

– То значи да је актуелни председник Србије направио кобну грешку зато што је изобећавао великим међународним факторима све и просто они њега држе за та обећања. Још од 2008. године он и СНС су обећавали да ће де факто решити Косово на начин да ће Србија бити спремна готово све да потпише. Ми смо заправо у доцњи због њега и његових неодговорних обећања Америци и другим великим силама. Тако да заправо он је уцењен, а не Србија. Наша преговарачка позиција је додатно отежана тиме што је он у председничкој кампањи у Америци подржао Хилари Клинтон и чак уплаћивао милионе долара не знамо ког новца за кампању Хилари Клинтон.

Налазимо се у јако лошој ситуацији. Проблем Косова је стар двеста година. Ја када бих сада у Вашу камеру рекао шта је оптимално решење, можда би добио Нобелову награду за мир. Нисам толико нереалан, али мислим да морамо наставити преговоре са Приштином, са великим међународним актерима и те преговоре наставити и по смењивању овог режима који је уцењен и који је зато што је уцењен и зато што је у изнудици је спреман да потпише буквално капитулацију на Косову и Метохији.

Помиње се и потенцијални Рамбује 2. Шта би он донео Србији?

– Међународна политика није за аматере. Ви пристајете на међународну конференцију, тек када су међународне околности повољне. Тако да од тога да ли нам треба Рамбује 2, пре тога морамо да урадимо анализу да ли су међународне околности повољне, да ли ми на тој конференцији можемо све да изгубимо или можемо нешто и да добијемо. Треба направити једну хладну анализу. У сваком случају док не остваримо минимум националних интереса наставити дијалог са Приштином, разговарати са великим светским факторима, али не пристајати да се због било којих туђих или страначких интереса потпише све а да се не добије ништа.

Да ли ће нас ЕУ условити признањем Косова?

– И ту се дешавају одређене промене, у Европској политици, што актуелни режим не детектује. Прво зато што је уцењен због сопствених обећања, друго што немају компетенције да се баве међународном политиком. У Министарству спољних послова, неколико кључних људи не зна енглески, да не причамо даље. Нису приметили прво да због Шпаније, Шпанија и њене савезнице самим тим у одређеној мери и читава Европска унија много је осетљивија на аргументе који иду нама у корист. Али, много важнија чињеница , француски председник је рекао оно што већина кључних лидера ЕУ мисли, укључујући и Немачку за коју ми тврдимо да нам је главни саветник, а ја нисам убеђен, да у наредних 10 година минимум а вероватно и 20 нема проширења ЕУ.

Знате шта је рекао Макрон, док се не консолидује Европско језгро нема проширења. Знате шта је консолидација Европског језгра? То је да се Немачка и Француска договоре око свих спорних ствари везано за Евро зону. Они се то нису договорили у последњих 20 година и компромис још није на видику, јер су њихови интереси супротстављени структурално. Тако да он је де факто рекао „док не направимо језгро, нема проширења“.

И сулудо је журити да се потпише капитулација у ситуацији када буквално немате никакву полугу да утичете на то да брже постанемо чланица ЕУ, што неки користе као аргумент. Ако председник Србије има неке механизме да утиче на договор Француске и Немачке везано за Евро зону нека то саопшти јавности вероватно ће бити признат као велики државник у новијој историји Србије, али ако нема нека води рачуна о српским интересима сада и овде.